Slučaj Ganić: Svedoci javni i tajni

Prošle sedmice u opštinskom sudu u Vestminsteru završena je poslednja rasprava u ekstradicionom postupku koji se u Velikoj Britaniji vodi po zahtevu Srbije za izručenje ratnog člana Predsedništva RBiH Ejupa Ganića, osumnjičenog za zločin nad pripadnicima JNA u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu 3. maja 1992. godine. Sud u Londonu će svoju odluku saopštiti 27. jula, no, kako će na odluku uložili žalbu jedna ili druga strana, valja sačekati i odluku višeg suda. I, naravno, to ne mora nužno biti kraj celog postupka, pošto britanski ministar pravde ima diskreciono pravo da, eventualno, ukine odluku o izručenju. Sve u svemu, možda ćemo sačekati još koji mesec pre negoli bude jasna Ganićeva sudbina u Velikoj Britaniji.

Bivši tužilac - svedok Ganićeve odbrane

Tok rasprave koja je održana od 6. do 14. jula pokazao je da će se Ganićeva odbrana poslužiti bilo čime kako bi onemogućila da mu se uopšte sudi. Njihov krunski svedok bio je Filip Olkok, bivši tužilac Tužilaštva BiH koji je vodio istragu o zločinu u Dobrovoljačkoj ulici. U novoj ulozi svedoka, Olkok je rekao da je “na početku rata u Sarajevu delovalo više muslimanskih naoružanih grupa, od Zelenih beretki i Patriotske lige, do teritorijalne odbrane i kriminalnih grupa”, te da je “teško zamisliti da je nad njima postojala jedinstvena komanda”. Takođe je ocenio da je “nemoguće utvrditi koja je grupa otvorila vatru na vojna ambulantna kola, vojnu bolnicu i napokon na kolonu JNA u Dobrovoljačkoj ulici”. “Ako nisu poznati napadači, onda nema ni dokaza da ih je kontrolisao Ganić”, ustvrdio je Olkok.

S druge strane, Olkok je ostavio mogućnost da je Ganić, ipak, kontrolisao jedinice TO RBiH, “Zelenih beretki” i ostale paramilitarce 3. maja 1992. godine. Elem, tužilac DŽejms Luis, koji je zastupao Srbiju u sudu u Vestminsteru, pročitao je Olkoku izjave komandanata muslimanskih jedinica iz tog vremena koji govore da slušaju Ganićeva naređenja, imajući u vidu da je predsednik Predsedništva RBiH Alija Izetbegović najpre bio odsutan, a potom ga je zadržala JNA. Olkok je priznao da se na te izjave “može gledati kao na pokazatelj da je Ganić imao kontrolu”, ali da “on u istrazi koju je vodio do takvog zaključka nije došao”. A na pitanje zašto, dok je u Tužilaštvu BiH vodio istragu, nije saslušao i samog Ganića, Olkok je sasvim ravnodušno odgovorio kako “nije procenio da je to potrebno”!?

Na osnovu čega je Olkok izveo svoju “procenu”, koga je i kako saslušavao, a od koga sve nije uzimao izjave – ostalo je nepoznato. To je teško objasniti, budući da je Tužilaštvo Srbije za ratne zločine predočilo iskaze dva zaštićena svedoka čiji sadržaj nije dat na uvid javnosti, a u kojima se tereti Ganić. Olkok je potvrdio da je, tokom svoje istrage u Sarajevu, razgovarao sa oba svedoka, ali je zaključio da nijedan nije kredibilan. Štaviše, jednog je opisao kao “sitnog kriminalca”, a drugog kao “nedovoljno upućenog pripadnika jedne od muslimanskih naoružanih grupa s početka rata”.

Enigma “ zaštićeni svedok A”

No, stvari nisu baš tako jednostavne, kao što je to “utvrdio” Olkok u svojoj sarajevskoj “istrazi”, jer, ipak, sud u londonskoj opštini Vestminster liči na ozbiljnu pravosudnu instituciju, za razliku od Tužilaštva BiH. Da nije tako, ne bi se Damir Arnaut upinjao da i sam pokuša da ospori kredibilitet barem jednog od svedoka. Savetnik Harisa Silajdžića je otkrio sudijama u Vestminsteru da je jedan od dva svedoka – pod oznakom “A” – navodno prijavio baš Silajdžićevim savetnicima da je “bio ucenjivan od pripadnika MUP-a RS da dâ svoj iskaz”. Tvrdeći da je sam došao do identiteta svedoka “A”, te opisujući detaljno način kako je stupio u vezu s njim, Arnaut je ugrozio identitet tog svedoka, ali ne i njegovo svedočenje. Jer, svedok “A” se, ipak, nije odazvao pozivu Ganićeve odbrane da potvrdi Arnautove navode u Vestminsteru, a srpski tužioci su istakli da je taj svedok ostao pri svom iskazu. Povrh svega, glavni srpski tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević je, nakon rasprave u Londonu, oštro reagovao na Arnautove navode, tvrdeći da je cela stvar sa svedokom “A” – sasvim obrnuta.

“Mi smo poslali londonskom sudu izjave dvojice zaštićenih svedoka. Bosanska strana je na neki način došla do jednog od tih svedoka, nudila mu novac i vršila pritisak na njega da bi sudu prezentovali kako smo mi tim svedocima nudili novac. Prvo je pomenuto da je iz Tužilaštva za ratne zločine to učinjeno, a kada im je neko skrenuo pažnju da Tužilaštvo nikada u istoriji nije ponudilo nekome bilo kakav mito, niti ima sredstva za to – onda su prebacili da su to uradili policajci Republike Srpske. Lutali su oko adrese gde će da plasiraju tu laž. Istina je da su oni vršili pritisak, što je kažnjivo. Tu ćemo stvar da ispitamo – ko je, kada i na koji način vršio pritisak na zaštićenog svedoka, kao i ko je otkrio njegov identitet”, izjavio je Vukčević.

Na kraju, pošto ih je Arnaut direktno prozvao za navodnu ucenu svedoka “A”, iz Tima MUP-a RS za istraživanje ratnih zločina podneli su prijavu Tužilaštvu BiH zbog vršenja pritiska na zaštićenog svedoka i sada će o toj prijavi odlučivati glavni tužilac BiH Milorad Barašin.

O sadržaju iskaza zaštićenih svedoka zasad se ne zna ništa, sem onoga što je Arnaut “otkrio”. On je, dakle, ustanovio, baš kao i Olkok, da svedok “A” nije kredibilan, jer je navodno dao iskaz tereteći Ganića kako bi se nekako spasao od optužbi na svoj račun. No, čak i kada bi bilo tako, to ne bi bilo ništa novo, imajući u vidu praksu koja se primenjuje ne samo u Haškom tribunalu, već i u lokalnom pravosuđu u zemljama regiona, gde tzv. svedoci saradnici bivaju pošteđeni većih kazni u zamenu za ukazivanje na glavne krivce. Ono što je, međutim, novo jeste činjenica da Arnaut posredno ugrožava zaštićenog svedoka “A”, a da niko ne reaguje. Podsećanja radi, u Haškom tribunalu je za ugrožavanje zaštićenih svedoka predviđena i zatvorska kazna, a u toku je poseban proces protiv lidera radikala Vojislava Šešelja, baš zbog sumnji da je ugrozio mere zaštite koje su dobili pojedini svedoci. No, ono što važi za sve druge, očigledno zasad ne važi za Arnauta, sem ukoliko se Barašin ili neki drugi Olkokov naslednik u Tužilaštvu BiH u međuvremenu ne predomisli.

Poslednji aduti Ganićeve odbrane

Napokon, Ganićeva odbrana pokušala je nevešto da manipuliše i sa ostalim dokazima koje je ponudilo Tužilaštvo Srbije za ratne zločine. Tako je, na primer, Ganićeva odrana kao manjkavost navela da u srpskom zahtevu piše da je “Ganić prisustvovao sastanku na kojem je dogovoreno mirno povlačenje kolone JNA koja je kasnije napadnuta u Dobrovoljačkoj ulici”. Zamenik srpskog tužioca Milan Petrović odgovorio je, međutim, da tako nešto uopšte ne stoji u dokaznom materijalu. “U našem zahtevu ne stoji da je Ejup Ganić prisustvovao sastanku kada je dogovoreno između Alije Izetbegovića i generala Kukanjca, uz prisustvo međunarodnih posrednika, da kolona JNA izađe. To tako ne piše u zahtevu. Tamo je rečeno da je Ganić upoznat sa tim dogovorom”, objasnio je Petrović.

No, Ganićeve advokate, zapravo, uopšte ne zanima šta piše u pomenutom zahtevu. Njihov ključni argument svodi se na tvrdnju da Ganić nikada nije prihvatio uslove koje su dogovorili Izetbegović i Kukanjac o povlačenju JNA kroz Dobrovoljačku ulicu, pa – kako onda zaključuju – ne može da snosi nikakvu odgovornost. Ipak, i taj argument je prilično slabašan, imajući u vidu i da je tadašnji posrednik, general UNPROFOR-a Luis Mekenzi, još ranije potvrdio da je Ganić bio i te kako upoznat sa dogovorom Izetbegović–Kukanjac.

Zato je Ganićevoj odbrani najveća nada da sud u Vestminsteru zaključi da Ganić u Srbiji ne bi imao fer suđenje, te da odbije izručenje. U njihovu korist to je pred sudijama “ustvrdila” i predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Sonja Biserko, nastupajući kao svedok Ganićeve odbrane. Ipak, teško je poverovati da će njeno svedočenje pretegnuti kad sudije budu većale, imajući u vidu da su se mnogo snažniji autoriteti od Sonje Biserko prethodno u britanskoj javnosti izjasnili u prilog kredibilnosti suda za ratne zločine u Beogradu. Tim pre što je, u slučaju Ejupa Ganića, posebno smešno govoriti o kredibilnosti Tužilaštva BiH za ratne zločine. Jer, i ono je od Velike Britanije zatražilo Ganića, valjda zato da bi ga konačno oslobodilo od bilo kakve istrage. Ako, pak, Ganić završi u Beogradu, biće mu sasvim dovoljno što ga i tamo čeka još jedan Arnaut, i to Boriša, ambasador BiH u Srbiji, takođe kadar Harisa Silajdžića. A on je i te kako kadar da upozori vlasti u Beogradu da budu oprezne kako se ne bi ispunila loša slutnja samog Ganića da će “biti ubijen” u pritvoru beogradskog suda. Napokon, takvu mogućnost nije sugerisala čak ni Sonja Biserko.

(Kraća verzija ovog teksta objavljena je u nedeljniku Novi Reporter, 21.7.2010)