Sarajevski “mali Hag” i raščovečenje srpskih žrtava u Srebrenici

Pred sam kraj suđenja Radovanu Karadžiću u Haškom tribunalu u 2013. godini pojavio se svedok-insajder od kojeg su se mogli čuti neki novi ili manje poznati detalji o ratnim zločinima na širem području Srebrenice. Njegovo svedočenje teško da će doprineti promeni ukorenjenog mišljenja o ovim događajima u zapadnoj javnosti, a još teže će uticati na promenu uverenja haških sudija o odgovornosti srpskih i bošnjačkih ratnih lidera u odnosu na do sada izrečene presude u Haškom tribunalu. Možda će, na kraju, delimično uticati na oslobađanje samog Karadžića od optužbe za genocid u Srebrenici, mada se čini da u ovom trenutku ni njegova odbrana ne gaji takvu vrstu nade samo na osnovu tog svedočenja.

Haško svedočenje indajdera KW-12

Pa, ipak, ako je suditi po onome što se čulo, a možda više po onome što se prećutalo u Sarajevu, jedno je izvesno: svedočenje zaštićenog svedoka KW-12 u dobrom delu bilo je dovoljno upečatljivo da se može reći da je reč o do sada najvećem pokajničkom iskoraku unutar bošnjačkog korpusa u pravcu suočavanja sa odgovornošću za zlodela nad Srbima od kada se vode istrage o zločinima na području Srebrenice, a to je već više od dve decenije. A za to vreme – vredi obavezno podsetiti – za zločine nad Bošnjacima kažnjeni su mnogi srpski vojni i policijski funkcioneri i u Haškom sudu i u Sudu BiH, dok je za zločine nad Srbima u Hagu jedino oslobođen muslimanski ratni komandant Srebrenice Naser Orić, dok u Sarajevu niko nije optužen niti za jedan jedini zločin.

Pomenuti insajder, muslimanski vojnik KW-12, osporavao je, na primer, navode Haškog tužilaštva u broju muslimanskih žrtava u nekoliko incidenata nakon što je Vojska RS zauzela Srebrenicu u julu 1995. godine, u slučajevima proboja pripadnika ARBiH i prilikom ubijanja zarobljenih muslimanskih vojnika u prostorijama zadruge u Kravici. Težinu njegovom iskazu daje činjenica što je sam preživeo masakr u zadruzi, a za to, recimo, ne okrivljuje policajce koji su za taj zločin već osuđeni u Sudu BiH.

Naser Orić

Novo je njegovo svedočenje/priznanje da su “pripadnici njegove 16. muslimanske istočne brigade” ubili u okolini Zvornika petoricu srpskih civila, a zatim i muslimanske izbeglice, dve žene i tri muškarca, koji su to videli”[1] . Tvrdio je, takođe, i da je, u maju 1992. godine bio prisutan “kada su u okolini Bratunca dvojici Srba odsečene glave, dok je jedan policajac na ražnju ispečen”.

Svedok je, zatim, ispričao da je i sam bio izložen mučenjima, navodeći da su posle pomenutog zločina i ubistva srpskog sudije Gorana Zekića iz muslimanske zasede kod Srebrenice, “srpske snage njegovog oca, njega i sve komšije muslimane izvele iz kuća i odvele na stadion u Bratuncu”, te da su “potom bili prebačeni u školu gde su ih mučili, tukli i ubijali”. Potom se, kako opisuje, našao u grupi od oko 450 muslimana koji su bili prebačeni na Pale, a potom i u Visoko “na razmenu”. “Ne mogu ništa loše reći o boravku na Palama, mogu samo da se zahvalim policajcima... Došao sam u veoma lošem stanju, bio sam sav isečen”, izjavio je svedok, potvrđujući da mu je pružena medicinska pomoć.[2]

No, rekao je i to da su snage ARBiH u proleće 1995. godine u Srebrenici “ispalile granatu na sopstvenu decu koja su igrala fudbal”, smatrajući da je “to učinjeno nakon što je iz Sarajeva stigla depeša da se nešto uradi kako bi se NATO privukao na stranu ARBiH”, kako bi napad bio pripisan srpskoj strani.[3]

S obzirom da već ovih nekoliko izjava odudaraju od “zvanične verzije” kolopleta ratnih zločina na širem području Srebrenice, nije ni čudo što je najpre haško tužilaštvo na suđenju Karadžiću pokušavalo da diskredituje svedoka tvrdnjama da je on “neurotična, pasivno-zavisna, neintegrisana i nezrela osoba”. Potom su ga pojedinci iz udruženja bošnjačkih žrtava u Srebrenici, a i sam Naser Orić, optužili da laže jer su ga “Srbi kupili”[4] , mada je recimo, u haškoj sudnici pokazana i zajednička fotografija Orića sa svedokom i drugim muslimanskim vojnicima nakon masakra Srba u selu Kravica na Božić 1993. godine.[5]

Raščovečenje srpskih žrtava Srebrenice u “malom Hagu”

Takođe, svedok KW-12 tvrdio je da su ga istražni organi u Sarajevu onemogućavali da iznese svoje svedočanstvo i njima[6], tvrdeći čak da ga je istražilac Bajro Kulovac pretukao ne bi li ga odvratio od pokušaja da svedoči, te da je dobijao razne pretnje smrću[7]. Posebno je interesantno da ovaj svedok nije jedini koji je Kulovca, kao dugogodišnjeg vodećeg istražitelja “savezne policije” u BiH (SIPA), optuživao za zastrašivanje svedoka.

To je pre koju godinu učinilo više svedoka srpske nacionalnosti koji su se žalili i u Sudu BiH da im je Kulovac raznim pretnjama iznudio “priznanja” o navodnom učešću pojedinih srpskih vojnika u zločinima nad srebreničkim Bošnjacima[8]. No, interna istraga o navodima tih svedoka ubrzo je završena tako što je Kulovac oslobođen, te nastavio da radi u novoformiranoj Direkciji za koordinaciju policijskih tela u BiH[9], a da nikada nije bilo razjašnjeno pitanje zašto nema video-snimaka sa izjavama svedoka iz (pred)istražnog postupka.

Naime, javna je tajna da istražni organi u BiH tu zakonsku obavezu malo kad poštuju[10], a u Sudu BiH gotovo da nema zainteresovanih da ih pitaju zašto to ne čine, tim pre što su tako sigurni u kvalitet “priznanja” do kojih dolaze off record. Obrazloženje koje su ponudili sarajevski istražioci da “nisu dovoljno tehnički opremljeni” odavno ne prolazi ni u Haškom sudu, pa bi se onda slobodno moglo zaključiti da sarajevski “mali Hag” nije dobacio do svog holandskog uzora ni u delu (pred)istražnih radnji, a o suđenjima da se i ne govori.

Istini za volju, i sami haški tužioci znali su da diskredituju svoje svedoke-insajdere u jedinom procesu koji su vodili za zločine nad srebreničkim Srbima protiv Nasera Orića. Tada je, pod nikada razjašnjenim okolnostima, Karla del Ponte odustala od najavljenog svedočenja Ibrana Mustafića, koji je teško teretio Orića za ratne zločine ne samo nad Srbima već i nad svojim sunarodnicima na području Srebrenice[11].

Ibran Mustafić

Tako je Orić u Sarajevu ostao neukaljani “heroj” - čijem se ratovanju protiv Srba nema šta prigovoriti - bošnjačke žrtve u Srebrenici (p)ostale su jedino i isključivo “žrtve genocida”, a gotovo svaki pokušaj sa srpske strane da se “okaju gresi” sunarodnika (p)ostajao bi nevažan/nedostatan ukoliko ne bi sadržavao “priznanje” da je nad srebreničkim Bošnjacima počinjen genocid. Dočim bi svako dovođenje u pitanje osnovanosti te kvalifikacije, i onda kada sadrži i osudu i priznanje da su počinjeni zločini protiv čovečnosti, (p)ostajalo najčešće okvalifikovano kao “relativizacija/negacija genocida”. Istovremeno, ako izuzmemo svedoka KW-12 i pomenutog Mustafića – koji, inače, insistira na kvalifikaciji genocid[12] – u bošnjačkoj javnosti gotovo da nema više nijednog poznatog primera osude zločina(ca) nad srebreničkim Srbima, iako i mnogi od tih zločina spadaju u zločine protiv čovečnosti.

Nije tu, dakle, reč ni o kakvom poređenju, niti o gradiranju jednih ili drugih zločina(ca), jer pred bestijalnosti jednih i drugih zločina(ca) svako poređenje te vrste biva izloženo mogućnosti da bude shvaćeno kao negacija samog zločina. Ali, sama negacija zločina ne da se ni sa čim uporediti, jer vodi ka raščovečenju žrtava i njihovih porodica. A najjasniji putokaz u tom pravcu danas predstavlja činjenica da ni u Hagu ni u Sarajevu ama baš niko niko nije kažnjen za zločine nad Srbima na području Srebrenice i Bratunca.