Šta bi danas rekao Petar Kočić?

Ove jeseni navršava se 102. godina kako je nekadašnja Austro-Ugarska monarhija izvršila aneksiju Bosne i Hercegovine. Taj nezakoniti čin otimanja i prisvajanja prethodno okupiranih teritorija učinjen je suprotno odlukama Berlinskog kongresa i, kako je poznato, bio uzrok izbijanju Prvog svetskog rata.

Bilo je to vreme Benjamina Kalaja, „glavatog gospodina“ iz Ugarske, kojeg je bečki dvor 1882. godine ovlastio da bude glavni tumač carske vlasti u vojno i politički pokorenoj Bosni i Hercegovini. Bilo je to vreme i Davida Štrpca, Simeuna đaka, Mračajskog prote i drugih znamenitih ličnosti Kočićevog Zmijanja.

Tom vremenu na razmeđu 19. i 20. veka vraćamo se, evo, i mi. Ne samo radi toga da bi smo obeležili jedno stoleće koje nas deli od austrougarske okupacije i aneksije ovih prostora od strane jedne od najmoćnijih carevina, već i da bi se načinila paralela sa vremenom sadašnjim.

Prošlost koja otvara vidike

Nedavnog laureata ugledne Kočićeve nagrade, poznatog banjalučkog profesora, književnika i senatora RS Predraga – Gugu Lazarevića, pitali su novinari kako on vidi minulo stoleće i koja je osnovna poruka njegovog nagrađenog dela „Bez prava na ćutanje“.

Lazarević kaže:

„Da bismo ispravno razumeli ovo što nam se danas događa u Bosni i Hercegovini moramo se vraćati bližoj i daljoj prošlosti. Istorija je proces koji traje. Sasvim je izvesno da put u budućnost vodi preko prošlosti. Odnosno, bez poznavanja prošlosti nema razumevanja sadašnjosti, ni sagledavanja budućnosti. Nije uzalud Andrić jednom prilikom rekao da će, dokle god bude imao snage, proučavati prošlost. Od nje, na žalost, naš svet beži, pa je zato lak plen za zapadne demagoge. U ovih nekoliko rečenica sadržana je i poenta moje knjige 'Bez prava na ćutanje'“.

- Posmatrajući sadašnje političke prilike i život ljudi u BiH, šta bi nam,po vašem mišljenju, Petar Kočić rekao danas?

Rekao bi: „Ništa novo pod suncem i kapom nebeskom. Moja pripovijetka Zmijanje danas je metafora za Republiku Srpsku“

Bosna nekad i danas

Zbilja, šta bi nam Kočić rekao danas? Šta bi rekli njegovi literarni junaci

(ličnosti iz stvarnog života) – Mračajski proto, David Štrbac , Simeun đak ?

U selu Melina, na Zmijanju, na jednom proplanku, nedaleko od brvnare u kojoj je rođen, i danas je vidljiva humka sa Davidovom krstačom. Nedaleko odatle su Stričići, rodno mesto omiljenog krajiškog pisca. I stari manastir Gomionica u kojoj je Kočić pohodio osnovnu školu. I Ratkovo, Slavićka, Jošikova Voda…. – sva ta sela koja je Kočić pominjao u svojim delima.

Šta se, dakle, promenilo pod suncem Zmijanja i kapom nebeskom u Krajini?

Ako bi poglede usmeravali samo na objekte i „mrtvu prirodu“ koja nas danas okružuje (ulice, trgovi, parkovi), to bi nas svakako odvelo do pogrešnog zaključka i selektivne istine da su promene očigledne i nesporne. Međutim, ako se pažljivo osmotre ljudi i život koji danas pulsira na Zmijanju i širom Bosne i Hercegovine, videćemo da suštinskih promena nema. Društvene i životne prilike uveliko podsećaju na vreme sa početka prošlog veka kada je Petar Kočić pisao svoju satiričnu dramu „Jazavac pred sudom“ (1903. god.) i pokretao patriotsku i buntovnu „Otadžbinu“ (1906.god), da bi ga austrijski cenzori ubrzo poslali da robija u banjalučkoj Crnoj kući, a njegovu „Otadžbinu“ trajno zabranili.

Takvih, ili još gorih, cenzora ima i danas u zemlji Bosni. Oni deluju u ime tzv. „međunarodne zajednice“ i imaju ovlašćenja koja su nepojmljiva u savremenom svetu. Pravni timovi u kancelarijama OHR, kojima rukovodi visoki predstavnik UN, imaju ekskluzivitet da, bez prava na žalbu, obesnaže svaku odluku i svaki zakon BH parlamenata i institucija, da opozovu i smene svakog funkcionera, od opštine do vrha zakonodavne i izvršne vlasti u entitetu i državi, da samostalno tumače i prekrajaju čak i ustave BiH i entiteta, a da pri tome nikome u BiH ne polažu račune niti mogu odgovarati za svoije pogrešne odluke. To je lice i naličje današnje BiH.

Stopama Benjamina Kalaja

Mnoge današnje teze i poimanja u Bosni i Hercegovini o istoriji, veri, nacionalnosti, obrazovanju, primeni jezika i pisma, imaju svoje utemeljenje u filozofiji i konceptu nekadašnjeg austrougarskog „poglavara“ BiH Benjamina Kalaja. On se zalagao za stvaranje jedinstvene „bosanske (bošnjačke) nacije“, za jedan jezik i pismo, a svojim neposrednim delovanjem doprinosio je raskolima po verskoj i nacionalnoj liniji, favorizovanju bošnjaštva, raspirivanju mržnje među ljudima itd. Naravno, takav koncept Srbi i Hrvati u BiH nisu mogli, niti hteli, da prihvate.

O ovoj današnjoj BiH bilo je dosta reči na okruglim stolovima i naučnim skupovima koji su organizovani povodom 100.godišnjice aneksije BiH. Naučni radnnici u Republici Srpskoj, kao i mnogi istoričari iz šireg okruženja, saglasni su u mišljenju da je BiH pod međunarodnim protektoratom i zemlja sa veoma suženim suverenitetom.

Na jednom od tih skupova akademik Rajko Kuzmanović, inače predsednik RS, rekao je da je Bosna i Hercegovina i danas, jedan vek kasnije, samo formalno slobodna i sa formalnim suverenitetom, jer je on de fakto u rukama međunarodne zajednice, oličene u visokom predstavniku. Kuzmanović je podsetio da se procesi iz vremena aneksije BiH i danas na prostorima bivše Jugoslavije na sličan način odvijaju. Ondašnja nastojanja da se u BiH stvori integralni nacionalni identitet ni danas ne mogu biti ostvarena. Vidljive su jake tendencije bošnjačkog političkog kruga da se i sada oživi ideja da se u BiH gradi jedan jedinstveni jezik, integralno društvo, integralni nacionalni identitet, što nije uspelo pre sto godina, pa ni sada ne može biti ostvareno.

Tako je govorio David Štrbac

- Bože moj, čudne ljepote u vašeg cara! (austrijskog). Bože moj, bože, ala vi usrećiste našu zemlju! Svijet se lijepo umrtvio od nekakva dobra, i miline, pa jedva diše!.

- Svak ves`o, zadovoljan, svak pjeva, samo se pjesna niđe ne čuje. Jedini sam ja nezadovoljan, jadan i čemeran.

Sudija pita: – Oklen si? Kako se zoveš?

- Ja se zovem, slavni sude, David Štrbac, selo Melina, kotar Banja Luka, okružlje Banja Luka, a zemlja, mislim glavati gospodine, da će biti Bosna. Kućna mi je lumera 17. Tako me slavni sud piše i tako mi pozovke šalje.

- A kako ti se zove njivica, Davide? To treba da zna Slavni sud.

- Zove se: „Ni Davidova, ni carska, ni spaiska“. Tako joj je ime i tako je, čini mi se, i vođe u sudu zapisato.

- Mlogo sam ja, gospodini moji, svijeta prošo, iz mlogo vuruna kruva io, sa mlogo vrela vode se napio. Odajući po svijetu i narodu, na svašto sam pazio i ovo sam uverčio: pođeš li dolje kroz Lijevče, ispod Banje Luke, svakom je gotovo drugom čojeku ime Ćetoje.  

- Naši carevi, štono vele, biše i preminuše. Nego sam načukno, da mi, Srbovi, imamo jednog kralja i jednog kneza. Daj mi kaži, tako ti carskog kruva, a vidim pametan si i učevan si: bi li se ikako, ikako mogo od tog našeg kralja i knjaza istesati makar jedan osrednji car, jer smo se mi, Srbovi, odavno zaželjeli careva?

- O, zar je ćorava naša Zemljana vlada, god joj njezin! Zato nami, grdna rano, sve ćoravo i ide u ovoj zemlji!

(Fragmenti iz Kočićevog „Jazavca pred sudom“)