Sećaš li se Dobrovoljačke?

Kada je Tužilaštvo Haškog tribunala pre tri i po godine objavilo svoje poslednje optužnice, jedan od najsrećnijih ljudi na području bivše Jugoslavije bio je Ejup Ganić. Sve se po Ganića završilo kako je i očekivao: bez optužnice, pošto je njegov predmet koji je početkom 2002. godine u Hag upućen iz RS kupio prašinu u zgradi Tribunala, uprkos veoma ubedljivim dokazima za zločin nad pripadnicima JNA u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu, 3. maja 1992. Pripadnici Teritorijalne odbrane BiH i muslimanskih paramilitarnih jedinica ubili su tog dana, kasno popodne, za samo nekoliko minuta, 42 oficira i vojnika JNA iz kolone, koja se povlačila iz kruga Komande Druge vojne oblasti JNA pod "garancijama" predsednika tadašnje Republike BiH Alije Izetbegovića i uz pristanak komandanta UNPROFOR-a, kanadskog generala Luisa Mekenzija.

"Ako si jači, deri!”

Napadu od 3. maja, prethodilo je niz napada paramilitarnih formacija i muslimanskih milicija pod kontrolom sarajevskih ratnih vlasti na objekte Komande Druge vojne oblasti JNA u sarajevskoj opštini Stari grad, počev od 22. aprila. U te napade, ako već nije vukao sve konce, bio je poprilično upleten komandant Armije BiH Sefer Halilović. U jednom presretnutom razgovoru sa komandantom lokalne TO u Starom gradu, Hamidom Bahtom (danas penzionisani general Vojske FBiH), Halilović doslovce kaže "Ako si jači, deri!”. Bio je to odgovor na Bahtino pitanje "šta dalje da radi" u jeku napada na Dom JNA i Komandu Druge vojne oblasti. Sa obrazloženjem da "vojska ima nameru da obori legalno izabranu vlast u Sarajevu", Halilovićevi potčinjeni danima su "derali" po opkoljenim objektima JNA u centru Sarajeva, a 2. maja izvršili su opšti napad na Dom JNA u kojem su ubili 11, a teže ranili šest vojnika i starešina. "To je bila budalaština. Vojska je imala avijaciju, artiljeriju, tenkove i da je htela da obara tu vlast u Sarajevu, mogla je da je obori", svedočio je kasnije general Aleksandar Vasiljević, tadašnji načelnik Uprave bezbednosti JNA.

Nekoliko dana ranije, Vasiljević je iz Beograda u Sarajevo došao sa zadatkom da pokuša da na miran način evakuiše preostale pripadnike JNA u Sarajevu.

"Kada su napadnuti ljudi u Domu JNA, 2. maja, general Milutin Kukanjac je naredio da pripadnici vojne policije odu i provere o čemu je reč. Ali, muslimani blokiraju i napadaju tu jedinicu i zarobljavaju svih 20 vojnika. Onda Kukanjac naređuje da iz Lukavice krenu tri tenka, koja oni dočekuju na mostu na Skenderiji i spaljuju posade u sva tri tenka - strujom iz tramvajskih žica", svedočio je general Vasiljević tokom istrage koju je 1993. godine započeo Vrhovni vojni sud u Beogradu, a koja je trajala sledećih nekoliko godina. Postoji nekoliko kadrova ugljenisanih i poluspaljenih leševa vojnika, koje je snimila kamera CNN-a neposredno nakon spaljivanja tenkova. Daljnje snimanje, kako se vidi na kraju snimka, nije im dozvoljeno.

Istog dana u JNA su pomislili da će, ipak, životi preostalih vojnika u Sarajevu biti spaseni: kao poručen, iz Lisabona je na sarajevski aerodrom "Butmir" sleteo Alija Izetbegović u društvu svoje kćerke i potpredsednika svoje vlade Zlatka Lagumdžije. Zapadni mediji objaviće kasnije Izetbegovićevu priču da je sam odlučio da sleti, iako je imao informacije da JNA kontroliše aerodrom. Kada se avion sa tročlanom delegacijom prizemljio, komandant JNA na "Butmiru" Savo Đurđevac, saopštio je Izetbegoviću da će jedno vreme biti zadržan. U JNA su verovali da će tim činom uspeti da izdejstvuju mirno povlačenje iz objekata Druge vojne komande. Izetbegović, njegova kćerka i Lagumdžija prebačeni su u vojne objekte u Lukavici: samo je još to držalo u životu vojnike JNA u paklu u centru Sarajeva. Po dolasku u Lukavicu, Izetbegoviću je omogućeno da se čuje sa Ejupom Ganićem: "Vi, Ganiću preuzimate komandu. Ono što vi odlučite, to je to", rekao mu je Izetbegović telefonom.

Dogovor

Trećeg maja pre podne, general Luis Mekenzi najpre se sastao sa Ganićem u zgradi Predsedništva RBiH, a onda otišao u Lukavicu. Tamo je, po sopstvenoj priči, zatekao Izetbegovića kako telefonom razgovara sa Kukanjcem. Iz zgrade Komande Druge vojne oblasti, pod opsadom i stalnim napadima, Kukanjac je tražio slobodan prolaz do Lukavice za svojih 260 ljudi, vozila i opremu u zamenu za Izetbegovićev slobodan prolaz do zgrade Predsedništva RBiH. Izetbegović se brzo složio, ali mu je Mekenzi rekao da je nemoguće da UNPROFOR garantuje bezbednost takvog konvoja. "Ne brinite generale, ja preuzimam odgovornost za bezbednost osoblja JNA", doslovce mu je, kako se seća Mekenzi, rekao Izetbegović.

Međutim, već tokom pregovora sa generalom JNA Milanom Aksentijevićem, Ejup Ganić je ignorisao Izetbegovićeve garancije.

"Isticao je da ne priznaje ništa što Izetbegović dogovori sa JNA, jer nije slobodan. Mislim da je to bila maska za sprovođenje njegovog plana", uveren je u svom iskazu general Aksentijević. No, bilo je to pošto su Izetbegović, njegova kćerka i Lagumdžija stigli iz Lukavice u Komandu Druge vojne oblasti.

Ganić je na to, naravno, pristao. General Luis Mekenzi bio je uveren da neće biti nikakvih problema, tim pre što je po dolasku u Komandu, tamo zatekao Jusufa Pušinu, pomoćnika ministra unutrašnjih poslova RBiH Alije Delimustafića.

Pušina je unutra sedeo sa Kukanjcem, objašnjavajući - kako se seća Mekenzi - da je tu "da bi obezbedio pratnju Izetbegoviću do zgrade Predsedništva RBiH". Plan je brzo dogovoren: na čelu kolone biće crvena "džeta" u kojoj će sedeti Pušina, zatim sledi vozilo UN-a sa Mekenzijem i članom posmatračke misije EU Kolmom Dojlom, a iza njih, u oklopnom transporteru, bili su Izetbegović i Kukanjac. Iza tog transportera išlo bi sedamdesetak kamiona sa oko 260 vojnika JNA. Ceo konvoj trebalo je da dođe do linije razgraničenja sa srpskim snagama kod Skenderije, gde bi Izetbegović i njegova pratnja prešli u vozilo poslato iz Predsedništva RBiH i odvezli se u zgradu Predsedništva, dok bi konvoj JNA produžio prema Lukavici.

"O čemu to, do vraga, govorite?"

Oko 18 sati sve je bilo spremno za polazak, kada su Mekenzija pozvali iz njegovog štaba. "Saopštili su mi da im je Ejup Ganić rekao da je dogovor pao u vodu. 'O čemu to, do vraga, govorite?', povikao sam u mikrofon... Otišao sam kod Izetbegovića i pitao ga: 'Kome da verujem, Vama ili Ganiću?' 'Generale, imate moju reč i reč našeg vojnog komandanta', odgovorio mi je. Onda sam radio-vezom saopštio štabu: 'Polazimo. Recite to Ganiću...'", napisao je Mekenzi u svojoj knjizi "Mirovnjak: put do Sarajeva". Da odluči o polasku, Mekenziju je pomogao i Jusuf Pušina, navodeći da i on "garantuje bezbedan prolaz konvoju".

Ono što se desilo kroz nekoliko minuta ličilo je na sve drugo, samo ne na "bezbedan prolaz". Posle pređenih nekoliko stotina metara, na lokaciji "Drvenija", konvoj je iznenada zaustavljen, a zadnji deo kolone besomučno napadnut: vatrom iz stotina automatskih pušaka, bombama, tromblonskim minama i molotovljevim koktelima.

"Odjednom su počeli da izviru kao mravi iz svojih rupa sa uperenim puškama. Trčali su sa svih strana, psovali nam majku, šutirali nas, tukli, posebno oficire... Posle su nas odveli u neku fiskulturnu salu", prepričao je jedan od zarobljenih vojnika JNA.

Generalu Mekenziju javili su radio-vezom da je zadnji deo kolone napadnut i on je potrčao ka začelju, ali ni njemu nisu dopustili da dođe do samog mesta zasede. Na jednoj od barikada je zaustavljen.

"Oko 200 vojnika JNA je nestalo, a kasnije sam otkrio da su ih vojnici TO zarobili i odveli sa sobom. Sve oružje i svu opremu su zaplenili, a šest oficira hladnokrvno su ubili. Ovo je bio najstrašniji dan u mom životu", zapisao je Mekenzi. No, broj stradalih bio je još veći: ukupno 42 ubijenih starešina i vojnika.

Izetbegović je, navodno, bio ljut na Ganića, ali će kasnije, 3. maj nazvati "dan kada smo konačno pobedili strah od četnika". General Jovan Divjak priznaće, međutim, da "ti vojnici (u koloni, op.a.) u principu nisu ni bili naoružani". A Ejup Ganić priznaće u jednom intervjuu da je vođama TO pred polazak konvoja JNA iz Komande rekao da "ptica ne sme izaći dok se Izetbegović ne vrati".
General Mekenzi se dvoumio još samo oko imena naredbodavca napada na kolonu. "Nikada zasigurno nisam mogao da utvrdim ko je izdao naređenje da se otvori vatra na kolonu JNA, ali sumnjao sam da je to bio Ejup Ganić", napisao je Mekenzi.

Petnaest godina nakon masakra pripadnika JNA u Dobrovoljačkoj ulici optužnica još nema. Nakon što je Tužilaštvo Haškog tribunala odbilo da se ozbiljno bavi ovim slučajem, predmet je pre dve godine prebačen u Odeljenje Tužilaštva BiH za ratne zločine u Sarajevo . Odatle su ovih dana saopštili da još uvek “prikupljaju detalje ovog događaja”, iako za ovaj “događaj” postoji izuzetno puno informacija i svedoka(vidi antrfile, op.a.). Iako dva bitna svedoka više nisu među živima (Kukanjac i Izetbegović), mnogi drugi ključni akteri su tu: Ejup Ganić, Stjepan Kljujić, Hasan Efendić, Fikret Muslimović, Mustafa Hajrulahović Talijan, Zaim Backović, Jovan Divjak...

Transkripti:

Divjak: Je l' ovo Ganić komanduje?

Iz transkripta presretnutih razgovora među akterima napada na kolonu JNA, do kojih je došao "Novi Reporter" - a koji se nalaze i u Tužilaštvu BiH - nedvosmisleno proizlazi da je napad brižljivo planiran, s tim da su pojedini detalji menjani u skladu sa potrebama i procenama napadača. Nekoliko kodnih imena kojima se koriste učesnici u razgovoru identifikovao je tadašnji ministar unutrašnjih poslova RBiH Alija Delimustafić tokom razgovora sa vojnim istražnim organima u Beogradu 2002. godine. Najzastupljenije ime je "Zagi", iza kojeg se krije, po Delimustafićevoj izjavi, glavni operativac u napadu Zaim Backović(i danas jedna od vođa SDA, op.a.), čovek koji je gotovo u stalnom kontaktu sa Ejupom Ganićem. Tokom priprema, "Zagi" najpre poručuje:

"Poruka od Zagija, naređenje od Zagija za sve jedinice. Sva pokretna vozila neprijatelja uništiti. Pripremiti zapaljive smese i sve paliti. Ponavljam: sva pokretna vozila od neprijatelja uništiti, pripremiti zapaljive smese i paliti sve. Komanda od Zagija."

"Zagi" ubrzo prosleđuje novu komandu:

"Najbliža jedinica Dobrovoljačkoj, blokirati ulicu, Zagi ovdje... Obarajte stabla, sve živo, da se ne mogu ni milimetra pomaknuti i odma' po njima, ako pođu negdje bježat'..."

Kako su usledili protesti šefa evropskih posmatrača Kolma Dojla, slede panična naređenja da se svi koji mogu biti viđeni kod Komande Druge vojne oblasti sakriju da ih ne vide. Gotovo istovremeno, sledi poruka o promeni uslova dogovora iz Komande (gde sedi Ejup Ganić), koju sluša i "Pušač", što je kodno ime za Stjepana Kljujića, hrvatskog člana Predsedništva RBiH:

"Komanda, komanda ovdje. Slušaj me, slušaj me dobro. Nema propuštanja vojnih vozila, nema propuštanja bornih kola, BOV-ova, pincgauera i ostalog. To odmah ima da se uništi...".

Zagi: "Pušač, je l' možeš ponoviti to što si maloprije..."

Pušač: "Rekao sam da sam uputio poruku u Komandu (Kukanjcu) da garantujemo prolaz bez pucanja i provokacija trima vozilima UN-a i evropskih posmatrača. A rekao sam da ne dozvoljavamo da se kreću vojna vozila... Zagi, jesi l' čuo?"

Zagi: "Dobro je, preuzeto je."

Ubrzo, međutim, opet sledi promena uslova od strane Ejupa Ganića, prenesena preko Zagija:

Zagi: "S obzirom na dogovor koji je postignut sa Kolmom Dojlom i svim strankama, dogovoreno je da predsjednik (Izetbegović) dođe u Predsjedništvo, te da se nakon toga kola UNPROFOR-a okrenu i odu na odredište."

Pušač: "G. Dojl, sada sam razgovarao s njim, kaže da su uvjeti bili da kad krene predsjednik, da krenu i ostala kola. Onda se g. Ganić i g. Kolm Dojl nisu dobro razumjeli..."

Pušač: "... Da li su uvjeti dogovora bili da se istovremeno krene ili da prvo dođe predsjednik u Predsjedništvo?"

Ganić: "Prvo treba predsjednik da dođe u Predsjedništvo..., a onda Kukanjac treba da polazi iz Druge komande."

Zagi: "... Jesi li prenio g. Dojlu ovu poruku g. Ganića?"

Pušač: "Jesam, doslovce sam prenio... Ovaj kapetan iz UN-a je otišao da to kaže g. Dojlu..."

Bilo je to pred polazak kolone, kada generalu Mekenziju javljaju da je Ganić saopštio da je dogovor pao u vodu, a Mekenzi uzvraća poruku Ganiću.

Kapetan UN-a Jonias: "General Mekenzi je sada u svojim kolima zajedno sa vašim predsjednikom i oni čekaju ispred kasarne. Čim se general Kukanjac popne na brdo, oni će krenuti sa dva automobila zajedno u štab UNPROFOR-a i započeti mirovne pregovore. A ovo je posljednji poziv, rekao je general Mekenzi."

Ganić: "Recite generalu Mekenziju da ovo nije ono što smo se dogovorili, jer došlo je do promjene, ovo je drugačije od onoga što smo se dogovorili... Ja ne mogu donositi odluke bez predsjednika."

Sledi nastavak ovog razgovora, koji se završava Ganićevim pozivom Mekenziju da mu se javi radio-vezom. Da li su se čuli pred sami polazak kolone, ostaje nepoznato, ali uskoro sledi naredba iz Centra odakle se rukovodi akcijom, a u kojem se nalazi i Ganić:

"Svim jedinicama TO grada: ne dirati kola UNROFOR-a... Vozilima JNA ne dozvoliti prolaz i uništiti... kola UNPROFOR-a pustiti do zgrade Predsjedništva".

Sledi nečuveni cinizam: pokušaji da se uspostavi veza sa Kukanjcem i prenese prethodna poruka, a pošto ne uspeva, sledi naređenje:

"Centar govori, niko vas više ne čuje, centar govori... niko ne smije proći... samo vozila UNPROFOR-a... Naređenje, sačekajte svi... Svim jedinicama, izvršna komanda: JURIŠ!!! Iz Vrhovne komande TO BiH... ne mogu vozila prolaziti... blokirajte to... dok se predsjednik ne pojavi blokiraj".

Usledio je opšti napad na zadnji deo kolone, a na transporter u kojem se nalazi Izetbegović, iznenada se penje Jovan Divjak, otvara vrata i prenosi Izetbegovićeve reči da se ne puca. Iznenada se tu pojavljuje i kamera TV Sarajevo. Snima Divjaka na transporteru, ali ujedno hvata i sve zvukove iz Divjakove motorole. Na rečenicu: "Ne pucaj, vojska se predaje", glas iz motorole viče: "Radite ono što sam vam rekao… samo rokaj!"

"Je l' ovo Ganić komanduje? Ejup Ganić, ovaj što se dere i najviše viče?", pita se Divjak.

Kolona je zaustavljena, u zadnjem delu kolone već su pobijeni vojnici, ostali izlaze sa podignutim rukama.

Divjak: "Naši su zaustavili kolonu... ne mogu ići dalje od Drvenije"

Zagi: "Odmah zarobiti sve njih, znate šta im raditi... ne može niko da prođe... spremi lance... ako budu bezobrazni."