Уколико би се покренуо судски процес за формалну рехабилитацију ђенералову индиректно би се признало да је он тада године 1946. имао „велеиздајничку“ кривицу на основу које му се и судило али су се сада стекли услови за покретање новог судског поступка.

БиХ има „привилегију“ да је „међународни протекторат“, па су све спољне операције овдје малтене легалне. Ако послије оног пресретнутог разговора Вашингтон-Кијев, у којем госпођа подсекретарка САД каже  „Ј...ш ЕУ!“ и „На челу украјинске владе треба поставити Јацека, а не Кличка“, има још ико да вјерује да су немири били спонтани, или је глупак или сарадник.

Од петог октобра наовамо, стекао сам утисак како најватренији заговорници европског пута стварају некакву илузију да је „улазак у ЕУ“ нека врста коначног циља, онако као што будисти описују нирвану, а ми хришћани други силазак Христов.

Мада у цркви за патријарха кажу да је само "први међу једнакима", сви знају колико је важно која личност заузима то место. Да није тако, не би избор патријарха изазивао толику пажњу.

Након усвајања Резолуције 1244 СБ УН, ниједна влада Србије није понудила план „суштинске аутономије“. Уместо тога, лансиране су пароле попут „највећа могућа аутономија“, „аутономија какву свет не познаје“.

Лешеви обећавају. "Ћераћемо се још", каже клетва љутитог песника. Али, на нашу жалост о "ћерању" машта и превише оних који о Матији и његов поезији мисле све најгоре. Леш је, да парафразирам "нацификованог" песника, најскупља балканска реч. Овде и лешеви убијају. Зато се бојим наших некрополитика.

У Републици Српској су на дјелу два процеса: нараџаста револуција и дјеловање политизираног ислама.

Као што је некада требало ослабити Србију како би се „очувала“ стабилност Југославије, тако се и данас „стабилност“ тзв. западног Балкана „чува“ цепањем српског етничког простора и слабљењем Србије.

Канонско је начело и црквена пракса да оболелог патријарха замењује најстарији по хиротонији или рукоположењу митрополит. Такав је у улози „бљуститеља”, а не патријарха, што значи да је хранитељ или чувар патријарашких права док је спречен да их спроводи.

На југу Метохије запаљено је, порушено и опустошено десетине православних храмова, углавном из XIV бека, из времена краља Милутина, Стефана Дечанског, цара Душана и њихових савременика.