Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |||
Распакивање вашингтонског пакета |
уторак, 14. децембар 2010. | |
(Пресс РС, 7.12.2010) Иако се приближава почетак 2011, за коју су нам странци одавно заказали нову туру неугодних разговора о “уставним промјенама”, у народу се не може примјетити већ хронична забринутост за опстанак РС. Зашто? Умјесто одиозног дискурса о “функционалнијој држави” и “европском наступу БиХ у један глас”, који нам воња на централизацију и унитаризацију, на дневни ред уставних промјена наметнуло се питање “трећег ентитета” који нам мирише на равноправност и децентрализацију. Хрватски захтјев за ¨аутономном територијалном јединицом са хрватском већином¨ одговара РС из више разлога.
Прво, кључни политички антагонизам у БиХ, који се већ безмало двије деценије протеже линијом разграничења између два ентитета, сада се преноси на линију разграничења унутар већег ентитета. Друго, формулисана у националном кључу, ова промјена значи да је већ хронична конфронтација између Бошњака и Хрвата, на једној страни, и Срба, на другој, која је омогућила мајоризацију у Скупштини БиХ из 91., замјењена конфронтацијом између Бошњака и Хрвата. Треће, преведен на језик религије, овај политички сукоб значи развезивање барјака крижа и полумјесеца који су у чвор свезани против крста још почетком 90-их и одредили су резултат референдума о сецесији БиХ из 92. Пето, отпором бошњачкој хегемонији унутар заједничког ентитета, Хрвати индиректно упозоравају да се Бошњаци на исти начин понашају и на нивоу цијеле БиХ. Шесто, залажући за “аутономну мултиетничку територијалну јединицу са хрватскм већином”, Хрвати директно афирмишу, од Бошњака систематски оспоравану, Републику Српску која је такође мултиетничка и такође са једном већинском нацијом. Седмо, залажући се за “трећи ентитет” управо по моделу РС, Хрвати се, уз подршку католичког свијета и своје матице на прагу ЕУ, истовремено залажу за рјешење које је донедавно на Западу било стигматизовано као анахрони и ретроградни српски специјалитет. Осмо, хрватска реактуелизација Херцег-Босне благотворно отрежњава Бошњаке да не само један него два народа, па, самим тим, и већина грађана у БиХ не прихвата унитарноцентралистичку формулу уређења заједничке државе. Девето, извана најављеним постизборним разговорима о уставним промјенама, функционални јој држави, европском наступању БиХ једним гласом, хрватска иницијатива даје нови смјер децетрализације и равноправности умјесто централизације и унитарности.
Све наведено упућује на то да би Република Српска имала вишеструке разлоге да подржи хрватске захтјеве за успостављањем “трећег ентитета”, али постоје и супротни аргументи. Прије свега проблем би могле да представљају границе хрватске територијалне јединице, које би, истовремено, требало да буду и границе оне бошњачке. Ново разграничење унутар већег ентитета потенцјално пријети да се прелије на другу страну међуентитетске границе. На недавним разговорима у Бањалуци, Човић је, истина, у замјену за подршку потписао саопштење у коме је експлицитно наведено да хрватски захтјеви ни на који начин неће задирати у терторијални интегритет РС. Али, убрзо потом, стигла је знаковита изјава бившег предсједника Хрватсаке Стипе Месића да би “трећи ентитет морао да обухвати и хрватске крајеве у Посавини”. Наравно, хрватска Посавина данас постоји више као историјски феномен баш као и, рецимо, српски Мостар или бошњачки Столац. Иако пензионера Месића, баш као и Жељка Комшића, Херцег-босанци више третирају као бошњачког него као хрватског гласноговорника, након поменуте изјаве није услиједила нека енергичнија ограда ни из западног Мостара као ни из Загреба. Напокон, треба водити рачуна о честим промјенама у хрватско-муслиманским/бошњачким односима у протеклим деценијама, који су варирали од присног савезништва до оружаних сукоба, и обратно. Било је то истина често детерминисано интересима матице или интересима западне подршке, али и страначким подјелама које су рефлектовале различите регионалне интересе Хрвата у БиХ. Судећи према јединству и одлучности Хрвата на терену као и дискретној али недвосмисленој подршци Берлина и Загреба, рекло би се да сада колебања неће бити. Биће га, међутима, сасвим извјесно, на бошњачкој страни. Бошњачка политичка елита постепено схвата да комшије, сасвим природно, нису спремне да прихвате доминацију најбројнијег народа под фирмом грађанског принципа један човјек-један-глас, али и да нико из великог и моћног свијета нити хоће нити може да им то наметне. Напротив, тиха вањска подршка хрватској иницијативи, истовремено представља понуду Бошњацима да коначно и сами добију мултетнички ентитет са националном већином. Све мање заинтересовани Американци и Британци, истина, и даље, по инерцији, понављају стару мантру, али у име ЕУ главну ријеч преузимају Нијемци, како у спасавању посрнулих европских економија, тако и у рјешавању европских политичких конфликата.
Приликом недавне аудијенције у Берлину Ангела Меркел је то ставила до знања Изетбеговићу јр. и Тихићу, дипломатском поруком да “не треба да потцјењују интересе Хрвата”. Овакав расплет босанског чвора разочараће бошњачке илузионисте са љевице и обрадовати реалисте са деснице, али напослијетку ће све заједно постројити у борби за што већи властити ентитет. Навикли да не само на Федерацију него и на цијелу БиХ гледају као на (бар потренцијално) свој национални простор, са кога ће временом у матице исцурити незадовољне комшије, Бошњаци ће сасвим сигурно поставити територијалне захтјеве који сежу и преко граница Федерације. Чињеница да су дејтонском подјелом добили три од четири највећа града у БиХ, док су Срби добили један, а Хрвати ниједан, те да се у тим урбаним центрима налазила концентрација друштвеног богатства, које су стварале генерације сва три народа, неће умирити њихове територијалне апетите. Клучни аргумент, који ће ићи против таквих захтјева биће територијална етничка мапа БиХ коју је исцртао грађански рат и, не мање, поратне двадесетогодишње миграције становништва, које су чак и од Сарајева као заједничке пријестонице, створиле муслимански град. Напокон, прерасподјела у већем ентитету не може да значи “распакивање дејтонског пакета” јер Федерација је настала двије године раније – Вашингтонским споразумом у коме Српска није ни учествовала. |