Turska i BiH - poruke iz „strateške dubine“

(Pres RS)

Otkako poslednjih godina turski predsednik Gul, premijer Erdogan i ministar spoljni Davutoglu bezmalo na smenu dežuraju u Bosni i Srbiji, neprestano se postavlja pitanje: otkuda toliko zanimanje za naše krajeve? Zašto se Turska ponaša kao da su ovdašnji problemi njihova ne samo glavna nego i jedina spoljnopolitička preokupacija? Ako već tvrde da to nije neoosmanistički projekat, koji i kakav onda jeste? Kako to da se sekularna turska diplomatija fokusirala baš na muslimanske centre, poput Tirane, Prištine, Sarajeva i Pazara, kada režim u Ankari navodno želi „nula problema“ sa mahom pravoslavnim zagraničnim narodima na Balkanu? Sa kojim objašnjenjem i opravdanjem ova maloazijska država, iako nepozvana, tako nasrtljivo i grozničavo, takoreći dnevno, hiperprodukuje sve nove ideje i inicijative za dobrobit zemalja i naroda koji geografski pripadaju Evropi i politički su orijentisani prema EU?

No, dok se ovde nagađalo da li turske ambasade u regionu ne informišu svoje ministarstvo ili njihove informacije tamo niko ne benda, ambasador Ankare u Sarajevu Ahmet Jildiz u razgovoru za banjalučke „Nezavisne novine" sve je objasnio izjavom da se, verovali ili ne, „Turska ne meša u unutrašnje poslove BiH".

Osvrnuo se samo na kritike zbog bar od Srba i Srpske neovlašćenog lobiranja Turske za prijem BiH u NATO i objasnio da je njegovoj ambasadi od strane Veća NATO-a poveren dvogodišnji mandat da obavlja upravo tu ulogu u Sarajevu. Naravno, ne treba ni sumnjati da je američka komanda NATO takav mandat dala Turskoj kao svom regionalnom favoritu, da je Silajdžićev ministar Sven Alkalaj to oberučke prihvatio i Lagumdžija potvrdio i ne konsultujući Banjaluku. Ali postavlja se pitanje zašto je turska ambasada prihvatila takav angažman kada Jildiz dobro zna da RS, koja čini pola BiH, Tursku doživljava kao jednostranog promotora bošnjačkih interesa. Štaviše, da rezerve Srba prema atlantskim integracijama dolaze i otud što ulazak u NATO vide kao dolazak turskih vojnika maskiranih oznakama Alijanse. A kada ga je novinarka „Nezavisnih" uhvatila u najnovijem nediplomatskom „nemešanju" u organizaciju lokalnih izbora u Srebrenici, Jildiz je odgovorio: „Moja izjava u vezi sa Srebrenicom nije odraz nekog političkog stava, već objektivni kriterijum koji sam glasno rekao."

Izraz tog „objektivnog kriterijuma" mogao se prepoznati i poređenjem ovog intervjua sa intervjuom koji je isti ambasador istog dana i na istu NATO temu dao „Avazu". Dok je naslov namenjen banjalučkoj publici glasio „Turska se ne meša u unutrašnja pitanja BiH", onaj za Sarajlije glasi „NATO je najjača brana protiv secesionizma". Ahmet - efendija očito zna da se sarajevska štampa ne čita u Banjaluci kao i obrnuto, ali kao ambasador bi morao da zna i da nadležni na obe strane ipak sve pažljivo prate i da njegove aluzije na potencijalnu secesiju Republike Srpske ili „Herceg-Bosne" takođe predstavljaju direktno mešanje u unutrašnje stvari BiH. U istu kategoriju nediplomatskog petljanja u interne odnose zemlje domaćina spada i pominjanje podatka da čak 70 odsto javnosti podržava ulazak BiH u NATO. Možda ova procena odgovara raspoloženju javnog mnjenja u FBiH, a u kantonima sa bošnjačkom većinom je verovatno i veći. Ali u Republici Srpskoj je upravo obratno i možda čak i celih 90 odsto njenih žitelja ne gaji simpatije prema NATO-u. Gruba greška u Ahmet-efendijinoj proceni javlja se zbog toga što na liniji isključivo bošnjačkih interesa prejudicira da će referendum o pristupanju NATO-u biti organizovan jedinstveno na nivou cele zemlje i na principu „jedan čovek - jedan glas".

A šta stoji iza ovih površnih i protivrečnih izjava ambasadora Jildiza u „strateškoj dubini" turske spoljne politike na Balkanu treba čitati u istoimenoj knjizi ministra Davutoglua. „Prepuštanje balkanskih problema forumima EU i UN smanjiće tursku sferu uticaja.... Angažman Turske na Balkanu učiniće je uticajnijom i moćnijom u odnosu na Evropu, koja je ne prihvata. Ovakav razvoj situacije primoraće SAD na približavanje Bošnjacima i Albancima koji su opet bliski Turskoj, a to će dovesti do konvergencije turskih i američkih interesa. Pored članstva u NATO-u, drugi važan instrument turskog uticaja na Balkanu predstavlja Organizacija islamske konferencije. Turska je dužna da balkanske probleme energično iznosi pred OIK, ali ne samo kao problem očuvanja islamsko-osmanskog identiteta u regionu već i kao širi problem koji jednako tangira čitav islamski svet... Povezivanje Albanaca i Bošnjaka sa prostorom Anadolije nailazi na znatne prepreke, a bez turske zaštite, Bošnjacima i Albancima preti opasnost od gubitka kulturnog identiteta, čime bi plan njihove likvidacije bio uspešno priveden kraju... Ako Bosna danas i pored svega uspe da opstane, za to će biti zaslužna dva faktora: razilaženja između sistemskih sila (UN, EU, NATO) i psihološka i diplomatska podrška islamskog sveta. Oba instrumenta danas moraju biti korišćena (vidi „Politeia", br. 2, str. 214-215).

Kada je prilikom nedavnog Davutogluovog nastupa pred Parlamentom BiH u Sarajevu jedan srpski poslanik zamolio autora „Strateške dubine" da objasni citirane redove, iznenađeni turski ministar kratko je odgovorio da je „odustao od tih stavova". Bilo je, naravno, nepristojno uglednog gosta upitati zašto onda nije objavio novo izmenjeno izdanje knjige na kojoj se obrazuju generacije turskih diplomata. Zgoda sa ovom knjigom podsetila je na sličnu predratnu sa Izetbegovićevom „Islamskom deklaracijom". Na priče zapadnih diplomata da ih je Alija uverio da je iskreno odan Bosni kao ravnopravnoj i demokratskoj, srpski sagovornici uzvratili su navodom iz njegove knjige da „nije moguća koegzistencija muslimana sa nemuslimanima". „Izetbegović je sigurno revidirao te stavove", odgovorili su. Ratni „predsednik svih Bosanaca i Hercegovaca" iste godine je objavio novo neizmenjeno izdanje svoga programskog dela, a sin naslednik ga, po sopstvenom priznanju, uvek drži na stolu. Bakir u svojstvu aktuelnog predsedavajućeg Predsedništva BiH upravo ovih dana predstavlja i RS na samitu NATO-a u Čikagu.

Blago si ga nama!