Sarajevo-Brisel, via Srebrenica

Tačno sedam dana od boravka komesara EU za proširenje Štefana Filea, u Sarajevo je sletela visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton. Koristeći jednodnevnu pauzu u medijaciji tokom političkih pregovora predstavnika Srbije i vlade kosovskih Albanaca u Prištini, Eštonova se najpre u Sarajevu srela sa članovima Predsedništva BiH Bakirom Izetbegovićem i Željkom Komšićem, „okrnjenim“ za predsedavajućeg Nebojšu Radmanovića koji se „zbog ranije preuzetih obaveza“ nalazio u službenoj poseti Austriji.

Diskriminacija žrtava zarad političkog cilja?           

Iz Sarajeva je Eštonova odletela u Memorijalni centar u Potočare kod Srebrenice, gde su sahranjeni posmrtni ostaci bošnjačkih žrtava. “Nakon potpisivanja knjige žalosti, visoka predstavnica i potpredsednica Evropske komisije je posetila Spomen-sobu, gde je zajedno sa majkama Srebrenice pogledala dokumentarni film o Srebrenici. Visoka predstavnica je takođe položila venac u spomen na žrtve genocida iz 1995. godine” – navodi se u šturom saopštenju o poseti Eštonove Potočarima[1]. To je sve što se zna o tom delu posete, jer susret sa novinarima nije organizovan, pa se visokoj gošći nije moglo ni postaviti neko pitanje. Ipak, zna se na čemu su insistirale  članice Udruženja “Žene Srebrenice”. „Mi smo skrenule pažnju na to da insistira da se usvoji pokrenuti zakon o negiranju genocida. Znači, bilo ko da negira genocid, treba da bude kažnjen”, rekla je Nura Begović iz pomenutog udruženja[2].

Slučajno ili ne, istog dana u proceduru u Parlamentarnu skupštinu BiH “uveden” je novi-stari predlog rezolucije o Srebrenici kojom se apeluje na donošenje zakona koji predviđa ”zabranu negiranja srebreničkog genocida”[3]. Predlagač je gotovo zaboravljena Stranka za BiH Harisa Silajdžića, ali to nimalo nije smetalo ostalim, velikim bošnjačkim strankama da podrže pomenuti predlog, pa je samo zbog protivljenja srpskih poslanika[4], predlog prebačen nadležnoj parlamentarnoj komisiji na razmatranje, pre negoli se opet pojavi u samom parlamentu. Istina, teško da će za koji mesec neko naterati srpske poslanike da podrže pomenuti predlog rezolucije, ali ne treba biti previše pronicljiv da bi se zaključilo da će – kad za to dođe vreme – takva ili slična “srebrenička rezolucija” biti jedan od uslova na daljem “putu BiH ka EU”. A ako je suditi po poruci koju šalje Eštonova iz Potočara, nije teško zamisliti ni kome će zvaničnici EU držati stranu kada se o tekstu neke “kompromisne” varijante rezolucije bude pregovaralo među srpskim i bošnjačkim političarima u BiH.

Naravno, osećanja porodica žrtava trebalo bi da budu na prvom mestu i Eštonovoj i domaćim političarima u BiH, ali srpske, hrvatske i bošnjačke političare – čast izuzecima – ni do sada nije previše zanimala pravda za porodica žrtava; odnosno, zanimala ih je ponajviše tamo gde su mogli politički profitirati. Što, opet, ne čudi previše ako se uzmu u obzir “svetli” primeri selektivne pravde za žrtve u Haškom tribunalu i u Sudu BiH. Onda ne čudi ni što se Eštonova ponaša po istoj matrici u Srebrenici: jednim žrtvama odaje poštovanje, a druge i ne pominje, iako i te druge, nepomenute žrtve vape za pravdom. A njihove porodice bivaju pogođene selekcijom koju je izvršila i Eštonova. “Predstavnici međunarodne zajednice još jednom su omalovažili srpske žrtve. Eštonova i drugi predstavnici međunarodne zajednice znaju da su u Srebrenici masovno stradali i Srbi, ali oni žele da istraju u realizaciji svog projekta” – tako reaguje predsednik Organizacije porodica zarobljenih i poginulih boraca i nestalih civila RS u Srebrenici Mladen Grujičić[5].

Eštonova u akciji izjednačavanja političke neodgovornosti     

Za razliku od ovako uspešnog deljenja poštovanja prema jednim i drugim žrtvama – izazivajući kod srebreničkih Srba osećaje da su njihove žrtve drugorazredne – Eštonova se “dobro” potrudila da izjednači odgovornost svih političara u BiH za neuspeh u sprovođenju presude „Sejdić, Finci“.

“Neće vas iznenaditi to što sam veoma razočarana time što u međuvremenu nije ostvaren nikakav napredak(..)Ja iskreno delim žaljenje Štefana Filea što političke stranke nisu svoje deklarisano opredeljenje pretočile u konkretno delovanje. Umesto toga, čini se da su u središte pažnje stavile stranačke i nacionalne interese” – tim rečima je Eštonova bukvalno izdeklemovala svoju izjavu novinarima nakon susreta u Predsedništvu BiH, pre nego što će odleteti u Potočare[6].

Iz Predsedništva su poslali samo jedno kurtoazno saopštenje, a novinarima nije bilo dozvoljeno da postavljaju pitanja Eštonovoj: tako je javnost ostala “zakinuta” za detalje političkih razgovora, pa se ne zna ko je kome tu još šta rekao. Ali, ako pretpostavimo da Eštonova nikoga po imenu nije prozvala zbog “zastoja na putu BiH ka EU” u pogledu neizvršavanja presude “Sejdić, Finci”, ostalo je samo da nagađamo na koga je mislila kada je, recimo, pomenula “nacionalne interese”, maltene kao kakvu tešku kletvu koja se treba baciti na izabrane predstavnike Srba, Hrvata i Bošnjaka. Tako ispada da kada neko iz Brisela dođe u Sarajevo, svako pomalo gleda da “kanonizuje” svoj stav kao poruku građanima BiH da su ih grdno prevarili njihovi izabrani političari, koji su ili neki ludi nacionalisti ili nabeđeni politikanti koji samo strančare i lažu zvaničnike EU.

Iz te briselske perspektive, međutim, olako se previđaju specifičnosti države kakva je BiH, a ruglu biva izvrgnuto i ono malo spremnosti da se Ustav BiH prilagodi mogućnosti da se na izborima kandiduju svi građani bez obzira na nacionalnu pripadnost. Drugim rečima, iako i ptice na grani znaju da kočnicu u provođenju presude “Sejdić, Finci” čvrsto drže u svojim rukama vodeći bošnjački i hrvatski političari u Federaciji BiH, pa čak i kada to oni sami priznaju javno –  najviši zvaničnici EU ponovo srpske političare iz Republike Srpske “bacaju” u isti koš sa ovima što koče.            

Međutim, time što ne žele da i sami imenuju najodgovornije za nesprovođenje presude “Sejdić, Finci”, najviši zvaničnici EU najlakše nalaze najjeftiniji alibi za manjak sopstvene zainteresovanosti za prilike u BiH. Možda je, naravno, stvar u nepostojanju jasnog koncepta oko proširenja unutar same EU. Ali, onda bivaju krajnje licemerne optužbe da su gotovo svi političari u BiH podjednako neodgovorni, zadrti nacionalisti i/ili lažovi. Naposletku, upravo na taj način zvaničnici EU poput Filea i Eštonove ostavljaju širok prostor za delovanje onim političarima u BiH koje smatraju najvećim etnonacionalistima i/ili lažovima. A u slučaju problema “Sejdić, Finci”, iz Brisela neće da imenuje (ne)odgovorne u Federaciji BiH.

Političari u Srpskoj su uvereni da bi – da je situacija obrnuta – i reagovanje iz Brisela bilo drugačije i oštrije. Za takvu pretpostavku, svakako, ne manjka dokaza iz prošlosti, kada su zvaničnici RS maltene razapinjani na stub srama zbog “opstrukcije puta BiH ka EU”. Međutim, kako nije isključeno da se takva prošlost neće ponavljati Srpskoj, ni srpskim političarima nije potrebno da je prizivaju drugima, kako to poneki učine. “Uveren sam da bi se diplomatskim pritiskom moglo doći do rešenja u FBiH, kako se to nekada radilo sa RS” – smatra funkcioner Dodikovog SNSD-a Lazar Prodanović, inače član Komisije Parlamenta BiH za ustavno-pravna pitanja[7].

I sad, na primer, zamislimo ushićenje u Briselu ovakvim jednim uverenjem iz RS koje rezultuje rešenošću da mu se izađe u susret. A ubrzo zatim sa iste adrese usledi “malo” drugačiji zahtev, samo u pravcu Banjaluke, ne bi li se “malo” umekšao stav srpskih poslanika u vezi rezolucije o Srebrenici koju predlažu iz Sarajeva. Nije, dakle, ni previše mudro da političari iz Srpske prizivaju ne baš tako lepu prošlost - drugima u Federaciji BiH: da im se ne bi vratila kao bumerang.