Rezolucija SB UN o Srebrenici kao nova opasnost po Republiku Srpsku

Kao što smo prošle godine predvideli u knjizi „Rušenje  Republike Srpske: Teorija i tehnologija prevrata“, neuspeh ulične „obojene revolucije“ započete 2014. u Banjaluci ne podrazumeva napuštanje napora da se RS delegitimiše i politički devastira. Pored obnovljene kampanje ove godine, sa ciljem da se ponovo oživi prošlogodišnji ulični protest, uvedene su u igru i neke nove metode ucena i pritisaka.

Jedna od njih je rezolucija o navodnom „genocidu“ u Srebrenicu koju u Savetu bezbednosti UN predlaže  Velika Britanija, a podržavaju SAD i Holandija. To pretstavlja novi vid pojačanog političkog pritiska na Republiku Srpsku. Ukoliko ova rezolucija bude usvojena, neće se zaustaviti na pukom potvrđivanju diskreditovanog službenog narativa već će biti naloženo i uvođenje specifičnih mera. Među tim merama najrepresivnije su dve. Prvo, krivično kažnjavanje „negiranja“ zvanične teze, a pored toga i nametanje u oba entiteta BiH (dakle i u  Republici Srpskoj) obaveznog školskog gradiva sa obavezom da se sporni događaji u Srebrenici moraju razmatrati isključivo sa pristrasnog stanovišta predlagača ove politički inspirisane rezolucije.

Konačni cilj operacije je urušavanje Republike Srpske i demoralizacija njenih građana. Da bi, kao što nameravaju zapadni  centri moći, Republika Srpska bila apsorbovana u strukture NATO pakta i EU neophodno je da bude zadovoljeno nekoliko preduslova. Pre svega, ukidanje njenog autonomnog dejtonskog statusa, zatim nasilna promena načina mišljenja stanovništva pomoću mera masovne indoktrinacije koju rezolucija svojim odredbama predviđa i, najzad, inkorporisanje Republike u centralistički režim kojim će biti rukovođeno iz Sarajeva.

Kao što je poznato, ove godine se obeležava dvadesetogodišnjica kontroverznih događaja u Srebrenici iz jula 1995. O prirodi i dimenzijama tih događaja stavovi i tumačenja su dijametralno oprečni. Službena verzija iza koje su stali Sarajevo i zapadni interesi glasi da se u Srebrenici dogodio genocid u kome je stradalo oko 8 000 muslimanskih ratnih zarobljenika. U tu verziju su uklopljene i presude koje je doneo Haški tribunal.

Stav politički nezavisnih stručnjaka je suštinski različit. Po njima, forenzički i drugi dokazi podržavaju zaključak da je suprotno odredbama međunarodnog ratnog prava stradalo oko 1 000 muslimanskih  zarobljenika, što predstavlja krupan ratni zločin, ali da se to dogodilo u kontekstu sistematskih napada i razaranja srpskih naselja u okolini Srebrenice i masovnog ubijanja mirnih žitelja tokom prethodne tri godine, vršenih od strane oružanih formacija Armije BiH iz srebreničke enklave. U toj kampanji uništeno je oko pedeset srpskih sela, a više od hiljadu civila bilo je pobijeno, najčešće na zverski način. Zbirno, broj žrtava na obe strane na području Srebrenice u periodu 1992–1995. približno je jednak.

U vezi sa ovim važno je istaći da se u stručnoj analizi primene Konvencije o genocidu koju je izneo Međunarodni sud pravde u Hagu, u nedavno objavljenoj presudi u predmetu „Hrvatska protiv Srbije“, za genocid se postavlja izuzetno visok standard dokazivanja. U ovoj presudi najvišeg autoriteta iz oblasti međunarodnog pravosuđa nedvosmisleno je propisano da zaključak o genocidu može biti izveden isključivo pod uslovom da je – u svetlu raspoloživih činjenica –  to jedino racionalno tumačenje.

Razlozi za uzdizanje navodnog „genocida“ u Srebrenici na nivo Saveta bezbednosti UN postaju jasni kada se uzmu u obzir ciljevi radi kojih je srebrenički narativ iskonstruisan i kojima služi. Na prvom mestu, prevashodna uloga koju danas igra je u svojstvu političkog i moralnog izgovora za intervencije anglo-atlantskog bloka sa ciljem rušenja suverenih država koje odbijaju da prihvate njegov diktat, poznatije kao doktrina „prava na pružanje zaštite“ navodno ugroženim populacijama, ili R2P. Druga važna svrha srebreničkog narativa je da kao negativan integrativni simbol služi kao osnivački mit za okupljanje i konsolidaciju nedavno konstituisane bošnjačke nacije, preko čijeg zavisnog političkog rukovodstva zapadne strukture ostvaruju uticaj u BiH i šire. Zatim, kao sredstvo za diskreditaciju i ucenu Republike Srpske tako što bi joj se prišivanjem „genocidne“ etikete drastično suzio manevarski prostor za odbranu legitimnih nacionalnih interesa.

Pored navedenih tačaka u pripremi je još jedna operacija – pokretanje parnica protiv Republike Srpske i Srbije za basnoslovnu odštetu na osnovu činjenica navodno utvrđenih od strane političkih ad hoc sudova, namenski osnovanih isključivo sa zadatkom da donesu presude koje su profesionalno upitne, ali služe toj svrsi.

Posmatrano u širem kontekstu smišljenih poteza koji za sada kulminiraju ovom rezolucijom o Srebrenici, predloženom u Savetu bezbednosti UN, ne samo slična rezolucija Evropskog parlamenta 2009, već i akta u istom duhu doneta od strane domaćih faktora koji su sistematski sarađivali sa stranim centrima moći sada postaju razumljivi kao deo osmišljene strateške celine. Među tim kobnim postupcima izdvajaju se Izveštaj Komisije za Srebrenicu 2004. godine bivšeg predsednika Republike Srpske Dragana Čavića i Deklaracija koju je 2010. na zahtev tadašnjeg predsednika Borisa Tadića usvojila Narodna Skupština Srbije.  Naknadne izjave Tadićevih naslednika na rukovodećim funkcijama u Srbiji, da su „spremni da kleče“ u Srebrenici i da se „stide srpskog naroda“ za zločine koji su tamo navodno počinjeni, zaokružuju arhitektonski plan za nametanje i pounutrašnjavanje lažne krivice u vezi sa još uvek u potpunosti nerazjašnjenim događajima u Srebrenici.

Mada ova rezolucija na određeni način pogađa sve zemlje članice Ujediljenih nacija, pa samim tim i Srbiju, podrazumeva se da joj je glavna meta – Republika Srpska. Zato je na Vladi Republike Srpske sada odgovornost da trezveno analizira brojne i vrlo opasne implikacije ove inicijative vodećih zapadnih sila u SB UN i da mobiliše sve svoje intelektualne resurse da osmisli koherentan i efikasan odgovor. Ovom rezolucijom, na visokom nivou na kome se predlaže, vrši se frontalan napad na Republiku Srpsku kao ravnopravan međunarodnopravni subjekt i na njene građane, koji se perfidno opterećuju kolektivnom odgovornošću za iskonstruisani zločin.

Sada je na potezu Republika Srpska. Kako bi se u Americi reklo, posle brojnih krivudanja i trulih kompromisa, the chickens are coming home to roost.

PEČAT, 13. mart 2015.