Pomen u Dobrovoljačkoj i deklaracija o Srebrenici

Evropska unija je pozdravila nedavno donošenje deklaracije u Skupštini Srbije kojom se osuđuje zločin u Srebrenici počinjen jula 1995. godine i ocenila da je to korak koji vodi trajnom pomirenju naroda u regionu, pri čemu ne treba očekivati da će i sve druge susedne države osuditi zločine počinjene u njihovo ime.

Ovo je odgovor svim zagovornicima našeg jednostranog suočavanja sa prošlošću – često pominjan princip da svako mora prvo da počisti svoje dvorište. Teza koja se neprestano ponavlja, da će rezolucija i naša osuda zločina u Srebrenici pokrenuti talas izvinjavanja, suočavanja sa zločinima i donošenja sličnih rezolucija u parlamentima susednih država, veoma brzo pala je u vodu. Zastupnici mišljenja da svako mora pre svega da se suoči sa zločincima u svojim redovima grubo su demantovani jer u novim postjugoslovenskim državama sličan proces nije na vidiku.

O tome nam najubedljivije svedoči obeležavanje osamnaeste godišnjice stradanja vojnika JNA u Dobrovoljačkoj ulici i to prvi put nakon skoro dve decenije otkad se zločin dogodio. Praćeni jakim policijskim snagama, roditelji vojnika Jugoslovenske narodne armije, jedine legitimne vojne formacije u to doba, većinom iz Srbije, uspeli su da se probiju nadomak Dobrovoljačke ulice i održe pomen žrtvama tog užasnog zločina za koji niko do sada nije odgovarao niti je pokrenuta ozbiljna istraga. U izveštajima sa ovog pomena može se videti bezbednosna procena policije da se u Sarajevo ne može ući sve dok postoji i najmanja opasnost da kolona sećanja bude napadnuta. Maršruta kojom su dva autobusa ušla u Sarajevo potpuno je očišćena, na ulice su izvedeni specijalci na svakih pet metara. Cveće za žrtve iz kolone JNA nije položeno na predviđenom mestu zato što ga je već u jutarnjim satima „okupiralo“ oko 200 pripadnika tamošnjeg udruženja „Zelene beretke“.

Kazivanja majki ubijenih vojnika rečitija su od svakog nastojanja da se objektivno analizira ovaj potresni događaj. Bogdana Tomović, majka ubijenog osamnaestogodišnjeg vojnika Zdravka Tomovića, smogla je snage da iskaže svoju bol. „Ubili su našu decu, a ne odgovaraju za to. Tražimo pravdu za zločin koji je učinjen nad vojnicima kada su mirno napuštali Sarajevo. Moj sin je bio dobar mladić koji nikome nažao ne bi učinio a ubijen je mučki. Za to je kriv Ejup Ganić i ostali koji bi trebalo da odgovaraju. Došla sam ti, sine, sveću da zapalim. Nisam pre mogla, nisu mi dali.“ Sestra vojnika Obrada Gvozdenovića, takođe osamnaestogodišnjaka, Gordana, u rukama je držala sliku svog brata. „Čini mi se da sve ovo sanjam. Nisam imala snage ovde da dođem, jer imam osećaj da BiH nije i danas zemlja po kojoj se može slobodno šetati.“

U našoj javnosti se nije moglo čuti nijedno reagovanje organizacija za odbranu ljudskih prava i uterivanje istine o zločinima počinjenim u naše ime. Niko od tih boraca za istinu o zločinima nije se pridružio našim majkama na pomenu u Dobrovoljačkoj ulici. Zašto bi i bili tamo gde se obeležavaju žrtve srpskog naroda, oni su zaduženi samo da denacifikuju njima dodeljeni zabran. Njihovo uporno ćutanje je verovatno znak odobravanja i slaganja sa stavovima iznetim u Sarajevu da je ovaj pomen i dolazak predstavnika Republike Srpske na mesto zločina provokacija i politizacija događaja. Oni nisu našli za shodno da reaguju ni kada je traženo da se zabrani organizovanje ovog pomena. Oni su i dalje zauzeti borbom protiv nacionalizma, antisemitizma i fašizma u Srbiji, a istrajavaju na aksiomu da se Srbi moraju pre svega suočiti sa svojim zločinima, a tek onda će steći pravo da organizuju pomene za svoje žrtve. Upravo zbog te jednostranosti i nametanja kolektivne i isključive krivice Srba i ne može doći do stvarnog suočavanja sa zločinima u bivšoj Jugoslaviji.

Pružena ruka pomirenja ne može da dolazi samo iz Srbije jer se tako ne otvara prostor za celovito sprovođenje teškog procesa suočavanja sa zločinima. Ako se i dalje bude insistiriralo na jednostranom pristupu, ostaćemo zaglibljeni u nemogućoj poziciji neprestanog oživljavanja starih sukoba. Treba pomenuti da Radio-televizija Srbije, javni servis građana, nije našao za shodno da proprati ovaj pomen. Ova činjenica dovoljno govori o neodgovornom odnosu prema srpskim žrtvama.