Постизборна кампања у Републици Српској

У политичкој терминологији о демократским изборима постоји синтагма "предизборна кампања", а према најновијем искуству у РС, требало би увести и нову - "постизборна кампања". Ни месец дана након завршетка избора не престаје међусобно препуцавање између нове/старе власти и нове/старе опозиције.

Да ли је то напросто ствар инерције па не могу да се зауставе ни пошто су резултати познати, или је омразе, спиноване прљавом кампањом, тешко умирити? Да ли је нервозу изазвало сумњиво дуго бројање у ЦИК-у или жеља за променом власти била већа код високог представника Валентина Инцка него у народу? Да ли се ради о љутњи поражених зато што су били уверени у победу, или о незадовољству победника што нису добили и члана Председништва?

Нисам баш све попамтио, али знам да је Иванић на сарајевској ТВ изјавио да је добио највећи број гласова и да ће у складу с уставом одлучивати на нивоу БиХ. А Додик му је на РТРС-у одговорио да ће ипак о свему морати да пита власт у Бањалуци. Затим се Иванић у интервјуу НИН-у директно или индиректно више бавио критиком Додика и његове политике него образлагањем своје. На то је Додик у разговору са Гориславом Папићем за емисију "Око" (РТС) рекао да се Иванићеве ингеренције у Сарајеву своде само на војна питања и делом на спољну политику БиХ.

Да ли као конкретна последица тог вербалног варничења или не, али из власти у РС незванично је саопштено да Иванић неће имати кабинет у Бањалуци сем уколико сам не изнајми одговарајући простор. Формално гледајући, Иванићево радно место и јесте у Сарајеву, а пошто би тамо требало и да проводи радне дане у недељи, испада да му други кабинет у РС нити припада, нити му је викендом потребан. Да и не говоримо о томе да испада сувишан трошак у ова оскудна времена.

Ипак, до сада, или барем током последња два мандата, члан Председништва БиХ из РС имао је "резервни положај" на другом спрату Палате у Улици Бана Милосављевића у Бањалуци. Делом је то традиција из социјалистичког периода када су највиши државни и партијски функционери на раду у савезним органима, поред кабинета у Београду, имали и нешто скромније кабинете у Сарајеву, али и данас има своје оправдање. То је за Иванића питање статуса, али и потребе уколико има намеру да, као и његови претходници, део недељног радног времена проводи у Бањалуци да би своје активности редовно усаглашавао са председником РС, премијером и спикером парламента.

Иако, из сујете или да би угодио сарајевским партнерима и спољним актерима, непрестано инсистира на аутономији своје функције и неслагању са Додиком, Иванић би морао да прихвати чињеницу да је председник Републике истовремено и лидер коалиције која има већину посланика и будућег премијера у Српској, те да ће у партнерству са водећим хрватским и бошњачким странкама контролисати Парламентарну скупштину и Савет министара на нивоу БиХ. Уосталом, не ради се ту само о реалном односу политичких снага и функционалној хијерархији, него о интересу Републике Српске који мора бити изнад личних ривалитета и страначких анимозитета.

Охрабрује што Иванић и Додик не пропуштају да кажу да ипак морају сарађивати. А томе се може додати и да су у више наврата у прошлости већ сарађивали. Штавише, на крају већ поменутог интервјуа у НИН-у Иванић нуди тактичко побољшање за стратегију осамостаљења РС, због чега Додика највише нападају: "РС треба да ради само оно што је Словенија радила у СФРЈ. Користили су заједничку државу колико су могли, гледали своја посла и - када су се наместиле међународне околности - остварили своје жеље."

Звучи мудро и домишљато, али ван времена и простора. Данас и овде, док представници опозиције потписују списак жеља Бакира Изетбеговића и СДА (два министарства, војна имовина, апелациони суд) не би ли ушли у већину Парламентарне скупштине и Савет министара БиХ, није проблем што нам се "међународне околности нису наместиле". Проблем је што су угрожени унутрашње политичко јединство и стабилност Српске, који су је током последњих десетак година бранили од међународних и комшијских притисака.

Иако познат као искусан, сталожен и одмерен политичар, Иванић се својевремено као премијер РС и министар иностраних послова БиХ непосредно уверио да је практично немогуће угодити бошњачком Сарајеву. Било да се дистанцира од тамо омрзнутог Додика, или им прети словеначким примером, исто му се хвата. И за који месец већ чујем њихове коментаре: "Иванић је још гори од Додика. Онај нам барем јасно и гласно у лице каже шта мисли о свему, а овај исто мисли, али увек нешто дипломатски паламуди".

Све у свему, крајње је време да се заврши постизборна кампања у РС и обустави производња неизвесности поред сасвим извесног исхода минулих избора. А колико ће ко имати кабинета и у којој згради ипак је техничко питање, које изабрани треба интерно да реше.

Ако не буду могли то, како ли ће тек много важнија политичка питања.