Невероватна је историјска подударност догађаја од 31. марта 1909. и 22. априла 2013. године. Постоји и једна разлика 2013. Русија је против признања такозване Републике Косово и узалуд храбри Владу Србије да не чини то што чини.

Остаје несхватљиво да до дана данашњег нису уочене заслуге Јосипа Броза Тита, а зна се да је од аустро-угарске војне команде добио две медаље. Није као Дража Михаиловић добио пет комада, али се и две Брозове морају поштовати.

И зато можемо рећи да су представници народа у Скупштини постали ствараоци Републике Српске. Зато можемо рећи и да су војници који су сачувли РС у тешким борбама ствараоци РС. Мајке које су у ратним годинама рађале децу, одгајале их и храниле чекајући мужеве са ратишта, ствараоци су РС.

Суспендовање нашег Архијереја и старца, који ходи у „духу и истини“ као прави слуга Христов, што ће сваки његов добронамерни сабрат Вашег Свештеног Сабора посведочити, представља прави преседан у ближој и даљој историји наше помесне Цркве.

И тако све бежећи од почетка стигосмо до самог краја: преко споразума Цветковић - Мачек, па споразума Тито – Субашић добисмо на крају још један историјски споразум: Дачић – Тачи. Уверавају нас да је тај задатак дужност ове генерације српских политичара и да га они не смеју препустити будућим поколењима.

Хрвати плачу, ми аплаудирамо, и нико се не пита: ко је тај човек и кад је почео Србе да убија? Хаг нам одговор на то питање не даје. Нигде нема помена о данима када се млади легионар доказивао газди у Загребу, а где ћеш озбиљнијег доказа од српске главе.

Уколико Закључак 7. буде испоштован, и НСРС донесе закон који рефлектује суштину Захтјева 5. то би био противуставан закон по више основа. XИ посебна сједница НСРС заправо представља директан напад који је Режим извршио на Устав земље и де фацто пријетњу суспендовања уставног поретка РС.

Духовни смисао, ипак, не зависи само од порекла имена. Косово је, првенствено, место српског сведочења верности Богу (реч мученик и значи, оригинално, „сведок истине“). Тако да је његов данашњи смисао у ствари наталожен, временом, свим оним што за нас представља ова надисторијска српска лозинка. 

Место демократског суверенитета према Дејтонском споразуму је управо место децентрализације, високог степена аутономије ентитета и њиховог сопственог политичког управљања – и потребно је нагласити да је ово сасвим у складу са савременим политичким тенденцијама 21. века.