Да је био са својим народом у Ђаковици, сазнао би и да су у каменованом аутобусу биле мајке Ђаковице, али оне чија деца нису  могла бити сахрањена у свом граду, већ су им кости расуте свуда уоколо. Не би морао да се на телевизији зноји, и правда да у Лепосавићу где је он био тинејџер није било ратних дејстава.

Држава враћа имовину Цркви. Где су дечја хранилишта, каква је, пре Другог светског рата, свуда, од Битоља до Чачка, оснивао Свети Николај Жички? Где су старачки домови? Где брига о многодетним породицама?

Наше државе раде против нас. Оне су, нажалост, све мање државе, а све више обичне вазалне територије. То је један пројекат, много шири од наших земаља, то је један опасан пројекат, глобалних размера, који хоће да угуши народе, који хоће да смрви и у земљу укопа све вредности хришћанске цивилизације.

Супротно Уставу БиХ, они су рекли да је противно Уставу ако се у поменутом закону каже да је 9. јануар Дан Републике. Када се тој сили неправа одупре становништво на референдуму, онда није проблем у злоупотреби уставносуд(иј)ске надлежности, већ је "проблем" у становништву

Напад немачких копнених снага са севера извршила је Друга армија из два правца, из Аустрије и Мађарске. Како Друга армија на дан напада још није била у пуном саставу инвазију је покренуо 46. оклопни корпус северозападно од Београда. Одбрану на овом сектору држале су јединице са војницима хрватске националности.

Поставља се питање, да ли је хиподром свето тло? Зашто би неко вршио мису на хиподрому, а не у храму, нарочито кад постоје храмови? Да ли по истом начелу може да се служи миса и по плажама, јавним кућама или депонијама? Која је онда сврха храмова?

Србима ће требати још стрпљења, храбрости, мудрости и обазривости: на "европском путу БиХ" и Инцкова канцеларија(ОХР) полако иде у прошлост, али није баш свеједно да ли ће Инцко - кад дође време да оде - само угасити светло иза себе, или ће, уз малу помоћ сарајевских "пријатеља", оставити и неку већу варницу која би могла још више да распали политичке и/или међунационалне сукобе у БиХ. 

Заиста, био је то тежак и дуг пут, за све, и за Србе и за Албанце, и када је деловало да су све завршили, кад им је НАТО притекао у помоћ, добили су само резолуцију 1244. Кажем само, јер требало је још 14 година тражити ко ће од Срба ставити параф, јер знали су и они, а и њихови савезници, док ми не признамо да је отето легално.

Да Срби нису савладали поједине историјске лекције, може да потврди и паралела са усташком политиком према Српској православној црквом у Независној Држави Хрватској и суптилној политици Мила Ђукановића: само су методе различите.