Sudbina dejtonske BiH i Republika Srpska

Šta Bajden (ne) zna o BiH?

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Durmanović   
četvrtak, 21. maj 2009.

U zemlji u kojoj tri vodeća nacionalna lidera različito protumače javnosti ono što su prethodno potpisali svojim rukama, a navodno se čak i dogovorili – iluzorno je bilo očekivati da različito neće biti protumačeno i ono što kaže neko četvrti, pogotovo ako je to potpredsednik SAD DŽozef Bajden, tim pre što ni tumača više neće biti samo tri, već još desetak srpskih, bošnjačkih i hrvatskih političara koji su se 19. maja u Sarajevu susreli i razgovarali sa Bajdenom. Još ako je i Bajden podržao onaj dogovor trojice, a i sam poslao niz poruka, eto puno prilika i za dodatna tumačenja.

Šta (ni)je rekao Bajden ?

Elem, kad su deo “Prudskog sporazuma” u kojem se govori o “četiri teritorijalne jedinice” potpisnici Milorad Dodik, Sulejman Tihić i Dragan Čović počeli da tumače svako na svoj način – bolje reći, sasvim oprečno – onda i Bajdenova navodna podrška “Prudskom sporazumu”, plus njegovo viđenje budućeg međunacionalnog sporazumevanja u BiH, unosi dodatnu pometnju. Pošto, dakle, Dodik tvrdi da će famozne “četiri teritorijalne jedinice” biti, zapravo, Republika Srpska i još tri nedefinisane teritorije nastale prostom deobom Federacije BiH, a Tihić odgovara da će, u stvari, postojati četiri više ekonomske, nego etničke regije, dok Čović napominje da se još ne zna da li će to biti federalne, regionalne ili administrativne jednice - Bajden je poručio i njima i svima ostalima da “ne govori kako će se oni organizovati” u BiH, ocenivši, međutim, da su vođe u BiH “sada na pogrešnom putu”.

“ Ja lično i vođstvo moje zemlje smo zabrinuti zbog pravca kojim ide vaša zemlja. Tri godine vidimo oštar i opasan uspon nacionalističke retorike koja je napravljena tako da se igra strahom ljudi. Mi smo umorni. Kada će te se vi umoriti ? (…)

Državne institucije moraju ojačati kako bi se ostvario napredak ka evroatlantskim integracijama. Umesto toga, državne institucije se osporavaju, što vodi jačanju nepoverenja, blokadi reformi i prizivanju tragedije. A jedini pravi put jeste jedinstvena i suverena država BiH. Vi ste sada na pogrešnom putu. Da biste se vratili na pravi put, morate sarađivati preko etničkih granica. Vi to možete uraditi kao država sa dva entiteta puna života, jer mi ne govorimo kako da se organizujete dok god štitite prava svih naroda BiH. U svakoj suverenoj državi potrebne su osnovne stvari: država mora kontrolisati vojsku, država mora prevladati u pitanju između državnih i lokalnih zakona. Država mora kontrolisati izborni proces koji ne isključuje nikoga, nijednu etničku grupu. Država mora da ima ovlašćenja da skuplja prihode. Mora imati ovlašćenja da pregovara sa EU i drugim državama. Morate slediti taj put, ili možete da odaberete alternativni put - radili ste to i ranije. Ali morate da shvatite koje su posledice. Ostaćete među najsiromašnijim državama u Evropi, a u najgorem slučaju, završićete u etničkom haosu koji je definisao vašu zemlju u najvećem delu decenije. Istorija će vam oštro suditi, a i vaša deca(…)

Međunarodna zajednica mora biti uverena da su svi nivoi vlasti spremni da provode Dejtonski mirovni sporazum i da su svi spremni odbaciti retoriku koja preti njegovom narušavanju. Morate da dokažete da možete ostvariti mir i demokratiju i to pokažete u vašem ustavu ” - ovo su ključne Bajdenove poruke izrečene u govoru u Parlamentarnoj skupštini BiH[1].

Ne saopštivši ništa novo što već prethodno godinama - na ovaj ili na onaj način - nisu rekli Havijer Solana, Oli Ren i ostali manje bitni šrafovi briselske i vašingtonske diplomatske mašinerije, teško je, međutim, poverovati da će sada Bajden svojim porukama uspeti da razuveri Srbe u njihovoj sumnji da Dejtonski sporazum na onom “pravom putu” neće doživeti takvu transformaciju posle koje bi od Republike Srpske ostali tek nešto više od naziva. Pominjući šta sve “država mora”, teško se oteti utisku da Bajden misli na uspostavljanje još nekih, novih institucija BiH, što ćemo, je li, konkretno videti kad Bajdenove misli budu “razrađivali” njegovi i Solanini potčinjeni. Ali, valja se prisetiti da se u poslednje tri godine - kadgod bi se govorilo o “jedinstvenoj adresi” u BiH za pregovore sa Briselom - nekako najčešće pominjala “potreba” za formiranje još dva ministarstva( za poljoprivredu i za nauku) na nivou BiH, transformacija Saveta ministara BiH u “državnu vladu”, te sužavanje mehanizama zaštite  vitalnih nacionalnih interesa. S druge strane, u RS su sasvim uvereni da su “ovlašćenja za sakupljanje prihoda” već podeljena između države i entiteta zajedničkim zaslugama Pedija Ešdauna i domaće grupe (ne)voljnih davalaca entitetskih ovlašćenja, i to tako da je BiH zadužena za ubiranje i podelu indirektnih poreza, a da je entitetima ostalo da sakupljaju i troše sve ostale, direktne prihode, svako na svojoj teritoriji. E, da li će se i to sada možda menjati, ostalo je posle Bajdena nejasno, no valjda ćemo i tu nešto više saznati pošto Bajdenovi podizvođači radova u BiH krenu da završe svoj, je li, nedovršeni posao.

Šta (ni)su rekli srpski političari ?

S druge strane, ako je verovati prvim informacijama iz prve ruke, odnosno Miloradu Dodiku koji je u Sarajevu najduže i pričao s Bajdenom(što u četiri oka, što na zajedničkom sastanku sa osam političkih vođa) - barem sa prihodima ne bi trebalo ništa novo da se desi. “Bajden nije znao da u BiH postoji Uprava za indirektno oporezivanje, da entiteti nemaju vojsku, bio je dezinformisan pričama da u RS nema povratka, nije znao da u Vladi RS ima ministara Bošnjaka i Hrvata”, rekao je Dodik dan nakon sastanka sa “poluobaveštenim” Bajdenom[2]. S druge strane, ono što je Bajden znao, kako nam prenosi Dodik, jeste način na koji se biraju članovi Predsedništva BiH. “Apostrofirana je činjenica da u Ustavu BiH postoji takozvani nacionalni ekskluzivitet koji podrazumeva da se za člana Predsedništva BiH kandiduje samo jedan Srbin iz RS i Bošnjak i Hrvat iz FBiH. Nemamo ništa protiv u RS da se ta odrednica briše i da se umesto Srbin stavi ‘ jedan iz RS’(…)Bajden je od mene tražio i stav o NATO-u. Spreman sam da istog momenta potpišem saglasnost za učlanjenje BiH u NATO i to sam preneo”, navodi Dodik. A zauzvrat, dodaje, “RS traži da se poštuje Dejtonski sporazum onako kako je potpisan”. “Mi smo strana u Dejtonu i nismo spremni na različita tumačenja Dejtonskog sporazuma”, zaključio je premijer RS prilično samouvereno[3].

Mladen Ivanić, koji posebno voli da istakne da o tome gde leži stvarna moć u BiH najbolje govori činjenica da nakon podele svih prihoda u BiH nekoliko puta više novca ostaje RS nego institucijama BiH - sada posle Bajdena, takođe samouvereno kao Dodik, kaže kako “ne vidi nijednu tešku reformu koja bi bila toliko veliki problem pred nama u odnosu na reforme kakve su bile u oblasti odbrane, obaveštajne službe, indirektnog oporezivanja i drugo”. “ Ako postoji volja, mislim da dogovor može biti postignut”, kaže Ivanić[4].

I u to, zaista, ne treba sumnjati, jer je reč o jednom od trojice arhitekata - uz Čavića i Dodika - koji su presudno doprineli da RS prenese svoje nadležnosti u pomenute tri oblasti: pod Ešdaunovima pretnjama i ucenama, oni se baš i nisu pretrgli u otporu stvaranju Oružanih snaga BiH (umesto Vojske RS), Obaveštajno-sigurnosne agencije BiH(umesto Obaveštajno-bezbednosne službe RS), Uprave za indirektno oporezivanje BiH( umesto Uprave carina RS). I drugo: oni su pokazali spremnost i pre tri godine da usvoje niz amandmana na Ustav BiH(tzv. aprilski paket), a - tek da se ne zaboravi - među njima je bio itekako aktivan i ondašnji Čavićev zamenik, a sadašnji vođa SDS-a Mladen Bosić. Nije isključeno da će svi ti amandmani pred njih biti pre ili kasnije ponovo stavljeni, a sasvim je izvesno da se srpski političari nalaze na ozbiljnom ispitu sada kada je potrebno doneti set zakona za liberalizaciju viznog režima sa EU. Jer, upravo svi ti političari ističu da RS neće žrtvovati svoje nadležnosti zarad “evropskog puta” BiH, dok Haris Silajdžić nestrpljivo čeka da Solana optuži srpske političare za opstrukciju, iako ovi mesecima bezuspešno traže od resornog ministra bezbednosti Tarika Sadovića(SDA) da uskladi zakonske predloge sa postojećim ustavnim rešenjima.

Danas su, dakle, nešto drugačija vremena, a svi “veliki” srpski političari svoje nekadašnje političke poteze pravdaju isključivo Ešdaunovim pretnjama - nigde i nijednom ne pominjući svoje slabosti - sve zaklinjući se da, u sadašnjim okolnostima, više neće biti nikakvog prenosa ovlašćenja sa RS na BiH, a da će prenesena ovlašćenja zatražiti nazad. Napokon, to je ključna poruka koju su, koji dan uoči Bajdenovog dolaska u Sarajevo, usaglasili svi srpski poslanici u Narodnoj skupštini RS. Naravno da samo naivni među njima veruju da će koliko već sutra “vratiti oteto”, ali već i sam taj zahtev bi, valjda, trebalo da navede neupućenog posmatrača na zaključak da je ovde reč o grupi od šezdeset i nešto što ozbiljnih, što veoma istrajnih ljudi. Nevolja je, međutim, što je među njima poveći broj tastera koji se uključuju na pritisak vođe svoje partije, za koje, takođe, teško da iko može garantovati da se i sami ubuduće neće uključivati uz malo snažniji pritisak stranih diplomata u BiH.

Nije, dakle, naodmet zadržati rezerve prema principijelnosti koju samoproklamuju srpske političke vođe u RS, imajući u vidu da je opšti interes njihovih sunarodnika u tim objavama - praćenim retoričkim busanjem u narodna prsa - najčešće naglašavan onda kada se podudari sa trenutnim interesima partija koje vode. Uostalom, izgleda da će nakon Bajdenovog odlaska iz BiH biti dovoljno neprilika u kojima će srpski političari biti u mogućnosti da testiraju sposobnost za samopoštovanje i političko požrtvovanje zarad opšteg dobra. Kako Dodik, tako Ivanić, a tako i Bosić, uprkos tome što nije bio pozvan na sastanak kod Bajdena. Ovo nepozivanje Bosića može biti izvestan hendikep i za tog političara i za celu njegovu stranku, no, s druge strane, “nepoželjnost” SDS-a u očima Amerikancima mogla bi se pretvoriti u poželjnu prednost za opšti nacionalni interes, dakako, samo pod uslovom da Bosić i njegova partija predstavljaju ozbiljan, odgovoran i istrajan politički korektor sadašnje Dodikove apsolutne vlasti u RS. I to takav korektor koji je sposoban da koriguje greške iz neslavnih delova svoje istorijske misije u prošlosti, a spreman da se u budućnosti suoči sa narodnim teškoćama i izazovima, ukoliko to drugi “kooperativni” srpski političari u RS ne budu kadri činiti.

Ključni izazovi

Ključni izazovi za opstanak “dejtonske” RS, u najmanju ruku kao snažne federalne jedinice u BiH, kriju se, dakako, u predstojećem procesu ustavnih promena koji se neće završiti ni ove, ni sledećih godina. Ako je tačno ono što tvde učesnici sastanka sa Bajdenom i Solanom, Dodik, Ivanić i Čavić, Brisel i Vašington neće insistirati na “nasilnoj centralizaciji” BiH, ali će, izgleda, i dalje smatrati mnogo nepoželjnijim srpsko isticanje prava RS na samoopredeljenje, mada, recimo, Čavić tvrdi da su Bajden i Solana obe mogućnosti označili kao podjednako “egzibicionističke”[5].

Već dan nakon Bajdenovog odlaska, američki potpredsednik i visoki evropski zvaničnik objavili su zajedničku izjavu u kojoj su poručili da “podržavaju BiH - jedinstvenu državu sa dva entiteta”. „Podržavamo Dejtonski sporazum, kao i težnje stanovnika BiH ka pridruženju evropskim i transatlantskim institucijama. Podržavamo reforme u BiH koje će biti potrebne za ostvarenje evropske budućnosti, kao i lidere koji imaju hrabrosti da, kako bi došli do kompromisa, prevaziđu etničke podele, grade poverenje, učvršćuju stabilnost i donose prosperitet BiH. Zabrinuti smo zbog izjava i aktivnosti u poslednjih nekoliko godina koje predstavljaju pretnju teritorijalnom integritetu BiH, ovlašćenjima države i pravima entiteta. Takođe smo zabrinuti zbog ekonomske situacije i primećujemo potrebu za veću fiskalnu kontrolu, finansijsku odgovornost i transparentnost”, navedeno je u zajedničkoj izjavi Bajdena i Solane[6].

Bez obzira, dakle, što Bajden i Solana uveravaju da nikako “ne daju” ni na entitete - što je poruka upućena bošnjačkim političarima - nije teško zaključiti da je njihov prvenstveni cilj jačanje institucija BiH, što je, dakako, indirektna poruka Banjaluci da se od RS očekuju konkretni ustupci zarad “zajedničke evropske budućnosti”. Nema tu gotovo nimalo straha od mogućih poteza RS u pravcu otcepljenja: taj strah je prošao Brisel i Vašington odmah čim su Albanci proglasili otcepljenje Kosmeta, a Bošnjaci su se, u stvari, više trudili da prikažu Dodikovu “referendumsku” retoriku kao trenutnu pretnju po stabilnost i celovitost BiH, nego što ih je ona zaista plašila. Napokon, Dodik je poznat kao prilično pragmatičan političar koji sebi nikako ne bi dozvolio da povuče snažan politički potez u pravcu izdvajanja RS, dok za to ne bi obezbedio makar delić međunarodne podrške plus sopstveni opstanak na vlasti. Sve drugo za njega bi predstavljalo, kako je i sam priznao, čist avanturizam.

S druge strane, u Sarajevu su, izgleda, puno spremniji na avanturizam, kako bi se što više ojačale zajedničke institucije, ne bi li se u narednom polukoraku u što većoj meri centralizovale. Bajdenovu “podršku” Dejtonskom sporazumu, Tihić, Silajdžić i Lagumdžija videli su prvenstveno kao podršku konceptu izgradnje BiH kao “funkcionalne države”, naravno, u više etapa. Oni nimalo nisu razočarani što Bajden nije pominjao mogućnost imenovanja specijalnog američkog izaslanika za Balkan, a nisu ni očekivali da će Bajden “zavrtati ruku” Dodiku i ostalim Srbima. Ipak, nije tajna da Bajdenovu posetu doživljavaju kao početak snažnijeg američkog angažmana u BiH, koji zamišljaju isključivo kao podsticaj sopstvenom konceptu puzajuće centralizacije, odnosno postepenog preuzimanja ingerencija entiteta pod plaštom “potreba”  u svrhu “evropskih integracija”.

Njihov (ne)uspeh, ponajviše će, ipak, zavisiti od spremnosti i sposobnosti srpskih političara da odbrane suštinske elemente političke i teritorijalne autonomije RS. Srpski političari su, izgleda, spremni da u procesu evro-atlantskih integracija delimično žrtvuju protivljenje većine svojih sunarodnika NATO savezu, prihvatajući  taj drugi, “transatlantski” deo, valjda u uverenju da tako daju svoje najjače garancije da neće dovesti u pitanje teritorijalni integritet BiH, a da će zauzvrat dobiti snažne garancije za dugovečan opstanak široke autonomije RS. Istina, srpski političari se ne pitaju previše o tome slažu li se sa ulaskom BiH u NATO ili ne, ali njihovo brzo i ničim uslovljeno prihvatanje NATO kišobrana iznad BiH nikako ne znači da neće pokisnuti ispod tog kišobrana. Pre će biti da je samo pitanje hoće li se malo ukvasiti ili će ih polivati od glave do pete. Što, je li, nikako ne može biti svejedno, a iz svog dosadašnjeg političkog iskustva imali su šta i da nauče.

Naime, Srbi u RS su u poslednjih nekoliko godina “oprobali” obe vrste taktike u političkoj borbi sa Sarajevom, Briselom i Vašingtonom, ali u obe situacije u njih su upirali prst kao u manje ili veće krivce: i kada su do pre tri godine pokazivali takvu vrstu kooperativnosti da su Sarajevu olako prepustili najveći broj poluga vlasti nad vojskom, policijom, carinom i porezima, i bili spremni i na druge ustupke -  kasnije su završavali gotovo pod optužbama što nisu pružili još više ustupaka; a kada su nakon toga podigli svog glas, bivali su oštro optuživani da sabotiraju stvaranje države, i to najviše od onih koji su retko kada pokazivali razumevanja za zaštitu srpskih kolektivnih interesa. Predodređeni da budu dežurni “državni krivci”, Srbi su se tako ponovo našli u blizini novog raskršća na kojoj su navodno Vašington i Brisel namerni da naprave više reda. A za utehu im može poslužiti što se u mnogo goroj situaciji u BiH nalaze Hrvati, gotovo ostavljeni od Zagreba da nasred tog raskršća budu politički pregaženi iz pravca Sarajeva.

Bošnjački političari, pak, smatraju da samo treba da budu strpljivi i istrajni u nameri da se što više približe ostvarenju svog sna o državi čiji su Bošnjaci temeljni narod. Preduslov za to je, dakako, temeljna razgradnja RS, ali bilo bi previše očekivati da i oni kojima su ti temelji povereni na čuvanje učestvuju u njihovom raskopavanju. Ako ništa, a ono barem iz straha da ne budu kažnjeni od naroda na izborima. Ako se već ne plaše da će im istorija oštro suditi, a i njihova deca, što bi rek’o čak i DŽozef Bajden.

 


[1] Oslobođenje, 20.maj; videti na http://www.oslobodjenje.ba/index.php?id=608 

[2] Srna, 20.maj, izvod iz Dodikovog intervjua RTRS-u 

[3] Srna, 20. maj, Dodikova izjava novinarima u Banjaluci

[4] Srna, 19. maj, Ivanićeva izjava novinarima nakon sastanka sa Bajdenom

[5] Srna, 19. maj, Čavićeva izjava novinarima nakon sastanka sa Bajdenom

[6] Tanjug, 20.maj, zajednička pisana izjava Bajedna i Solane

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner