Postizborna kampanja u Republici Srpskoj

U političkoj terminologiji o demokratskim izborima postoji sintagma "predizborna kampanja", a prema najnovijem iskustvu u RS, trebalo bi uvesti i novu - "postizborna kampanja". Ni mesec dana nakon završetka izbora ne prestaje međusobno prepucavanje između nove/stare vlasti i nove/stare opozicije.

Da li je to naprosto stvar inercije pa ne mogu da se zaustave ni pošto su rezultati poznati, ili je omraze, spinovane prljavom kampanjom, teško umiriti? Da li je nervozu izazvalo sumnjivo dugo brojanje u CIK-u ili želja za promenom vlasti bila veća kod visokog predstavnika Valentina Incka nego u narodu? Da li se radi o ljutnji poraženih zato što su bili uvereni u pobedu, ili o nezadovoljstvu pobednika što nisu dobili i člana Predsedništva?

Nisam baš sve popamtio, ali znam da je Ivanić na sarajevskoj TV izjavio da je dobio najveći broj glasova i da će u skladu s ustavom odlučivati na nivou BiH. A Dodik mu je na RTRS-u odgovorio da će ipak o svemu morati da pita vlast u Banjaluci. Zatim se Ivanić u intervjuu NIN-u direktno ili indirektno više bavio kritikom Dodika i njegove politike nego obrazlaganjem svoje. Na to je Dodik u razgovoru sa Gorislavom Papićem za emisiju "Oko" (RTS) rekao da se Ivanićeve ingerencije u Sarajevu svode samo na vojna pitanja i delom na spoljnu politiku BiH.

Da li kao konkretna posledica tog verbalnog varničenja ili ne, ali iz vlasti u RS nezvanično je saopšteno da Ivanić neće imati kabinet u Banjaluci sem ukoliko sam ne iznajmi odgovarajući prostor. Formalno gledajući, Ivanićevo radno mesto i jeste u Sarajevu, a pošto bi tamo trebalo i da provodi radne dane u nedelji, ispada da mu drugi kabinet u RS niti pripada, niti mu je vikendom potreban. Da i ne govorimo o tome da ispada suvišan trošak u ova oskudna vremena.

Ipak, do sada, ili barem tokom poslednja dva mandata, član Predsedništva BiH iz RS imao je "rezervni položaj" na drugom spratu Palate u Ulici Bana Milosavljevića u Banjaluci. Delom je to tradicija iz socijalističkog perioda kada su najviši državni i partijski funkcioneri na radu u saveznim organima, pored kabineta u Beogradu, imali i nešto skromnije kabinete u Sarajevu, ali i danas ima svoje opravdanje. To je za Ivanića pitanje statusa, ali i potrebe ukoliko ima nameru da, kao i njegovi prethodnici, deo nedeljnog radnog vremena provodi u Banjaluci da bi svoje aktivnosti redovno usaglašavao sa predsednikom RS, premijerom i spikerom parlamenta.

Iako, iz sujete ili da bi ugodio sarajevskim partnerima i spoljnim akterima, neprestano insistira na autonomiji svoje funkcije i neslaganju sa Dodikom, Ivanić bi morao da prihvati činjenicu da je predsednik Republike istovremeno i lider koalicije koja ima većinu poslanika i budućeg premijera u Srpskoj, te da će u partnerstvu sa vodećim hrvatskim i bošnjačkim strankama kontrolisati Parlamentarnu skupštinu i Savet ministara na nivou BiH. Uostalom, ne radi se tu samo o realnom odnosu političkih snaga i funkcionalnoj hijerarhiji, nego o interesu Republike Srpske koji mora biti iznad ličnih rivaliteta i stranačkih animoziteta.

Ohrabruje što Ivanić i Dodik ne propuštaju da kažu da ipak moraju sarađivati. A tome se može dodati i da su u više navrata u prošlosti već sarađivali. Štaviše, na kraju već pomenutog intervjua u NIN-u Ivanić nudi taktičko poboljšanje za strategiju osamostaljenja RS, zbog čega Dodika najviše napadaju: "RS treba da radi samo ono što je Slovenija radila u SFRJ. Koristili su zajedničku državu koliko su mogli, gledali svoja posla i - kada su se namestile međunarodne okolnosti - ostvarili svoje želje."

Zvuči mudro i domišljato, ali van vremena i prostora. Danas i ovde, dok predstavnici opozicije potpisuju spisak želja Bakira Izetbegovića i SDA (dva ministarstva, vojna imovina, apelacioni sud) ne bi li ušli u većinu Parlamentarne skupštine i Savet ministara BiH, nije problem što nam se "međunarodne okolnosti nisu namestile". Problem je što su ugroženi unutrašnje političko jedinstvo i stabilnost Srpske, koji su je tokom poslednjih desetak godina branili od međunarodnih i komšijskih pritisaka.

Iako poznat kao iskusan, staložen i odmeren političar, Ivanić se svojevremeno kao premijer RS i ministar inostranih poslova BiH neposredno uverio da je praktično nemoguće ugoditi bošnjačkom Sarajevu. Bilo da se distancira od tamo omrznutog Dodika, ili im preti slovenačkim primerom, isto mu se hvata. I za koji mesec već čujem njihove komentare: "Ivanić je još gori od Dodika. Onaj nam barem jasno i glasno u lice kaže šta misli o svemu, a ovaj isto misli, ali uvek nešto diplomatski palamudi".

Sve u svemu, krajnje je vreme da se završi postizborna kampanja u RS i obustavi proizvodnja neizvesnosti pored sasvim izvesnog ishoda minulih izbora. A koliko će ko imati kabineta i u kojoj zgradi ipak je tehničko pitanje, koje izabrani treba interno da reše.

Ako ne budu mogli to, kako li će tek mnogo važnija politička pitanja.