Подршка „матјушке“ Русије је по значају готово равна оној из матице, или чак и важнија у тренуцима када Србија, компромисима на безалтернативном путу у ЕУ, разочара не само Бањалуку, него и Москву. Можда је и то објашњење што је Додик имао рекордан број сусрета са Лавровим, Шојгуом, Милером, па и Путином.

Основа једног народа, његова суштина, јесте његова историја и култура. Повратак сопственим традицијама, вери, историји, језику, писму од изузетног је значаја за опоравак српског националног бића. Форсирање позитивних културних садржаја допринеће моралном оздрављењу посрнуле нације.

Човек је по својој природи homo adorans, биће које слави и радује се. У свим епохама и културама човек вапије за бесмртношћу и вечним временом. Зато су празници (религијски и световни) својеврсно порицање света и историје

Да бисмо могли да причамо о компромису, потребно је прво да имамо дефинисане минималне интересе српске стране. Која је доња црта? Да ли је она одређена?

Основни медијско-политички задатак Друге Србије је да покаже: 1. да је у Србији владајућа идеологија заправо фашистичка, и 2. да фашизам није само тренутна појава, већ да је он трајна карактеристика српске историје. 

Метода цензуре је достигла своју гротеску у недавном случају приједлога буџета за 2014, када је Влада противзаконито упутила буџет у процедуру по хитном поступку, дајући при томе посланицима 4 дана(!) за анализу најважнијег државног документа. При томе је буџет дат у потпуно нетранспарентној форми.

ЕУ нити је социјалистичка Југославија, нити функционише по принципу издржавања „подобне клијентеле“, нити народи у окружењу желе обнављање југоносталгије у европско-западнобалканској варијанти, нити икоме, сем као „корисни извршиоци налога“, овакве евроутопистичке квазиелите – дугорочно требају.

Ричард Докинс би морао, као научник, да понуди и другу страну приче; наравно, ако зна нешто о томе. Јер, колико чувене речи "многе књиге нису опасне, опасна је само једна" важе за праву Библију толико стоје и за Докинсову "атеистичку Библију".

ЕУ је до сада највише подршке давала успостављању заједничких институција БиХ, које су се изродиле у правог бирократског монструма: „изграђене“ под патронатом ЕУ и САД са препоруком да место у њима буде добро плаћено, гомила тих институција не служи ничему корисном, а њихови дебело преплаћени функционери просто гутају новац пореских обвезника РС и ФБиХ.

Једнаки третман за жртве масакра уколико они нису Европљани (па и да су муслимани), за сада личи на немогући сан. Нема свечаних резолуција у знак поштовања и сећања на хиљаде авганистанских ратних заробљеника који су били помлаћени као животиње.