U susret izborima u Srpskoj

Iako predizborna kampanja zvanično još nije počela, kampanjsko zagrevanje uveliko traje, a sve što se kandidovalo za izbore u Republici Srpskoj dalo se u obilazak zemlje uzduž i popreko. Kandidati za „najjače“ funkcije posećuju i male i velike skupove, a naročito tradicionalne manifestacije(poput „Nevesinjske olimpijade“), pri čemu su neki od narodnih zborova „dušu dali“ čak i za razapinjanje stranačkih šatri (poput SNSD-ove i SDS-ove kod manastira Moštanica na „Večeri ojkača“ u Kozarskoj Dubici). Toga će tek biti kad kampanja i zvanično počne, jedino što će manjkati istraživanja javnog mnjenja, kojih, ko zna zašto, jedino u BiH ima daleko manje nego u bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji. Zapravo, svaka politička partija koja iole drži do sebe, za sopstvene potrebe uradi 2-3 predizborna istraživanja o tome kako stoji među biračima, ali ih retko objavljuje, pošto se njihove želje slabo poklapaju sa rezultatima koje dobijaju, pa to onda ostane kao neka njihova intimna gorka tajna, od koje valjda treba da budu zaštićeni i „sigurni“ i „potencijalni“ birači, a pogotovo oni „neodlučni“.

„Pokazatelji“ NDI

S obzirom na to da je i sada tako, preostalo je samo da se pouzdamo u ne baš najpouzdanija istraživanja koja tradicionalno pred svake izbore obavlja američki NDI. Poslednje u nizu – dato medijima na malu kašičicu - kaže da u Srpskoj SNSD Milorada Dodika uživa podršku od 44 odsto, a vodeća opoziciona stranka SDS 30 odsto birača. Dalje, za Željku Cvijanović kao SNSD-ovu kandidatkinju za srpskog člana Predsedništva BiH glasalo bi 51 odsto birača, dok bi za njenog protivkandidata ispred opozicije okupljene u “Savez za promene” Mladena Ivanića glasalo 45 odsto. Prema istom istraživanju, Milorada Dodika kao kandidata za predsednika RS podupire 48 odsto birača, dok kandidat opozicije Ognjen Tadić iz SDS-a može da računa na 43 odsto glasova[1].

Prethodno (opet na kašičicu) objavljeno istraživanje NDI govorilo je, takođe, o prednosti Dodikovog SNSD-a nad opozicionim strankama, dok se o kandidatima nije tako jasno govorilo, jer još nisu bili sasvim poznati, osim Dodika. No, baš u toj objavljenoj kašičici krije se nešto što otvara sumnju i u verodostojnost ostalih rezultata do kojih je došao NDI, a reč je o “podatku” da bi BiH u EU i NATO-u rado videlo 76 odsto ispitanika u Srpskoj[2]. Ako bi se taj procenat mogao nekako i učiniti razumljivim kada je reč o EU integracijama, potpuna je nepoznanica kako su se ispitanici u Srpskoj baš u istom procentu opredelili i za članstvo u NATO-u, tim pre jer je tu “ljubav” u svim dosadašnjim istraživanjima iskazivala najviše petina ispitanika. No, odgovor na to i druga pitanja iz NDI nećemo dobiti, kao što ni ono malo podataka koji su objavljeni nisu u javnost stigli njihovom milosti, već zaslugom drugih, je li, neimenovanih stranačkih izvora.     

Dodik ili Tadić, Cvijanovićeva ili Ivanić?

E, sad, ako zanemarimo ovo NATO i delimično EU spinovanje, a pođemo od toga da procenti predizborne podrške ispitanika ne odstupaju drastično od istraživanja koje naručuju stranke, moglo bi se reći da je Dodikova prednost nad Tadićem značajna, ali da nije nedostižna kao što je bila pre četiri godine, kada je Dodik bio na vrhuncu moći i popularnosti, a Tadić tek političar koji se borio za snažnu poziciju unutar SDS-a. Sada kada se za drugu kandidaturu ne baš lako izborio unutar svoje stranke, Tadić se, izgleda, uzda i u svoje lično prijateljstvo sa premijerom Srbije Aleksandrom Vučićem, koje potiče još iz zajedničkih radikalskih godina, dok se Dodik trudi da sa Vučićem javno ima što manje nesaglasja, odnosno da svaki svoj susret s njim prikaže u javnosti kao plod sopstvenog državničkog delanja. No, teško da će sva ta slikanja sa Vučićem doneti presudne poene Dodiku ili Tadiću u komunikaciji za biračima koji su još neopredeljeni. Čini se da taj sloj birača - kako one slabo zainteresovane za izlazak za izbore, tako i one razočarane u Dodika, a nepoverljive prema opoziciji – zanimaju, pre svega, konkretna rešenja koja će im ponuditi jedni i drugi.

Slično važi i za drugi par protivkandidata, a pogotovo za stranke u trci za poslaničke mandate u Narodnoj skupštini RS i Parlamentarnoj skupštini BiH. Kada je reč o paru Cvijanović-Dodik, valja napomenuti da su na obe strane imali teškoća prilikom izbora kandidata, a nije isključeno da će te teškoće možda odneti i neke poene na koje obe strane računaju kao na sigurne. Tako je DNS Marka Pavića, posle ne baš kratkog i lakog ubeđivanja od strane Dodika, odustao od zahteva da SNSD podrži njihovog kandidata za srpskog člana Predsedništva BiH: Dodik je pristajao uz uslov da to može biti samo Pavić, a ovaj to nije hteo, nudeći druge kandidate, koje, opet, Dodik nije hteo. Zato je sada veliko pitanje da li će članstvo i glasači DNS-a jednodušno podržati Cvijanovićevu ili će deo njih prosto ignorisati izbor svog vođstva, s tim da je mala verovatnoća da će veći broj podršku dati Ivaniću.  

S druge strane, Ivanićevu kandidaturu pokušala je i pred Centralnom izbornom komisijom BiH da ospori mala Srpska napredna stranka RS, i to kao jedna od članica „Saveza za promene“, tražeći da SDS da svog kandidata umesto Ivanića. Žalba SNS-ovaca je odbijena, ali čini se da je njihovim potencijalnim biračima poslata poruka da ne moraju da glasaju za Ivanića. To jeste možda mali broj glasova, ali u neizvesnoj trci može predstavljati jedan od presudnih faktora koji utiču na ishod.

Čija će biti Vlada?

I tu se, za sada, završava priča o zajedničkom delovanju „Saveza za promene“, jer članice te koalicije neće nastupati zajedno pod istim imenom na parlamentarnim izborima, već u više kolona. Vodeća članica SDS najverovatnije će diktirati i budući način zajedničkog delovanja svojih saveznika u NS RS, dočim u Parlament BiH teško može „uskočiti“ bilo ko pored SDS-a, SNSD-a i DNS-a i, uz krajnje napore, neko sa liste PDP-NDP (Ivanić-Čavić). Ovi poslednji su se baš zato i ujedinili, kako bi prešli cenzus gde god je to moguće, odnosno imali što manje rasutih glasova u šest izbornih jedinica za NS RS i tri za Parlament BiH. Slično je, sa strane vladajućih stranaka, učinio DNS, uzimajući pod svoje okrilje po jednu naprednjačku i radikalsku frakciju i sve to predstavljajući kao „blok centra“ između vodećih lista: svojih dugogodišnjih koalicionih partnera SNSD-a i socijalista, s jedne strane, te SDS-a i liste PDP-NDP, sa druge strane.

Na koju će se stranu nagnuti „blok centra“ ako bude u situaciji da - kada se glasovi saberu - bude tas na vagi između dva suprotstavljena bloka, zavisiće ponajpre od toga ko će pobediti u trci Dodik-Tadić. Čini se da će se „blok centra“ opredeljivati upravo prema pobedniku te trke: ukoliko se Tadiću ovaj put posreći, „blok centra“ će se lako približiti SDS-u, a još lakše će ostati veran SNSD-u ako Dodik ponovo odnese pobedu. U toj „igri“ će, dakako, s obe strane pljuštati ponude „bloku centra“ o podeli „plena“ na vlasti, ali jaču ponudu će, svakako, moći da iznese onaj ko dobije „svog“ predsednika RS. A ako srpski političari budu ljuto zavađeni i/ili nezajažljivi do te mere da Vladu Srpske niko ne bude mogao da formira bez koalicije bošnjačkih stranaka pod nazivom „Domovina“, onda će postizborno mešanje karata biti još interesantnije, ali i dosta rizično: kako za onog ko eventualno bude tražio njihovu predizbornu podršku za srpskog člana Predsedništva BiH, tako i za onog ko se prihvati postizbornih zahteva „Domovine“.

Dalje, ne treba smetnuti s uma ni da SDS pokušava da pojača svoju podršku Tadiću među potencijalnim biračima i time što promoviše svog vođu Mladena Bosića u „budućeg premijera RS“, dok Dodik i SNSD taj potez pokušavaju da prikažu kao iznuđen potez. Oni nastoje da okvalifikuju Bosića kao „političku kukavicu koja nije smela da izađe na crtu ni Dodiku, ni Cvijanovićevoj“, dočim iz SDS-a tu optužbu odbacuju tvrdnjom da je Bosić „spreman  da preuzme mesto premijera kao najodgovorniju funkciju u RS“. Za ovom sledi i SDS-ova poruka da će Bosić maltene postati ovdašnji Vučić koji će „raščistiti sa kriminalom Dodika i ostalih“, dok, uporedo s tim, pljušte SNSD-ove optužbe da je SDS „probosanska stranka“ itd.

Može se očekivati da će se tako nešto nastaviti i nakon izbora u Parlamentarnoj skupštini BiH, gde će se dva podjednako snažna, a ljuto zavađena srpska politička bloka, međusobno žestoko optuživati ako oni drugi samostalno krenu u neku avanturu čiji ishod može biti fatalan za ustavni položaj Srpske. Možda će se upravo u takvim međusobnim opomenama/upozorenjima na nivou BiH nalaziti ključ zaštite tog položaja, ukoliko se već ne bude uspostavio neki vid nacionalnog konsenzusa na nizu pitanja iz oblasti EU integracija koja budu doživljena kao pokušaji smanjenja dejtonskih ovlašćenja RS.