Sarajevo je žrtvovano da bi opstala Srpska

(Pres RS)

Nenad Kecmanović, jedan od najcenjenijih političkih analitičara na Balkanu i svedok brojnih krupnih događaja koji su prethodili raspadu Jugoslavije i krvavom građanskom sukobu u BiH, tvrdi da je Sarajevo žrtvovano da bi opstala Republika Srpska!

Potkrepljujući ovu tvrdnju, Kecmanović u ekskluzivnom intervjuu za Pres RS, navodi da bi se BiH reintegrisala da je Sarajevo posle rata proglašeno za ekstrateritorijalnu zonu. On podseća da su to stranci i planirali, što bi, kako kaže, stvorilo uslove za povratak u Sarajevo velikog procenta i Srba i Hrvata, posle čega bi se taj model onda proširio i na druge krajeve, i BiH bi se reintegrisala.

- Međutim, Aliji je bilo više stalo do Baščaršije i Begove džamije nego do cele BiH, a Milošević mu je u Dejtonu izašao u susret i izazvao gnev rukovodstva RS i u početku generalno negativan srpski stav prema Dejtonskom sporazumu. Ispostavilo se da je to bila, šahovski rečeno, žrtva teške figure za dobitak partije: Sarajevo je izgubljeno da bi opstala Republika Srpska - zaključuje Kecmanović.

Pa, može li onda Sarajevo biti ono što je nekad bilo?

- Ništa nije kao što je nekad bilo, pa ne može da bude ni Sarajevo. Promenili su se i Banjaluka i Mostar i Beograd i Zagreb. Prošlo je 20 godina, dogodili su se smena režima i tranzicija, a u Sarajevu je 3,5 godine besneo i građanski rat na nacionalno-verskoj osnovi. Posle rata se iz Sarajeva pokupilo i ono malo Srba i Hrvata što je bilo ostalo i grad je postao bezmalo potpuno etnički čist - bošnjačko-muslimanski. Eto, to je naprosto tako i ništa ne može promeniti ni povratak Bregovića, ni to da Kusturicu zamole da se vrati, pa čak ni da ožive Pimpek, Mirza i ostale ikone predratnog Sarajeva.

Da li se slažete da taj mit podržava današnje Sarajevo?

- Sa tim pričama o tome kakvo je Sarajevo nekad bilo, o nekadašnjem duhu, harmoniji zajedničkog života itd. se naveliko preteruje, a mit o zlatnom dobu uvek je indikator loše savremenosti i osećanja nemoći da se promeni. Postoje i druge i drugačije ocene tog nekadašnjeg Sarajeva i kao "karakazana" i kao "tamnog vilajeta", baš kao što je Andrić pisao. Pa nije valjda toliko zlo kasnije ni iz čega nastalo. Nisu nacionalne stranke napravile državni udar nego su ih izabrale Sarajlije i to ubedljivo u svih deset gradskih opština.

Koja vam je prva asocijacija na pomen 6. aprila 1992. godine?

- Bio je to početak kraja. Sve što se kasnije događalo možda su bile samo neizbežne posledice. Tih dana su se dobro poznati događaji smenjivali kao na filmskoj traci, ali opšti utisak koji mi je ostao jeste - rasulo. Otkazivao je jedan po jedan podsistem, ljudi i odnosi su se preko noći menjali...

Šta vas je zadržalo u Sarajevu posle tog datuma?

- Nije lako napustiti rodni grad, pogotovo ako ste u njemu sa kraćim pauzama proveli bezmalo pola veka. Iako sam mnogim prijateljima, koji su mi i sada zahvalni, još dva tri meseca ranije savetovao da treba što pre da idu, ja sam osećao obavezu da još nešto pokušam. Uostalom, bio sam rektor univerziteta, lider parlamentarne stranke, javna ličnost od koje se to i očekivalo. Kasnije sam nekim Srbima bio kriv što nisam odmah otišao, a nekima što nisam i danas tamo da branim ono što je od srpskog ostalo. Tako to ide u politici.

Kada i zašto ste odlučili da napustite Sarajevo?

- Onda kada sam procenio da više ne mogu ništa da učinim da se spreči najgore. Ja sam i tokom prvih meseci rata i kao lider parlamentarne stranke i kao član predsedništva i ponajviše lično u nekoliko navrata prelazio liniju fronta, išao do Pala i Beograda i susretao se sa Miloševićem, Ćosićem, Kostićem, generalom Adžićem, Milanom Panićem, patrijarhom Pavlom i, naravno, sa Krajišnikom, Koljevićem i Karadžićem. A sa Izetbegovićem, Ganićem, Kljujićem i drugima, svakodnevno sam komunicirao i imao uvid u ono šta oni govore, misle i rade, tako da sam imao dosta dobar pregled situacije.

Kako gledate na izlazak iz Sarajeva uglednih srpskih intelektualaca i javnih ličnosti?

- Takvi odlasci imaju svoju dugu predratnu istoriju i kontinuitet. Decenijama su desetine i to najboljih odlazili put Beograda, a ponajviše od perioda kada se federalna država počela pretvarati u konfederaciju, kada je počelo "federiranje federacije" i republike počele sticati "državnost" po receptu Kardelja i Bakarića. BiH je svoju suverenost afirmisala prekidanjem prirodnih veza bosansko-hercegovačkih Srba i Hrvata sa maticama preko Drine i Une pa su se srpski, ali i hrvatski intelektualci koji su tome pružali otpor našli na udaru kao nacionalisti. Tako su otišli Vojislav Zeremski, Rajko Nogo, Novica Petković, Zec, Subotić, Lubarda, Šešelj, ali i Mladen Čaldarević, Ivan Foht, Vanja Sutlić, Ante Pažanin i drugi. Najveći srpski grad posle Beograda već tada je postepeno postajao muslimanski, a početkom 90-ih odigrala se samo dramatična završnica tog procesa. Da nije stvorena Republika Srpska, cela BiH bi sada izgledala kao današnje Sarajevo.

Kako su izgledale sednice Predsedništva SR BiH na kojima ste učestvovali?

- Svoj ulazak sam uslovio uvođenjem prava veta svakog člana predsedništva, kako ne bi bilo preglasavanja kao u periodu dok su tu bili Plavšićeva i Koljević. Prihvatili su, ali su onda taj princip izigravali. Recimo, ako bih tokom diskusije izrazio neslaganje sa većinom koju je kontrolisao Izetbegović, on je temu skidao sa dnevnog reda, a onda noću zakazivao sednicu za koju tobože nisu uspeli da me obaveste zbog pucnjave, zamračenja, prekida telefonskih veza... Prethodne odluke i zapisnike na koje sam se pozivao jednostavno nisu mogli da nađu i sl. Ali, predsedništvo je inače bilo samo paravan. Postojala je paralelna SDA - linija rukovođenja preko probranih stranačkih kadrova. Hasan Čengić, Bakir Alispahić i dr. su bez najave svakodnevno dolazili u Alijin kabinet i tu su se donosile odluke.

Kako komentarišete "abdiciranje" Fikreta Abdića iz Predsedništva BiH u korist Alije Izetbegovića?

- To je verovatno bio prvi nezakoniti akt Izetbegovića i SDA u okviru nove tripartitne vlasti, a onda se nastavilo... Odluka o referendumu je donesena uprkos tome što je 20 srpskih poslanika tražilo da se skine sa dnevnog reda, a to je prema zakonu i poslovniku bilo dovoljno da se odluka zaustavi. Zatim, Alija je ostao predsednik 4,5 godine iako je prema ustavu mogao najviše dve. Nažalost, srpski predstavnici su podržali inicijativu da Alija uskoči umesto Fikreta koji je na izborima dobio najveći broj glasova. Pretpostavljam da je ovaj to prihvatio zato što su mu u SDA obećali sve što je tražio za "Agrokomerc" koji je za njega bio i ostao važniji nego čitav svet. Ne znam kako sam propustio da ga o tome pitam tokom razgovora koje smo kasnije često vodili u ratnom Sarajevu.

A šta niste propustili? O čemu ste razgovarali?

- O tadašnjoj situaciji u BiH i okruženju, o Izetbegovićevoj politici i o načinu rada predsedništva... U mnogome smo se slagali, a pre svega u tome da sve to ide u najgorem pravcu i da u tome više ne treba učestvovati. On je otišao ubrzo nakon mene, a pre toga mi je predlagao da zajedno pređemo kod njega u Kladušu, da povedem i porodicu i prijatelje. On je taj kraj sve do pred kraj rata kontrolisao i bilo je mirno.

Može li Fikret Abdić da se vrati u politiku sada kad je izašao iz zatvora?

- Ja bih pitanje obrnuo: da li Fikret kada se vrati u Kladušu i na čelo "Agrokomerca" može da se ne vrati i u politiku? Mislim na regionalnu politiku u Cazinskoj krajini gde on među narodom i sada znači neuporedivo više nego Tihić i Lagumdžija zajedno. Hteo ili ne, on će objektivno postati politički faktor, i u Sarajevu to dobro znaju, ali greše što mu ne daju da se vrati jer će time samo izazvati pobunu naroda u tom kraju i sebi napraviti još veći belaj.

Kakav uticaj u Sarajevu je u svim tim dešavanjima i u tom periodu imao Zlatko Lagumdžija?

- Kao dugi čovek u SDP Lagumdžija je još bio u dubokoj seni Nijaza Durakovića. Ali, pošto se pokojni Nijaz jako teško oporavljao od izbornog poraza i gubitka vlasti i bio zapao u neku vrstu depresije, Zlatko je u to vreme bio politički aktivniji i ubrzo je postao potpredsednik vlade. Sećam se jednog našeg dugog razgovora u kome me ubeđivao da se Izetbegović iskreno opredelio za građansku opciju i da socijaldemokrati i reformisti treba da ga podrže. SDP ga je i podržao, reformisti - ne.

Da li je tačno da ste odbili poziciju prvog predsednika Srpske demokratske stranke?

- Tačno je. Imate o tome u knjigama sećanja pokojnog Koljevića, Plavšićeve, Krajišnika... Istina, njihove verzije se nešto razlikuju i međusobno, a i od moga sećanja na te događaje, ali ne u činjenicama nego u objašnjenju zašto sam odbio.

Ko vam je ponudio da vodite SDS, šta ste odgovorili, zašto ste odbili?

- Rekao sam da apsolutno podržavam inicijativu da i mi Srbi formiramo svoju nacionalnu stranku pošto su Muslimani i Hrvati već to učinili (SDA i HDZ), ali da ja neću biti ni član, a kamoli lider te stranke. O tome su samnom razgovarali Koljević, Buha, Ekmečić, Karadžić... A zašto sam odbio, duža je priča i neka ostane za drugu priliku.

Kada ste uvideli da politika reformista koju ste zagovarali i zastupali nema perspektivu?

- Za razliku od SDP BiH, koja je sa raspadom SKJ postala republička partija koja se kao i SDA borila za nezavisnu BiH, reformisti su se, kao i SDS, borili za ostanak BiH u Jugoslaviji. Zato su naš akronim SRS (Savez reformskih snaga) čitali kao "Stranka rezervnih Srba". Kada je izbio rat SDP je preživela tako što su članstvo napustili Srbi i Hrvati, pa i danas Lagumdžija neće da kaže koliki je procenat nemuslimana u toj multietničkoj partiji. A reformisti su se razišli tako što je svako krenuo ka svome nacionalnom jatu. Sam Ante Marković se politički pasivizirao i preselio u Austriju. Ja nikada nisam doneo odluku o raspuštanju partije i kratko vreme je postojala i posle mene, ali sam dao blagoslov svakome ko je hteo da ide, a nekima i sugerisao da se povuku jer su lično i porodično u svojim sredinama bili izloženi ozbiljnim pretnjama. Jednostavno, bila je to politička opcija koja u tom vremenu i u tim okolnostima nije imala šanse.

Kako je došlo do toga da vas proglase britanskim špijunom i koga smatrate odgovornim za to?

- Ja sam, kao što znate, bio praktično već izabran za člana Predsedništva SFRJ iz BiH, a na tu visoku funkciju su tada reflektovali vodeći političari Raif Dizdarević, Branko Mikulić, Milan Uzelac. Zbog međusobne konkurencije su propustili da me na vreme tiho zaustave, a kada sam neočekivano stigao u završnicu, reagovali su panično, neuverljivo i glupo. Proglasili su me za špijuna a da to nisu ničim argumentovali, niti preduzeli krivično gonjenje, sudski postupak ili nešto slično, tako da javnost nije u to poverovala. A onda, pošto su me eliminisali iz trke, povukli su tvrdnju da sam špijun i saopštili da "nemam dovoljnu bezbednosnu kulturu" da bih bio član predsedništva SFRJ. U to predsedništvo su ušli Drnovšek, Tupurkovski, Stipe Mesić i Bogić Bogićević koji su sa svojom "bezbednosnom kulturom" rasturili Jugoslaviju. Možda je negde procenjeno da bih njima i onima koji su stajali iz njih smetao u tom poslu.