Postizborna BiH – uvod u novi politički obračun

Postizborni diplomatski desant na BiH

Znalo se to i u poslednjih godinu-dve dana, ali je novost – ne baš beznačajna – da je takva poruka ponovljena tri puta za deset dana, i to odmah posle izbora, pa su i u Sarajevu shvatili da ne mogu da se nadaju da će iz Brisela i Vašingtona brzo i snažno pritisnuti političko vođstvo Republike Srpske. Pritisaka će, naravno, biti, ali se neće toliko zasnivati na doskora omiljenom modelu „štapa i šargarepe“, jer šargarepe za BiH u Briselu nema, o štapu se nerado razmišlja jer se o celom slučaju sada pitaju i u Moksvi, dok bi u Vašingtonu štapom pokušali jače da zamahnu jedino u nekoj daleko nemirnijoj situaciji u BiH od sadašnje. Zato je odmah posle prve poruke da „secesiju(RS) niko neće priznati“, Hilari Klinton izgovorila i drugu – da o „ustavnim promenama treba da se dogovore političari u zemlji(BiH)“. No, kako je novi predsednik RS Milorad Dodik i kao premijer, u desetinama izjava samo u poslednjih godinu dana, jasno poručivao da na njegovom dnevnom redu nije održavanje referenduma o samopredeljenju RS dok za to ne dobije širu međunarodnu podršku – tako su i u Sarajevu razumeli da treba da im bude važnija ona druga rečenica Klintonove.

Drugim rečima, shvatili su da besmisleno tužakanje Dodika da će koliko već sutra otcepiti RS ima slabu prođu u Briselu i u Vašingtonu, pa bi valjalo osmišljavati novu taktiku kako bi nemušti zahtev EU za stvaranje „jedinstvene adrese u BiH“ preveli u zahtev za stvaranje što većeg broja što snažnijih centralnih organa BiH, s obzirom da se u RS pomenuta adresa vidi kao mesto na kojem bi se, uglavnom, primala pošta iz Brisela, dok bi se ključne odluke donosile u entitetima, a u sedište EU se vraćale tek posredstvom zajedničkih institucija BiH.

Dodik je, nakon susreta sa Fileom, takvo stanovnište objasnio stavom „da BiH nije zemlja koja ima bazični subjektivitet i suverenitet, već je suverenitet smešten u entitetima”, a slično je reagovao i vođa opozicionog SDS-a Mladen Bosić, ističući da “pozicija RS ne može da bude dovedena u pitanje” na putu BiH ka EU.

Desetak dana nakon Filea u Sarajevo je svratio i predsednik Saveta EU Herman Van Rompej, ali se sa vodećim političkim vođama nije sastajao, a ni na novinarska pitanja nije odgovarao. Istakao je da je sada “u centru pažnje EU napredak o pitanju ustavnih promena, Zakon o popisu stanovništva i puna primena Privremenog sporazuma između BiH i EU”. Napokon, i Van Rompej je poručio isto što i gosti pre njega: da je odgovornost za budućnost zemlje na političarima u BiH.

Prva tri izazova

Sve ove poruke upućuju da su i u Briselu, zapravo, shvatili da će od BiH teško napraviti „funkcionalnu“ državu u naredne četiri godine, ali da neće biti nimalo nesrećni da u tom periodu BiH postane „funkcionalnija“ za sprovođenje odlike Evropskom suda u Strazburu u slučaju „Finci i Sejdić“.

Zato će prva velika ustavna rasprava među izabranim Srbima, Bošnjacima i Hrvatima biti nastavak prethodno započete, pa zapele na maksimalističkim zahtevima Harisa Silajdžića da se bira ili samo „predsednik BiH“ ili četvoročlano Predsedništvo BiH „prošireno“ za predstavnika nacionalnih manjina, a da u Domu naroda Parlamentarne skupštine BiH bude „otvoren“ četvrti klub koji bi okupljao predstavnike manjina !? No, nakon što je Silajdžić „otplovio“ sa političke scene, možda će, nekim čudom, SDA i SDP BiH odustati od njegovih zahteva koje su do sada (ne)voljno podržavali.

Pitanje je i mogu li Dodik i SDS odustati od svog stava da izvršenje pomenute presude može da znači samo ono zbog čega su Finci i Sjedić nominalno i tužili BiH. Stav Srba je bio da za kandidate za članove Predsedništva BiH mogu da budu birani i oni građani koji se ne izjašnjavaju kao Srbi, Bošnjaci i Hrvati – uz uslov da se jedan član Predsedništva BiH i dalje obavezno bira iz RS. Time je, s druge strane, otvorena mogućnost da Srbi pristanu na „kompromis“ koji nudi HDZ BiH, a to je da se ubuduće sva tri člana Predsedništva BiH biraju u Predstavničkom domu Parlamentarne skupštine, a izbor „overava“ u Domu naroda, s tim da se ne formira novi klub koji bi činili predstavnici nacionalnih manjina. To bi, u praksi, značilo da će vodeće hrvatske partije moći da izaberu člana Predsedništva iza kojeg stoji većina hrvatskih birača, nasuprot dosadašnjem izboru potpredsednika SDP-a BiH Željka Komšića – legalnom, ali ne i legitimnom.

No, upravo zbog toga se postavlja pitanje zašto bi sve vodeće partije Bošnjaka, SDP BiH, SDA i SBB Fahrudina Radončića, pristale na mogući opisani „kompromis“ Srba i Hrvata, pošto time, je li, gube jednu od legalnih poluga za preglasavanje Hrvata u FBiH. Izlaz bi se možda mogao naći u onome što je i ranije nuđeno, a to je da se tročlano Predsedništvo BiH izabere u Parlamentu BiH (praktično, da većinski Srbi, Bošnjaci i Hrvati izaberu svoje predstavnika), s tim da se delimično izađe u susret bošnjačkim zahtevima da se bira „predsednik“ i dva „potpredsednika“ BiH, umesto dosadašnjeg „predsedavajućeg“ koji se na tom mestu rotira sa ostala dva člana Predsedništva na svakih osam meseci. Srbi su pre četiri i po godine, pak, pristajali na sličnu varijantu, s tim da se „predsednik“ i „potpredsednici“ rotiraju na sličan način, a da „predsednik“ ne može donositi ključne odluke bez saglasnosti „potpredsednika“ i sl. Hrvati ni tada nisu bili protiv takvog rešenja, a ni Bošnjaci se tada nisu previše protivili, izuzimajući Silajdžića, kojeg sada – više „nema“.

Ipak, već i samo razmatranje ovog, naoko „kozmetičkog“ rešenja, danas otvara puno neodumica u pogledu mogućeg dogovora Srba, Bošnjaka i Hrvata, što upućuje da će dogovor i o ostalim, možda važnijim pitanjima - manje ili više vezanim za tzv. evropski put BiH – biti teško postignut, ali i da nije nemoguć. Pod uslovom da se ovo pitanje ne koristi samo kao polazište za mnogo veće ustavne promene, na kojima sada više insistiraju hrvatski, negoli bošnjački političari.

Hrvati su nešto bliži Bošnjacima kada je reč o drugom važnom pitanju koje će se naći na dnevnom redu nove vlasti na nivou BiH, a to je Predlog zakona o popisu stanovništva u BiH 2011. godine, koji Srbi osporavaju zbog famoznog člana. 48 kojim se predviđa da se organi izvršne vlasti u BiH popunjavaju po nacionalnom ključu baziranom na popisu iz 1991. godine „sve dok se ne završi proces povratka“. Ta bezobalna konstrukcija udaljila je Dodika od podrške ovom zakonskom predlogu, a u manjoj meri je i podelila Srbe. No, u osnovi, i SNSD i SDS insistiraju da bude precizno navedeno ko će odrediti da je ispunjen Aneks 7 Dejtonskog sporazuma, koji govori o povratku i, uopšte, o slobodnom izboru mesta življenja u BiH – ali, da to ne budu stranci, već da bude ovlašćena neka domaća institucija. Srbi sumnjaju da Bošnjaci iza insistiranja na onakvom članu 48. imaju skrivene namere, odnosno da su spremni da novi popis čekaju još deset godina ne bi li se demografska slika makar malo promenila u korist Bošnjaka, pa da onda proglase završetak procesa povratka i zatraže formiranje vlasti prema rezultatima najnovijeg popisa. Bošnjački političari se, opet, ne trude previše da razveju ove srpske sumnje, a i ne zabrinjava ih mnogo što bi BiH 2011. godine mogla ostati jedina zemlja u Evropi bez popisa stanovništva. S druge strane, hrvatski političari pristaju bez mnogo protesta i na član 48., verovatno smatrajući da će, nakon što budu popisani, imati još jednu priliku više da zatraže entitet u zapadnoj Hercegovini u kojem će Hrvati činiti većinu stanovništva.

Mnogo teže će se, izgleda, Srbi, Hrvati i Bošnjaci dogovoriti o tome šta je čije vlasništvo od imovine na tlu BiH. Bošnjaci jednodušno insistiraju da sva imovina u BiH bude prvo knjižena na institucije BiH, a potom da deo bude „dat“ ili „ustupljen na korišćenje institucijama na nižem nivou vlasti“. S druge strane, Srbi podrazumevaju da je imovina u RS vlasništvo ovog entiteta, prema Dejtonskom sporazumu, a da institucijama BiH mogu samo dati na korišćenje ono što je potrebno za funkcionisanje. Hrvati laviraju negde između ova dva koncepta, negde su bliži Bošnjacima, a negde Srbima.

Takozvana „podela imovine“ je utoliko osetljivije pitanje jer predstavlja zvaničan politički zahtev Brsela i Vašingtona za transformaciju OHR-a u EUSR, pri čemu Moskva jasno stoji iza teritorijalno-funkcionalnog principa na kojem insistira Banjaluka, velikim delom zbog toga što se rešavanje ovog pitanje postavlja i kao uslov za približavanje BiH NATO alijansi. Tačnije, dogovorom o podeli „vojne imovine“ BiH bi definitivno zakoračila u MAP, pri čemu najpre u Vašingtonu računaju da bi time NATO dobio otvorenu mogućnost da preko ministarstva odbrane BiH – u čiji „vlasnički list“ bi se upisalo dvadesetak perspektivnih vojnih lokacija – neometano koristi lokalitete u RS i FBiH koje smatra značajnim za svoje delovanje. Sudeći prema nekim ranijim izjavama vlasti u Banjaluci, oni ne bi, izgleda, imali ništa protiv da NATO koristi tu imovinu, s tim da RS (p)ostane njen vlasnik, a da se ministarstvo odbrane BiH tu pojavi samo kao korisnik.

Ko (ne)će s kim u matematičku koaliciju?

Kada se, dakle, shvati kolike su i kakve razlike samo oko ovog trećeg pitanja, onda nije teško zaključiti da se ni buduća izvršna vlast na nivou BiH – baš kao i sve prethodne u poslednjih petnanest godina – neće formirati na jasnim programskim načelima, već, prevashodno, na lokalnom „principu“ bosanskohercegovačke matematike: pobednici na nacionalnim izborima među Srbima i Hrvatima i Bošnjacima međusobno će, prosto, biti naterani na saradnju jedni s drugima, jer druge mogućnosti – nema. Možda bi se i mogla „namaći“ nekakva većina bez nekog od pobednika, ali se time uvećava i rizik u pogledu narušavanja ionako krhke političke stabilnosti. Zato će se u Briselu i Vašingtonu truditi svim političkim silama da nekako privole Milorada Dodika i vođu SDP-a BiH Zlatka Lagumdžiju da zajedno uđu u podelu vlasti na nivou BiH, bez obzira što to sada izgleda malo verovatno.

Elem, bez podrške SNSD-a i HDZ-a BiH Savetu ministara BiH, u Parlamentarnoj skupštini BiH nema većine za donošenje bilo kog zakona, a o dvotrećinskoj većini za ustavne amandmane da i ne govorimo. S druge strane, među Bošnjacima ima apsolutne poslaničke većine i bez SDP BiH, ali uz uslov da u toj većini budu SDA i SBB Fahrudina Radončića. No, kako vođa SDA Sulejman Tihić izričito odbacuje jedino koaliciju sa SBB-om, ta varijanta je mnogo manje izgledna od, recimo, mogućnosti da SDP BiH i SBB zajedno „zbace“ sa vlasti SDA, imajući u vidu da je Lagumdžija u poslednjih nekoliko meseci zadržao lagodan odnos nenapadanja sa Radončićem, za razliku od Tihića, pa čak i od Bakira Izetbegovića. Tihić bi, pak, najradije u savez sa SDP-om, dok Izetbegović odmerava razvoj situacije sa strane, prebacujući odgovornost sa formiranje Saveta ministara na SNSD i SDP BiH kao najjače stranke.

No, izgleda da u „probosanskim“ intelektualnim krugovima u Sarajevu sve više preteže podrška savezu SDP-a BiH i SDA, i to pod plaštom „zaštite države“. Pri tome se i ranija kao i predstojeća saradnja vođa SNSD-a i HDZ-a BiH, Milorada Dodika i Dragana Čovića tumači kao “savez na liniji razbijanja BiH na nacionalne republike”, što onda treba da dobije zajednički odgovor SDA i SDP-a u pravcu zahteva za jačanje centralne vlasti BiH, kako to živo opisuju neki od istaknutih sarajevskih intelektualaca. Na toj strani je, izgleda, i najveći broj diplomata u Briselu i u Vašingtonu, tim pre što Lagumdžija samouvereno tvrdi da je baš on, ne samo među Bošnjacima, najsposobniji da odvede BiH u “svetlu evroatlantsku budućnost”. Pri tome se ne trudi puno ni da prikrije da bi to najradije činio prečicom, odnosno ne obazirući se previše na primedbe iz RS. Ipak, iako je Lagumdžija jedan od najvećih posvećenika evroatlantizma u BiH, to mu, samo po sebi, nije nikakva preporuka za uspeh u tom poslu, tim pre što u njegovim politički agresivnim nastupima Srbi više prepoznaju “crvenog Silajdžića”, i to ništa manje nego što, recimo, Bošnjaci u Dodiku vide “salonskog Karadžića”. No, u Lagumdžijom slučaju se pojavljuju otežavajuće okolnosti i među samim Bošnjacima, pre svega unutar Islamske zajednice u BiH, gde su Lagumdžiju do sada najmanje doživljavali kao osobu vrednu dubokog nacionalnog poštovanja.

U nameri da nekako ublaži postizborne nedoumice među Bošnjacima u Sarajevo je na jedan dan došao i ministar spoljnih poslova Turske Ahmet Davutoglu, baš kad je Herman Van Rompej odlazio sa svog kratkog  sarajevskog “izleta”. Davutoglu je imao odvojene sastanke sa svim važnim bošnjačkim političarima: Tihićem, Izetbegovićem, Lagumdžijom, Silajdžićem i Radončićem. Odmah nakon sastanka Tihić je “otkrio” da mu je Davutoglu “ukazao na značaj jedinstva bošnjačkih političkih snaga, kao što su SDA i SDP BiH, te da u tom smislu treba raditi na jednom kosturu buduće koalicije kako na entitetskom, tako i na državnom nivou”. Lagumdžija je saopštio je da je “ potrebno usvajanje ustavnih rešenja koja će BiH omogućiti ispunjavanje uslova za članstvo u NATO-u i EU, te da na tom putu očekuje punu podršku Turske”. A i sam Davutog-lu je istakao pokroviteljstvo Turske nad političkim aspiracijama Bošnjaka. “ Teritorijalni integritet i suverenitet BiH su neupitni. To svako mora poštovati, a članstvo u NATO će biti garant toga”, podvukao je šef turske diplomatije nakon što se – više nego što je planirao, kažu upućeni – do kasno uveče tog 20.oktobra zadržao u Sarajevu.

S druge strane, već sutradan su Milorad Dodik i Dragan Čović složno ponovili da bi najradije videli leđa Zlatku Lagumdžiji, pogotovo nakon što je SDP BiH poručio da upravo njima treba da pripadne mandat za sastav Saveta ministara BiH. To je, izgleda, najviše naljutilo Čovića, koji je ustvrdio da – sledeći nepisano, ali do sada poštovano pravilo – u ovom sazivu Hrvati treba da daju predsedavajućeg Saveta ministara, a da HDZ BiH na to polaže pravo kao najjača stranka Hrvata. Na to je SDP BiH  odgovorio preko svojih neimenovanih izvora u medijima „ponudom“ da novi mandatar bude njihov hrvatski član univerzitetski profesor ekonomije iz Sarajeva Anto Domazet, ali izgleda da je to samo dodatno razljutilo HDZ-ovce, ionako već ljute zbog izbora SDP-vog potpredsednika Željka Komšića za hrvatskog člana Predsedništva BiH uz pomoć SDP-ovih glasača među Bošnjacima.

Dodik je podržao Čovića za mandatara, tražeći zauzvrat da novi ministar spoljnih poslova BiH bude iz RS. Dodik bi, kao i Čović, najradije izbegao Lagumdžiju kao sagovornika u političkim izazovima koji slede, ceneći, valjda, da će lakše moći da razgovara sa Tihićem i Radončićem, pa i sa Izetbegovićem mlađim. Ali, ni Dodik ni Čović nisu u situaciji da biraju ko će Bošnjake predstavljati u izvršnoj vlasti na nivou BiH, baš kao što ni Lagumdžija, Tihić i Izetbegović nisu u situaciji da sebi izaberu „podobnije“ Srbe i Hrvate od Dodika i Čovića.

Ipak, najveća nepoznanica ostaje buduće političko delovanje Bakira Izetbegovića. Pobedom nad Harisom Silajdžićem on je, izgleda, u Briselu i Vašingtonu dobio pozamašan kredit da bude predstavljen kao umereni bošnjački političar. Izetbegović se i sam predstavlja kao osoba koja želi da ima dobre odnose sa svima kako u BiH, tako i van zemlje, tvrdeći da nije zadrti bosanski nacionalista poput Silajdžića, ali i ne skrivajući, za razliku od Silajdžića, da je najviše zainteresovan za prostor koji Bošnjaci mogu efektivno kontrolisati. To, naravno, ne znači da je Izetbegović mlađi odustao od širenja tog prostora na RS i područja sa hrvatskom većinom, ali znači da on, recimo, prihvata da Hrvati dobiju poseban RTV kanal na hrvatskom jeziku u okviru javnog servisa BHRT-a, te da mogu indirektno izabrati svog člana Predsedništva BiH. Istovremeno, Izetbegović odbacuje hrvatski zahtev za federalnom jedinicom, dok, s druge strane – na tragu svoje podrške Muameru Zukorliću na manjinskim izborima u Novom Pazaru – sada govori da „Bošnjaci u Sandžaku imaju i prava na neku vrstu autonomije, u skladu sa evropskim principima i evropskom poveljom o regionalizaciji”.

Na šta (ne)mogu da računaju Srbi?

Sa ovakvim Izetbegovićem i onakvim Lagumdžijom, Srbima s obe strane Drine neće biti nimalo dosadno, a ni mnogo manje “zabavno” kao što im je bilo sa Silajdžićem. Valjda i zbog spoznaje što će ubuduće, umesto sa ogoljenim Silajdžićevim unitarističkim zahtevima, imati posla sa još jednim čvrstim zastupnikom koncepta puzajuće centralizacije BiH – među vodećim srpskim političarima u RS uveliko se razmišlja kako ne bi bilo loše da se i formalno ujedine u zaštiti interesa RS na nivou BiH.

Ozbiljno se, naime, razmatra mogućnost koalicije SNSD-a i SDS-a u Parlamentarnoj skupštini BiH, odnosno zajedničko učešće obe partije u podeli izvršne vlasti u institucijama BiH, dok bi u Srpskoj SNSD zadržao stare koalicione partnere(DNS i socijalisti) na vlasti, a SDS vodeću ulogu u opoziciji. Biće sto relativno čista situacija za sve u predstojeće četiri godine u kojima će socijalno nezadovoljstvo među Srbima rasti brže od bruto društvenog dohotka RS i u kojima će se visinom iskazane društvene odgovornosti Vlade RS, a manjim delom i opozicije, meriti nivo stabilnosti institucija RS. Sam Milorad Dodik biće u nešto lakšoj situaciji unutar RS nego do sada: više neće kao premijer nositi na svojim leđima maltene celo breme odgovornosti za ekonomsko-socijalnu situaciju u RS, već će kao predsednik RS moći da smeni postojećeg i postavi novog premijera kad god proceni da socijalno nezadovoljstvo preti da ugrozi ne samo njegov lični rejting, već i da ozbiljno nagrize institucije RS. A na to će ga, svakako, na vreme upozoravati i iz SDS-a i iz ostalih opozicionih stranaka.

Istovremeno, koalicija SNSD-a i SDS-a na nivou BiH, sama po sebi, ne mora uopšte biti loše rešenje, ali ne predstavlja ni garanciju da će se pukom koalicionom saradnjom dve ubedljivo najjače među Srbima zapadno od Drine – lakše odbraniti interesi RS u Sarajevu. Sem što će biti zadovoljeni unutarstranački apetiti u podeli fotelja u institucijama BiH, za ozbiljnu, veštu i aktivnu zaštitu interesa RS u Sarajevu biće najpotrebniji srpski predstavnici sa manjkom kratke politikantske pameti i viškom dužeg političkog pamćenja. Jer, pre ili kasnije, naći će se u poziciji da se od njih traži i manje od onog ono što su SDS i SNSD pre četiri i po godine prihvatili, a sada odbacuju - a što je, ipak, puno više od onoga što su sada obećali biračima da neće nipošto dati. SNSD i SDS će, da zaključimo, morati i sebi i biračima da objasne - možda preciznije nego ikada pre – gde će biti ta “crvena linija” ispod koje više neće ići. Jer, đavo će se kriti u detaljima predloga koji se vodećim srpskim političarima budu predstavljali, dakako pod parolom da tim predlozima niko ne namerava da ukine RS.

Ni situacija na širem planu nije gora za RS nego pre četiri i po godine: u mnogo čemu Banjaluka iza sebe ima diplomatsku podršku Moskve, a malo čemu se može nadati iz Beograda. Ali, i to “malo” ne mora da bude bezvredno, pod uslovom da ga vlasti u Beogradu - usred priprema, a zatim i tokom razgovora sa kosovskim Albancima - ne potroše uzalud u BiH. U sklopu politike uspostavljanja dobrosusedskih odnosa, zarad pobošljanja odnosa sa Sarajevom, cenkajući se sa Lagumdžijinim modelom “evroatlantske BiH” i sa Izetbegovićevim “evropskim“ modelom Zukorlićeve “partizanske autonomije Sandžaka”.