Vučićevo "istorijsko pomirenje" Srba i Bošnjaka - (ne)moguća misija

Kada se premijer Srbije Aleksandar Vučić onomad u Sarajevu založio maltene za istorijsko pomirenje Srba i Bošnjaka, naglasivši da se „mora stvarati atmosfera poverenja između Srba i Bošnjaka, jer se tako doprinosi stabilnosti regiona”[1], istog dana, baš kao i uoči same posete, dobio je velike pohvale od bošnjačkog člana Predsedništva BiH Bakira Izetbegovića[2]. Dve sedmice kasnije, kada je Izetbegović na kongresu svoje SDA nadmoćno izglasan za vođu ubedljivo najjače bošnjačke stranke i time inaugurisan u prvog među Bošnjacima, ponovo je Vučić dobio pohvale od Izetbegovića, doduše sa preciznim “preporukama” koje Izetbegović - i ne samo on - smatra za osnove na kojima u Sarajevu misle da “stvaraju atmosferu poverenja između Srba i Bošnjaka”.

“Usamljeni glas razuma Nataše Kandić, Žena u crnom i male grupe intelektualaca iz Beograda konačno je pojačan izjavama uticajnih srbijanskih političara. Nadu ulivaju izjave Čedomira Jovanovića, Ivice Dačića, a naročito Aleksandra Vučića”, rekao je, između ostalog, Izetbegović[3], a zatim i jasno naznačio kakav nastavak “pozitivnog trenda” očekuje od Srba i Srbije u odnosima sa Bošnjacima.

“Oni koji žele bolje odnose u BiH i sa BiH moraju se suočiti sa prošlošću, moraju podržati suverenitet i teritorijalni integritet naše zemlje, prihvatiti istorijske činjenice i pokazati pijetet prema žrtvama. To su stvari o kojima nema pregovora i pogodbi”, kategoričan je Izetbegović[4]. A na kraju Kongresa SDA u stranačkoj programskoj deklaraciji, u dopunjenom tekstu u odnosu na predloženi, našla se i odredba da će “SDA učiniti sve na pribavljanju novih dokumenata kako bi došlo do pokretanja tužbe BiH protiv Srbije zbog povrede Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida”[5].

Dok je za Vučića “prošlo vreme u kojem smo imali bubice misleći kako treba da pobedimo nekog u bilo kakvim sukobima i kad su drugi imali iste takve bubice”[6], u Izetbegovićevoj SDA očigledno ne smatraju da su uopšte imali nekakve “bubice” o kojima Vučić govori. To su potvrdili u programskoj deklaraciji, u kojoj su kao svoj dugoročni cilj definisali “Republiku BiH sa pet multietničkih regija”. Istini za volju, ovaj programski cilj SDA definisan je još ranije i sada je, praktično, samo ponovljen. A valja podsetiti da i sve druge političke partije koje okupljaju Bošnjake (DF Željka Komšića, SBB BiH Fahrudina Radončića, SDP BiH i niz drugih, manjih stranaka) u svojim programskim ciljevima imaju ili izgradnju BiH sa regionima bez sadašnjih entiteta Republike Srpske i Federacije BiH, ili sa entitetima koji će imati mnogo manje ovlašćenja nego što su ih dobili dejtonskim Ustavom BiH.

Dakle, dok Vučić govori o “bubicama“ koje su ga prošle - valjda misleći na svoj radikalski period u kome se zalagao za “Veliku Srbiju” - bošnjački političari, počev od Izetbegovića, očigledno ne misle da su oni imali bilo kakve “bubice“, već da su njihovi politički ciljevi oduvek bili ispravni.

A takav im je i odnos prema ratnim zločinima nad Srbima, uz svega nekoliko izuzetaka. Kada je svojevremeno pokojni lider SDA Sulejman Tihić rekao samo to da je bilo zločina u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu - iako je istovremeno tvrdio da te zločine niko nije organizovao[7] - na Tihića su se zbog toga obrušili i tadašnji vođa Islamske zajednice u BiH reis Mustafa Cerić i tadašnji bošnjački član Predsedništva BiH Haris Silajdžić[8] . A doskorašnji potpredsednik Federacije BiH Mirsad Kebo o ratnim zločinima nad Srbima progovorio je naširoko tek pošto je izgubio politički uticaj među Bošnjacima - na kraju svog mandata i to kada je izašao iz SDA. Naposletku, u Sarajevu je gotovo sasvim marginalizovana Kebina predaja dokaza o zločinima Tužilaštvu BiH.

Za razliku od bošnjačkih političara koji ratne zločine nad Srbima smatraju samo izolovanim incidentima, srpski političari odavno ne negiraju ratne zločine nad Bošnjacima, uključujući i one masovne poput zločina u Srebrenici, ali to, ipak, nije dovoljno bošnjačkim političarima. To je nateralo čak i ljute političke protivnike među Srbima, kao što su Milorad Dodik i Mladen Ivanić, da se, odbacujući kvalifikaciju genocida[9],zajedno založe protiv politizacije zločina u Srebrenici.

Jasno je, dakle, da će pomirenje Srba i Bošnjaka u pogledu ratne prošlosti biti gotovo nedostižan cilj, pogotovo ukoliko se za početak tog procesa uzme Vučićev pokušaj da svoje mrlje iz ratne prošlosti objasni nekakvim “bubicama”. Taj pokušaj će prevashodno biti shvaćen kao njegovo posipanje pepelom, pri čemu ni Srbi u Republici Srpskoj ni Bošnjaci u Federaciji BiH nikako neće razumeti zašto bi i oni to trebalo da učine, jer su, svako iz svoje perspektive, vodili rat za odbranu svojih nacionalnih interesa, a da pritom i među jednima i drugima gotovo da nema porodice koja nije izgubila nekog od svojih članova.

Za pravedan odnos prema mrljama iz ratne prošlosti, potrebno je da, prema istim kriterijumima, budu procesuirani barem svi veći ratni zločini. To se do sada nije dogodilo, prvenstveno kada je reč o zločinima nad Srbima, a pitanje je da li će se dogoditi i u narednih desetak godina. Nakon toga, i preostali živi svedoci ratnih zločina će poumirati.

Kada je, pak, reč o političkoj današnjici i bliskoj budućnosti u odnosima u BiH i između BiH i Srbije, odricanje Vučića od njegovih “bubica” Izetbegović je pokušao da iskoristi za pokušaj da Vučiću sugeriše da nekako utiče na Dodika, ali se ovaj nije dao zbuniti. Iz te “zamke” izvukao se hvaleći podjednako i Dodika i Izetbegovića kao “snažne lidere”, te pominjući Dejtonski sporazum. Nevolja je, međutim, što se u RS već dve decenije kao preduslov za “stvaranje atmosfere poverenja između Srba i Bošnjaka” očekuje od bošnjačkih stranaka da u Parlamentu BiH ratifikuju Dejtonski sporazum, ali ovima to nije ni na kraj pameti.

Da u SDA to neće biti na dnevnom redu ni u narednom periodu potvrđuje, kao što smo već pomenuli, i kontinuitet programskog zalaganja za “Republiku BiH sa pet multientičkih regija”. A onda se niti jedna druga uticajna stranka među Bošnjacima neće osmeliti - čak i kada bi to pomislili - da među svojim biračim programski “legitimizuje” postojanje dejtonske Republike Srpske. Umesto toga, bošnjački političari pokušavaće na sve načine da poruke iz EU o prelasku iz “dejtonske” u “briselsku” fazu - prilagode svojim namerama za više centralizacije u BiH. Kako će im to ići sa sadašnjim srpskim partnerima iz Saveza za promene nije lako predvideti, ali, ako je verovati rečima potpredsednika Ivanićevog PDP-a Branislava Borenovića iz pozdravnog govora na Kongresu SDA, to partnerstvo izgledaće ovako: ” Iako mi želimo malo više Republike Srpske, a vi malo više Bosne, i SDA i PDP imaju zajednički cilj i obavezu da BiH vode u EU”[10].

S druge strane, otkako je Savez za promene ušao u vlast na nivou BiH sa SDA, DF-om i HDZ-om BiH, Dodikov SNSD ne prestaje da ih optužuje za “izdaju”, a optužbe su kulminirale kada je Savez za promene u Parlamentu BiH izglasao izmene i dopune Krivičnog zakona(KZ) BiH. Iz SNSD-a su tvrdili da je reč o prenosu nadležnosti RS na nivo BiH[11], a iz Saveza za promene su to negirali[12], izazivajući SNSD da pomenute izmene i dopune KZ-a BiH obori u Domu naroda Parlamentarne skupštine BiH. SNSD je to mogao da učini na jedan jedini mogući način, koristeći se metodom parlamentarne opstrukcije: da su tri delegata SNSD-a i DNS-a od ukupno pet srpskih delegata odbili da dođu na sednicu, izmene i dopune KZ-a BiH ne bi prošle, ali SNSD i DNS su, očigledno, procenili da bi, ukoliko se budu koristili opstrukcijom, bili optuženi da “koče” put ka EU, te bi na sebe navukli političke pritiske iz Brisela.

Sam Vučić nije uspeo da pomiri srpske političke rivale ni tada, a teško da će i ubuduće, iako je još u aprilu najavio da će pozvati Milorada Dodika i Mladena Bosića “da razmenimo mišljenja o svim važnim temama i pokušamo da usaglasimo poglede na budućnost celog regiona i saradnju Srbije i Srpske”[13]. Sa Bosićem se javno sreo onomad u Sarajevu, sa Dodikom nakon toga u Beogradu, ali nakon tih susreta Vučić nije objavljivao da li su sva trojica “usaglasili poglede”, a danas je poprilično jasno da između Dodika i Bosića ni do kakvog usaglašavanja nije došlo.

Tako sada izgleda da je premijeru Srbije najvažnije da se srpski političari iz Republike Srpske drže “proevropskog kursa” u BiH, šta god to značilo i ma šta ko među njima bude činio, sve dok to čini bez većeg “talasanja”. No, ako tako bude “mirio” međusobno zavađene Srbe, teško da će bolje izmiriti i Srbe i Bošnjake. Ili, pak, hoće ako li Bošnjacima u Raškoj/Sandžaku ponudi neku vrstu autonomije za sarajevsko konačno prihvatanje dejtonske Republike Srpske?

U međuvremenu, Vučićev proces “pomirenja” Srba i Bošnjaka trebalo bi da se odvija, kako sam Vučić predviđa, na polju ekonomske saradnje Srbije i BiH. Pritom Vučić prevashodno potencira izgradnju jedinstvenog tržišta, a mnogo manje pominje zajednički nastup na trećim tržištima, iako će bez ovog drugog urušene domaće ekonomije i BiH i Srbije teško ozdraviti. A da BiH već plaća visoku cenu svoje ekonomske politike, oslonjene na savete EU i kredite MMF-a, danas nije nepoznato ni ekonomistima u Sarajevu[14].

No, alternative tome za sada nema ni na vidiku nigde u BiH, a i Izetbegović ima svoje prioritete: otvoreno je poručio da se daleko više uzda u Hrvatsku nego u Srbiju, jer ga u Zagrebu podržavaju da BiH što pre učlani u NATO[15], kad već pre toga ne može u EU. Srbiji će “izaći u susret” time što neće priznati “nezavisno Kosovo”, iako se priznanju nada, a i sam bi ga sutra priznao, ali “čuva” konsenzus sa Srbima u RS[16].

I to je za sada najveći Izetbegovićev korak u “stvaranju atmosfere poverenja između Srba i Bošnjaka”. No, možda je to dovoljno Vučiću za početak jednog divnog istorijskog pomirenja.