Индикатор садашњег (јадног) стања српске нације су одговори на два „јеретичка“ питања – да ли су (и) хомосексуалци Срби и да ли су (и) Роми Срби? „Веровали или не“ потврдни одговори би били по „европском стандарду“ супротно сталном испирању мозга од стране евроунијатског покрета.

Последњи начелни договор Додика и Лагумџије о упућивању закона о подели војне и државне имовине у Парламентарну скупштину БиХ заснива се управо на „Бањалучком споразуму“, па су, зато, и Босићеве критике на њихов рачун утолико неуверљивије, јер је и сам Босић потписник тог споразума.

Ми морамо да будемо свесни да смо мали народ, и то захваћен великим растакањем. То значи да смо народ који подједнако пати од мегаломаније и, не мање, од комплекса инфериорности. Нама и класици мало значе. Заборављамо писце које не бисмо смели да заборавимо.

Дакле, најпре би се могло рећи да је пропашћу политичких преговора у Бриселу почела унутрашња политичка борба за гласове Бошњака на изборима следеће године. То упућује на закључак да ће било какав договор о провођењу пресуде “Сејдић, Финци” бити осуђен на неуспех у Парламенту БиХ.

Модерни Србин одабрао је кукавичку линију мањег отпора и њиме је завладао дух предаје маскиран у разне илузије које га варају да је скок из свакодневице у обећану земљу близу. А наша једина реална Обећана земља је Србија и за њен опстанак и напредак ваља се много помучити, нарадити и жртвовати.

Пошто се већ показало да не могу да успоставе доминацију над читавом БиХ, одлучили су да то учине барем на цијелом простору ФБиХ. А Лагумџијине политичке марифетлуке на рачун Хрвата током три године безочно су подржавали од в.п. Валентин Инцко и амбасадор Патрик Мун.

Србија је проћердала читав ХХ век, изгубљена у идеологијама југословенства и комунизма. Крајње је време да се за Србе који долазе припреми нова политичка и културна платформа. Подсећање на 150-годишњицу Светоандрејске скупштине био би значајан корак у том правцу.

Називи нације, језика, вјере нису, истина, само ствар пуке конвенције, али се њихова симболичка снага у великој мјери заснива на дугом трајању, континуитету, постојаности, традицији. “Национално Муслиман, муслиманске вјере, који говори муслиманским језиком” не би их збуњавало, нити комшије иритирало.

Предлог војвођанског статута открива двоструки сукоб: Београда и мондијалистичких центара, те локалних паша и субаша из Новог Сада са владајућом елитом у Београду. Војвођански случај истовремено је и локални и међународни.

Испада, дакле, да би последице опструкције у Федерацији БиХ могли да трпе и српски политичари и Српска, иако у тој ствари нису ни најмање одговорни !? Али, биће да је то цена садашњег тренутка „процеса приближавања БиХ ЕУ“.