Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |||
"Сејдић-Финци" и бриселско надмудривање око БиХ |
среда, 02. октобар 2013. | |
После целодневне расправе са европским комесаром за проширење Штефаном Филеом, политички лидери Срба, Хрвата и Бошњака су 1. октобра потписали споразум о начелима за спровођење пресуде „Сејдић, Финци“ и успостављање механизма координације у “процесу приближавања БиХ ЕУ”, а начелно су се договорили и да за десет дана конкретним предлозима “унапреде” потписани документ. Решење бошњачко-хрватског спора: немогућа мисија? Спровођење пресуде „Сејдић, Финци“ захтеваће, међутим, много више времена од тих десет дана, јер за детаљну израду модела избора два члана Председништва БиХ из Федерације БиХ требаће бар још неколико месеци. Притом, Хрвати неће пристати на модел којим неће моћи да избегну да им Бошњаци опет изаберу „хрватског“ члана Председништва БиХ, док Бошњаци никако не пристају да се формира изборна јединица на подручјима са већином хрватског становништва у којој би сигурно могао бити изабран представник Хрвата у Председништву БиХ. Начело да ће Федерација БиХ бити једна изборна јединица је сасвим уопштена формулација: тиме је Филе, практично, изашао у сусрет бошњачким политичарима, пре свега Златку Лагумџији и Фахрудину Радончићу, који су одбацили начелни договор СДА и ХДЗ-а БиХ да, кроз изборни закон, буду формирана два изборна подручја са већинским хрватским, односно бошњачким становништвом, у којима би, практично, Хрвати и Бошњаци могли изабрати своје чланове Председништва БиХ. Истина, тај начелни договор две водеће странке Бошњака(СДА) и Хрвата(ХДЗ БиХ) није био ни финализован до састанка у Бриселу, па су Лагумџијин СДП БиХ и Радончићев СББ могли да га лако одбаце. Но, није искључено да начелни договор СДА-ХДЗ БиХ поново буде за преговарачким столом када у Федерацију БиХ стигну експерти Европске комисије и Венецијанске комисије, који су сада добили задатак да раде са бошњачким и хрватским лидерима на проналаску коначног модела за избор два члана Председништва БиХ у ФБиХ. На столу би, такође, могао поново да се нађе тзв. електорски модел, који је пре неколико месеци предложен из Брисела, али ни тај предлог никада није финализован. Према том предлогу, ФБиХ је требало да буде подељена на 10-15 изборних јединица које би носиле различит број електора, са намером да се омогући да малобројним Хрватима мнобројнији Бошњаци опет не изаберу члана Председништва БиХ. Али, ни у том пројекту нису дате тачне електорске вредности, као што ни сада у начелном договору СДА-ХДЗ БиХ нису „исцртане“ детаљне границе изборних подручја. А Лагумџија се жестоко противи подели ФБиХ на два изборна подручја, очигледно фаворизујући електорски систем под условима сличним онима под којима се бирају посланици у Парламенту ФБиХ, дочим у два ХДЗ-а сумњају да ће се таквом електорском поделом моћи изборити за хрватског члана Председништва БиХ. Просто речено, Бошњака има много више него Хрвата у Федерацији БиХ, па ће се тешко моћи пронаћи модел који ће гарантовати најјачим хрватским странкама да ће њихов заједнички кандидат на изборима 2014. године бити вреднован као други изабрани члан Председништва БиХ из ФБиХ, иза првопласираног бошњачког кандидата, а поред још најмање једног кандидата бошњачких странака који ће освојити више гласова од заједничког кандидата хрватских странака. Тим пре што тај кандидат може бити из реда „осталих“, изјашњавајући се, рецимо, као Босанац (Ром, Јевреј, Словак итд.), а спровођење пресуде „Сејдић, Финци“ има за циљ управо давање могућности свим грађанима БиХ да се кандидују на изборима и за чланове Председништва БиХ. Узимајући све ово у обзир, трагање за политички прихватљивим моделом избора два члана Председништва БиХ из ФБиХ изгледа као немогућа мисија, па ће бити врло занимљиво посматрати како ће експерти из Брисела успети да помире ставове водећих хрватских и бошњачких политичара у мери довољној за двотрећинску подршку у парламенту за минималну корекцију у Уставу БиХ. Срби на безбедној удаљености? Водећи српски политичари, Милорад Додик и Младен Босић, после вишенедељне свађе код куће, у гостима код Филеа у Бриселу су могли да прогласе заједничку, истина, очекивану победу. Провођење пресуде „Сејдић, Финци“ Српској не доноси никакве проблеме, јер Српска остаје једна изборна јединица у којој ће сваки њен грађанин моћи да се кандидује и за члана Председништва БиХ, с тим да ће, наравно, побеђивати само онај који буде имао подршку најјачих српских странака. Што, је ли, не значи да ће тај изабрани и знати да на најбољи начин заштити интересе Српске у Сарајеву у наредном периоду, посебно захтевном са становишта „процеса приближавања БиХ Европској унији“. О контроверзама тог процеса упечатљиво сведочи информација са бриселског састанка да ће ЕУ сматрати све политичаре у БиХ одговорним ако се не буде нашло решење за провођење пресуде „Сејдић, Финци“, иако је сада, практично, остало да решење нађу вође Бошњака и Хрвата, док се то питање у Српској може сматрати решеним, што не споре ни бошњачки ни хрватски политичари. Испада, дакле, да би последице опструкције у Федерацији БиХ могли да трпе и српски политичари и Српска, иако у тој ствари нису ни најмање одговорни !? Али, биће да је то цена садашњег тренутка „процеса приближавања БиХ ЕУ“. По којој цени ће се успоставити механизам координације – питање је око кога има највише непознаница. Ни Додик, ни Босић нису износили детаље преговора о поменутом механизму, па се сада само може нагађати како ће и у којој области функционисати тај будући домаћи политички изум за прикупљање новца из претприступних фондова ЕУ. Примера ради, поједини нижерангирани функционери Додиковог СНСД-а на служби у Сарајеву недавно су помињали да, зарад добијања новца из ИПА фонда за развој пољопривреде, „није далеко договор у вези са успостављањем агенције за плаћање у пољопривреди и успостављањем заједничког рачуна у оквиру којег би били подрачуни за ентитете и Брчко дистрикт”. Ипак, о томе до данас нико није говорио ни у врху Српске, нити у опозицији. Додик је истицао да “механизам координације мора да се заснива на анализи Европске комисије према којој се 73 одсто одлука на европском путу доноси на нивоу ентитета”, а сличан став имају и хрватски политичари. Тако је лидер ХДЗ-а 1990 Мартин Рагуж одмах по повратку из Брисела поручио да је улога кантона незаобилазна у изградњи механизма координације, што јесте логично ако се има у виду да кантони у ФБиХ, према Уставу ФБиХ, имају већину надлежности у образовању, здравству, пољопривреди итд. Другим речима, Срби и Хрвати су приближени у ставу да се у “процесу приближавања БиХ ЕУ” инстутиције БиХ питају само онолико колико је неопходно да би Српска, односно кантони у ФБиХ и Брчко дистрикт, добили лакше новац из претприступних фондова ЕУ, док бошњачки политичари инсистирају да – како то магловито објашњава Лагумџија – институције БиХ у поменутом процесу не буду само “проточни бојлер”. Но, ако механизам координације буде подразумевао да ентитети и кантони самостално доносе одлуке из своје надлежности, а да се, када је реч о “пројектима” на нивоу БиХ, одлуке доносе путем консензуса – онако како је тај принцип омеђен у Уставу БиХ – онда ни Бошњаци, ни Срби, ни Хрвати не би требало да страхују за сопствени опстанак и развој. Дакле, проблем може настати ако се наруши подела надлежности или консензус. О томе, уосталом, и говори пети принцип из начела која су усаглашена на бриселском састанку. Но, имајући у виду програмске тежње бошњачких политичара за “мало више” централизације БиХ, уз бриселско неразумевање специфичности БиХ и контроверзно тумачење подједнаке одговорности свих за све у БиХ – неће бити тешко замислити ни да се следећи мукотрпни бриселски састанак претвори у још један у низу повода за нови-стари политички разлаз Срба, Бошњака и Хрвата. |