Putevi nepravde - slučaj Dragana Obrenovića

Najava prevremenog puštanja na slobodu iz haške tamnice nesrećnika na pravdi Božijoj, Dragana Obrenovića, obradovaće svaku časnu i pravdoljubivu osobu. Posebno pisca ovih redova, koji je radio u njegovom timu odbrane, upoznat je sa svim okolnostima tog predmeta – javnim i tajnim – i zna da je skoro dvanaestogodišnju kaznu, na sramotu Inkvizicije i njenih nečasnih apologeta, odležala potpuno nevina osoba.

Dragan Obrenović nije samo nevina već i tragična osoba. Uhapšen je po tajnoj optužnici [lettresdecachet, za šta su „prosvetitelji“ nekada tako žestoko kritikovali ancienrégime u Francuskoj, danas je sa punim odobravanjem revnitelja ljudskih prava postao uobičajeni mehanizam „međunarodne pravde“] od strane okupatorskih snaga u BiH 2001. godine na Uskrs, i zatim isporučen pravnim dželatima u Hagu na dalje procesuiranje. Njegova optužnica bila je sastavljena šablonski, obuhvatajući lepezu standardnih epiteta, od genocida, progona i zločina protiv čovečnosti, do udruženog zločinačkog poduhvata, u okviru čega mu je Tužilaštvo pravnički fiktivno imputiralo ubistvo sedam do osam hiljada ljudi u Srebrenici iako on nije ubio ni jednu jedinu konkretnu osobu.

Kada sam zajedno sa njegovim američkim glavnim advokatom DŽinom Vilsonom, u pritvorskoj jedinici u Ševeningenu upoznao Dragana Obrenovića, to je bilo neposredno posle njegovog isporučenja. Optuženi je bio u ratobornom raspoloženju, odlučan u nameri da „dokaže nevinost“ pred „sudom“. Kod kuće u Zvorniku, čekali su ga supruga i tada šestogodišlji sinčić. U rodnom mestu, Rogatici, brižni roditelji i braća.

Dragan Obrenović je bio elitni profesionalni oficir JNA, među najboljim diplomcima vojne akademije. Kada je 1992. godine izbio rat, kao patriota rodom iz Bosne, budući preko potreban stručan kadar kapetan Obrenović ostao je da služi u novoformiranoj Vojsci Republike Srpske. Do kraja rata bio je unapređen u čin majora. U vreme kritičnih događanja u vezi sa Srebrenicom, u julu 1995. godine, nalazio se na položaju načelnika štaba Zvorničke brigade, Drinskog korpusa.

U čemu se sastojala „krivica“ Dragana Obrenovića, kada je reč o izvođenju srebreničke operacije i njenim posledicama? Na to pitanje zaista je teško odgovoriti, mada tužilaštvo Haškog tribunala jeste imalo svoj odgovor. Naime, najveći deo vremena u kritičnom periodu posle 11. jula Dragan Obrenović i njegovi malobrojni Spartanci proveli su u planinskim vrletima iznad Zvornika, daleko od Srebrenice i od stratišta za zarobljene pripadnike Armije BiH. Oni su tamo, suprotstavljajući se višestruko brojnijoj hordi 28. divizije ARBiH u oružanom proboju, organizovali očajnički otpor i zaštitnu odbrambenu akciju. Postojala je potpuno realna mogućnost da protivničke snage, čije namere u tom trenutku nisu bile poznate, upadnu u grad Zvornik, gde tada nije bilo vojske sposobne da ga brani, i da tamo počine pokolj.

Da, ali Dragan Obrenović je bio oficir i načelnik štaba brigade u čijoj su „zoni odgovornosti“ počinjeni zločini. Suptilnosti njegovog stvarnog položaja i moguće delatnosti u tom periodu bile su nebitne za Haško tužilaštvo. U toj fazi inkvizicije, važno je bilo samo to da se operacionalizuju osuđujuće presude protiv komandnog nivoa VRS kome su pored Obrenovića, pripadali suoptuženi pukovnik Vidoje Blagojević i kapetan Momir Nikolić iz Bratunačke brigade, i Dragan Jokić, komandant inženjerijske čete Zvorničke brigade. Slučaj ovog poslednjeg posebno slikovito odražava hašku farsu. Jokić je bio optužen za „potpomaganje u ubijanju muškaraca bosanskih Muslimana ... tako što je resurse i osoblje inženjerije stavio na raspolaganje za kopanje masovnih grobnica i ukop pogubljenih žrtava u njima.“ Jokićev komentar na sve to bio je dostojan jednog Šešenja ili Garsije Markesa: „Umesto što mi sude, trebalo bi da mi za to daju orden. Da po onoj letnjoj žezi nismo brzo izvršili ukop, okolno stanovništvo bi verovatno pomrlo od kolere!“

Posle nekoliko meseci tokom kojih smo intenzivno posećivali utamničenog Obrenovića, Vilson i ja smo primetili drastičnu promenu u raspoloženju optuženog. U svakodnevnom dodiru sa „starosedeocima“ u pritvorskoj jedinici, Obrenovićev borbeni elan naglo je splasnuo. Ne znam da li je u Vojnoj akademiji čitao Danteov „Pakao“, ali je bilo jasno da je iz neposrednog iskustva dokučio njegovu osnovnu poruku. Jednog dana, Obrenović nam je sa zaprepašćenjem saopštio da je jedan od optuženika na njegovom spratu priznao dva ubistva koja nije počinio. Na pitanje našeg štićenika, zašto je tako postupio, taj čovek je naveo pragmatične razloge, smatrajući da će mu takvo priznanje najviše koristiti da postigne nagodbu sa tužilaštvom i da se najzad otarasi noćne more procesa koji se vodi protiv njega. Obrenović je bio šokiran, a takođe i ja, pošto sam tada bio prilično zelen po pitanju načina rada Haškog tribunala. Sada mi je sve to već sasvim normalno.

Tužilac u predmetu Dragana Obrenovića bio je zloglasni haški Višinski, Piter Makloski. Ako u Tribunalu postoji univerzalno prezrena osoba, i među advokatima i među optuženicima, to je on. Makloski je školski primer onoga protiv čega je upozoravao sveti apostol Pavle: revnost ne po razumu. Razmaženo dete iz bogate američke političke familije (otac mu je bio kongresmen u vreme vijetnamskog rata), osrednjih intelektualnih i profesionalnih kapaciteta (to se podrazumeva), Piter je od Srebrenice (pored omiljenog hobija, pecanja) napravio svoj životni moralni projekat. Pri tom, u proučavanju predmeta on nikada nije odmakao dalje od karikaturalnih predstava iz zvaničnog narativa. Biti Srbin i u Piterovim očima biti na neki način povezan sa Srebrenicom bilo je, po definiciji, vrlo opasna stvar.

Sledećih godinu i po dana pretpretresnog postupka bilo je za nas emotivni tobogan, u zavisnosti od promenljivog raspoloženja i namera klijenta. U jednom periodu, Obrenović je upao u ozbiljnu kliničku depresiju. Kada se sagledaju sve okolnosti, to je potpuno razumljivo. Za mene je ostala neobjašnjiva samo jedna stvar: njegov skoro neprekidni refren, „kako ću ovako teške optužbe objasniti sinu kada poraste?“ Meni je odgovor na to pitanje bio kristalno jasan: sasvim je dovoljno detetu reći da treba da se ponosi time što je ocu sudio nelegitiman sud čiji su politički motivisani zaključci o „krivici“ ništavni i bez ikakvog pravnog ili moralnog dejstva. Nevino stradanje nije sramota nego je velika čast, kada je neko toga udostojen. To bi bar ja rekao svome detetu. Ali, suumcuique.

Posle izvesnog vremena počelo se nazirati otvaranje sudskog procesa protiv tada već četvorice srebreničkih optuženika. Faze klonulosti duha smenjivale su faze rešenosti da se dokaže „nevinost“ i da se ide do kraja, pa opet kolaps. To je tako bilo do nekoliko dana pred početak suđenja u aprilu 2003. godine. Tada se, kao grom iz vedra neba, pronela vest da je suoptuženi Momir Nikolić sklopio nagodbu i da će za uzvrat za priznanje krivice i svedočenje protiv drugih u korist tužilaštva izbeći neizvesnosti suđenja i dobiti manje-više predvidljivu kaznu.

Ali vratimo se malo unazad. Iza zavese, na sceni je preko supruga, glavnog advokata u predmetu Obrenović, počela da deluje gospođa Nensi Vilson. Nostalgična za svojom kućom u SAD, prijateljicama i neurotičnim psom kojeg su Vilsonovi morali da ostave drugome na čuvanje kada su se privremeno preselili u Holandiju u očekivanju dugogodišnjeg sudskog procesa, Nensi je kod supruga aktivno lobirala da pronađe neko rešenje da bi se mogli što pre vratiti kući. Makloski je više puta preko advokata upućivao Obrenoviću pozive na saradnju, što je optuženi odlučno odbijao da prihvati. Advokat Vilson je po profesionalnoj dužnosti imao obavezu da optuženom objasni potencijalne prednosti i nedostatke prihvatanja ili odbijanja ponuda tužilaštva. Kako je vreme odmicalo, Vilsonove pravne pouke, koje su po pravilima službe morale da ostanu strogo neutralne, sve više su vodu terale na vodenicu gospođe Vilson. Kada je Nikolić sklopio svoj sporazum, na samo nekoliko dana pre početka suđenja, zatekli smo Obrenovića u vrlo nesređenom stanju. Iskoristio je svoje pravo da glavnog advokata ovlasti da pokrene formalne razgovore sa Makloskim o eventualnoj nagodbi.

Makloski je likovao. Jedna od njegovih taktika da ubedi Obrenovića pre toga bilo je da mu preti da je bolje da odluči da nagodbu sklopi što brže, pre suđenja, jer u protivnom, od trenutka kada proces počne, ponuda tužilaštva postaće drastično gora. Ali uprkos ranijim upozorenjima, ovog puta, da bi pomoću Obrenovićevog svedočenja zapušio brojne rupe u svom srebreničkom predmetu, Makloski je ipak pokazao svoju „ljudsku stranu“. Poručio je Obrenoviću da će mu velikodušno oprostiti zakasnelo priznanje (nagodba obuhvata pisanje „Izjave o činjenicama i prihvatanju krivice“ i neke druge sitnice, što traje nekoliko nedelja, a sve ovo se odigravalo bukvalno na samo nekoliko dana pre nego što je suđenje trebalo da počne) i da će bez obzira na sve ipak biti tretiran kao da je odluku doneo „na vreme“.

Ohrabren ovako dirljivim izlaženjem tužioca u susret, tada već slomljeni Obrenović naložio je timu odbrane da prione na posao. U podrumu zgrade Haškog tribunala sastajali smo se danima da uobličimo „Izjavu o činjenicama“. Još uvek zelenom, bilo mi je čudno zašto vrlo obrazovanom i pismenom Obrenoviću nije bilo dopušteno da sam sastavi barem nacrt izjave koju je trebalo da potpiše. Valjda je on osoba koja najbolje poznaje „činjenice“ u svom predmetu. Naravno, takva mogućnost je nedopustiva zato što „izjava“ optuženog sročena za potrebe nagodbe nema nikakve veze sa činjenicama. To je matrica koje se on mora držati u buduće, kada će kao svedok tužilaštva nastupati protiv drugih. Zato je neophodno da scenario po kome će on odigrati svoju ulogu bude unapred jasno zacrtan. Što je važilo za Obrenovića, važilo je i za Erdemovića i za Nikolića, za Babića i za Deronjića – njihovi navodni iskazi bili su oblikovani u kancelariji tužioca i po meri njegovih potreba. Najviše što optuženi može je da se usprotivi unošenju nekih perifernih navoda, ali suštinu „iskaza“ koji će mu se pripisati kontroliše isključivo tužilaštvo. U slučaju odbijanja optuženog da potpiše ono što mu se diktira, nagodba propada. On se tada mora suočiti sa nastavkom sudskog procesa i potencijalnom osvetom razjarenog Tribunala.

Podrazumeva se da kada je pristao na Faustovsku nagodbu, očajni Dragan Obrenović nije mogao biti svesan dometa i svih posledica poteza koji je povukao. Usledile su godine ponižavajućeg lažnog svedočenja protiv saboraca i kolega na drugim suđenjima gde su se razmatrali događaji u Srebrenici. On će tek sada imati šta sinu, kada poraste, da objašnjava. Ali krivicu za bacanje ovog nevinog čoveka u hašku crnu rupu bezakonja i nepravde ne snosi on; snose je kreatori savremene Inkvizicije, rušioci pravnog poretka i njihovi korumpirani hvalitelji.

Epilog drame Dragana Obrenovića, koji je za svoju „saradnju“ dobio sedamnaestogodišnju kaznu (od čega je trebalo da izdrži dve trećine, ili dvanaest, a časni sud mu je zbog uzornog ponašanja nedavno od toga oprostio osam meseci) dogodio se u hodniku Haškog tribunala. Kratko vreme nakon što je od svoje nesrećne žrtve Dragana Obrenovića iznudio „saradnju“ i „priznanje“, u susret nam je išao razdragani tužilac Piter Makloski. Njegove reči moraju se citirati na izvornom engleskom:

„Hey guys, you know something, we didn’t have anything on him, anyway…“

Na be-ha-esu (to je zvanični esperanto Haškog tribunala, hibridni nepostojeći bosansko-hrvatsko-srpski jezik):

„Hej, dečaci, znate li da mi i nismo imali nikakvih dokaza protiv njega...“