Povodom "Dana republike"

(Press RS, 29. 11. 2011)

Datum naveden u naslovu svake godine iznova potvrđuje da BiH spada u „duboko podeljena društva i nestabilne države“. Nema nijednog velikog događaja u njenoj istoriji koji su sva tri naroda doživela na jednak način, bilo kao datum zajedničkog trijumfa i ponosa, bilo zajedničke patnje i stradanja, nego ih je, baš svaki, po nacionalnom ključu, razdvajao na pobednike i poražene, heroje i mučenike, patriote i izdajnike. Kada se radi o 25. novembru, postoji, međutim, i tipično bosanski paradoks. Slave ga zvanično jedino Bošnjaci, koji su sve do pred kraj Drugog svetskog rata, još samo kao verska skupina, neuporedivo više učestvovali u domobranskim, ustaškim, pa i SS formacijama nego u partizanskoj vojsci koja je BiH oslobodila od fašističke okupacije.

Savremenim Bošnjacima, uključujući i formalno prvog među njima Bakira Izetbegovića, bar nije nepoznato da su im očevi i dedovi mahom bili na drugoj strani barikade, dok je masovnu bazu antifašističkog pokreta činio uglavnom srpski narod. Međutim, potreba da se projektovanoj bošnjačkoj nacionalnoj državi po svaku cenu pribavi politički kontinuitet i antifašistički legitimitet, odnosno da se premosti petovekovni vakuum od srednjovekovne do dejtonske Bosne, navela je današnje Bošnjake na kićenje srpskim perjem. A zanemarili su i važne činjenice: da je NR BiH nastala samo kao sastavni deo FNRJ i da ni jedna ni druga nisu bile formirane demokratskim izjašnjavanjem naroda. Ukratko, srednjovekovna kraljevina u kojoj muslimani nisu ni postojali, Socijalistička Republika koju su drugi stvorili i dejtonska tvorevina koju je nametnula „međunarodna zajednica“ - predstavljaju klimave temelje „čardaka ni na nebu ni na zemlji“ koje su onomad proslavili jedino Bošnjaci, ali sa manje entuzijazma nego inače.

Snižen slavljenički ton progovara iz gotovo svih jubilarnih komentara iz Sarajeva. Nakon obavezne stigmatizacije Dodika („Dodik se ne ponaša antidržavno zato što je BiH nemoguća država, nego njegovo delovanje čini BiH gotovo pa nemogućom“), glodur „Sarajevskih dana“ i sam širi mrežu učesnika antibosanske zavere, u koju su upetljani i Jan Pelikan, Miroslav Lajčak, Angela Merkel, Francuska, Španija... „Sve je počelo još pre pet godina kada je slovački istoričar i teolog Jan Pelikan objavio tekst u kojem je kazao kako je na delu mirna disolucija odnosno razdruženje BiH. A onda je njegov zemljak Lajčak...“ - piše Faruk Borić. Ne zna se da li je ova Janova teza koju „već znaju i vrapci na grani“ originalnija ili je sam Jan, poznat najviše po ocu Jiržiju, koji je bio direktor RTV u vreme Praškog proleća, politički uticajniji. Elem, zahvaljujući tome što mu je Jan zemljak, Miroslav je na maternjem slovačkom mogao da pročita da se BiH raspada, pa je, kako stručno objašnjava Faruk, „povukao već napisanu i potpisanu odluku o smeni Dodika“. Posle je još i „kamerom uhvaćen kako sa Grigorijem i Miletom pije manastirsko vino u Trebinju“, o čemu svedoči i fotografija uz članak u „Danima“. Podignuta čaša „tvrdoškog“ u ruci moćnog Lajčaka definitivno je potvrdila zloslutnu analogiju između „mirnog razdruživanja Čehoslovačke“ i „tihog raspadanja BiH“.

Pozadina je ipak ozbiljnija. SAD kao glavni promoter spolja nametnute unitarno-centralističke BiH, preangažovane su na drugoj strani (upravljanje „arapskim revolucijama“, nadmetanjem sa Rusijom za dalekoistočno okruženje Kine, predsednički izbori itd.), a zbog vlastitih finansijskih problema nisu spremne da plate spasavanje evrozone. „Čije pare toga i muzika“, pa je Nemačka sa Francuskom kao suosnivačem EU, preuzela evropsko liderstvo, a njihove instrukcije glase: odgovornost za sudbinu BiH moraju preuzeti domaći političari; valja uspostaviti ravnopravnost Hrvata u FBiH; neophodno je pojačati unutrašnju borbu protiv islamskog terorizma; Incko treba da odstupi u korist Sorensena; stav energetski nezaobilazne Rusije mora se više uvažavati, a ekonomsko i diplomatsko prisustvo Turske manje podržavati. Na talasu krizne samoorganizacije EU i emancipacije od starateljstva SAD, u evropskim medijima sve više prostora dobija slika o građanskom ratu u BiH po kojoj ni „muslimanima nije maslo za Ramazana“, pa u Sarajevu napokon počinju sudski procesi zbog Kazana, Dobrovoljačke i sl., kojim su obuhvaćeni i Ganić i Kljujić, po komandnoj odgovornosti. A, kako navodi sam glodur „Dana“, u određenim krugovima u Briselu pri kontaktu sa političarima, analitičarima i novinarima sve češće se čuju pitanja: „Može li se BiH mirno raspasti?“, „Ako ljudi neće zajedno da žive, zašto se država ne podeli?“, „Jesu li elite u Sarajevu odustale od zajedničke države?“. Faruk im spremno odgovora: „Jednostavno, BiH se ne može mirno raspasti i onaj ko misli da je to moguće ili je neinformiran ili zlonamjeran“, a pri tome zaboravlja da veliki Evropljani ne vole kada mali pripravnici za EU prete nemirima i pogotovo ih iritira kada to dolazi sa Baščaršije.

Znaju oni, baš kao i Faruk, i redakcija „Dana“ i „Oslobođenja“ i njihovi politički mentori u SDP, da BiH danas više nema teritorijalno-etničku strukturu leopardove kože kao što je to bilo uoči rata `92, i da su analogije sa mirnim raspadom ČSSR vrlo realne. Štaviše, kako je u razgovoru povodom 25. novembra za beogradski „Danas“ izjavio Zdravko Grebo: „BiH ne samo da ne postoji kao država, nego nakon svega ovoga ružnog što nam se desilo, ne postoji ni kao društvo.“

Da sam na mestu Bakira, Zlatka i Sulje, hitno bih pozvao Dodika i Čovića da ih pitam pod kojim uslovima su spremni da uđu u Savet ministara i kakva BiH bi eventualno odgovarala i Srbima i Hrvatima. Jer, kako stoji u dokumentima ZAVNOBiH-a, Bosna je i srpska i hrvatska, a ne samo muslimanska...