Нико никада ни Бошњаке ни Србе ни Хрвате није питао ни да ли желе да живе у заједничкој држави, а камоли да ли хоће у ЕУ. Истина, то претходно и кључно изјашњавање и у другим случајевима се тактички остављало за крај европског пута, па Иво Јосиповић и Зоран Милановић испод жита смањују законски неопходну референдумску већину. 

Шта би војвођански револуционари из 1848. учинили данас да су „по други пут међу Србима“? Њихови идеали остварили су се у Кнежевини Србији после српске револуције, коју су већим делом управо они, као најобразованији и најразвијенији Срби устројили.

Каже се, такође, да би „већа самосталност РС и ХБ водила у одвајање и завршила у великој Србији и великој Хрватској“. Међутим, нити је такав исход неминован нити је сам по себи споран. Новија истраживања показују да све већи проценат Срба жели баш самосталну РС.

ЕУ нити је социјалистичка Југославија, нити функционише по принципу издржавања „подобне клијентеле“, нити народи у окружењу желе обнављање југоносталгије у европско-западнобалканској варијанти, нити икоме, сем као „корисни извршиоци налога“, овакве евроутопистичке квазиелите – дугорочно требају.

Дан Репубике Српске (7.1) у Бањалуци се слави као највећи званични празник, а за сарајевске медије представља посебну инспирацију за „пљување и псовање на сва уста“. С обзиром на то да су црно на бијело признали РС и да се боре за реинтеграцију БиХ, било би за очекивати да ће послати бар куртоазне честитке.

Фрањо Туђман у изјавама није крио да заступа овако замишљен начин решавања српског питања – кроз радикално етничко чишћење Хрватске од реметилачких Срба, који су на својим опанцима донели српску земљу, како је говорио Стјепан Месић.

И Додик за сада вешто избегава „захлађење“ односа са Вучићем, тиме што је делимично снизио своју националну реторику - што је чинио и раније по Тадићевом „савету“ - као и покушајима да се примакне Вучићу на растојање са кога сматра да ће, ако ништа, оно бар имати више увида у Вучићеве намере и према њему и према Српској.

Као што су у тексту своје Декларације обелоданили, намера посланика Кораћа и његових истомишљеника је да уведу „механизме“ који ће свако истраживање и јавну расправу о темама које они буду забранили учинити незаконитим.

Проблем и није Инцко него његов главни послодавац који води неразумну политику БиХ, а в.п. као и сваки дипломата мора стриктно да се придржава инструкција ако жели да сачува радно мјесто.

Сваком од три тима, који су за потребе наглашавања тежишта њихових предлога спољнополитичког деловања, привремено названи „Евроатлантски“, „Источни“ и „Избалансирани“, додељено је по два сата за представљање  властитих стратегија.