Највећа грешка је очекивање да се немири прелију у Републику Српску, односно да социјално-класно јединство надвлада етничко-ентитетску подијељеност. Сличних покушаја било је и раније.

У континуитету се вређају осећања привржености и љубави према сопственој земљи и народу и намеће осећање стида. Национална понижења не престају делом услед спољних притисака, а већим делом услед кратковиде политике домаћих „државника“.

Невоља је у томе што црквени историчар и магистар В. Џомић никада није чуо за П. Илића као аутора књиге Ватикан и слом Југославије у Другом светском рату (1995), која је, иначе, успешно одбрањена докторска дисертација на Правном факултету у Београду.

Извештај Дика Мартија је документ једне политичке одмазде. Ја немам шта да кријем. Сви ти наговештаји су испитани од стране УН, УНМИК-а и Еулекса. Испоставило се да су лажне. Било како било, ја сам отворен за даља истраживања.

Лешеви обећавају. "Ћераћемо се још", каже клетва љутитог песника. Али, на нашу жалост о "ћерању" машта и превише оних који о Матији и његов поезији мисле све најгоре. Леш је, да парафразирам "нацификованог" песника, најскупља балканска реч. Овде и лешеви убијају. Зато се бојим наших некрополитика.

Па шта су онда хтјели оном „честитком“ илустрованом лешевима? Да увриједе Србе? Да продубе бошњачку мржњу? Да онемогуће нормализацију ентитетских и националних односа у БиХ? Понајприје би се рекло да је бошњачка политика напросто изгубила компас и да њени протагонисти не знају шта хоће.

Да ли Мирсад Токачa располаже тачним именима за сваку жртву Сребренице у јулу 1995? Ако је одговор „да“, онда ће промоција Атласа бити идеална прилика за г. Токачу да јавности представи списак од 8.000 сребреничких жртава.

Што се тиче опозиције, мислила сам да ме мало шта може изненадити, али ниво примитивизма који су показали је најстрашније што сам могла да замислим. Срамота је уопште понављати та скандирања која смо чули.

Србофобија је само рукавац русофобије у западним друштвима и без ње не би постојала. Србофобија је цветала у условима сукоба интереса западних држава са Русијом на Балкану. На Србе се подиже глас због страха да су они главни коњоводац руских козака на топле воде Медитерана.

У закључку аутор оптужује за погрешно изношење чињеница о боравку патријарха Гаврила Дожића и епископа Николаја Велимировића, политичку емиграцију, самог патријарха и епископа Николаја, српске световне историчаре и комунистички режим у Југославији.