четвртак, 14. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Економска политика > Да ли је савремена демократија плутократска?
Економска политика

Да ли је савремена демократија плутократска?

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Радовић   
четвртак, 24. фебруар 2011.
Живимо у необичном времену у којем мислиоци и портпароли либералне идеологије почињу, после толиких хвалоспева, да критикују демократски систем! Демократија се критикује са образложењем да наводно није у стању да одговори на изазове економске кризе у коју је свет увучен више од две године. Овај систем, како се тврди, више није у стању да се развија нити да обезбеди снажну стопу раста. Стандард и оријентир који неки стручњаци истичу је - Кина. За данашње капиталисте Кина је земља из снова. У њој су на делу изузетно снажан економски раст и ауторитарни политички режим.

Може се наћи јавно изречених мишљења истакнутих „портпарола“ либерализма, као што је Томас Фридман из Њујорк тајмса, који не оклевају да напишу да америчка демократија има проблем и да коначно треба признати да се кинеска влада боље сналази у спровођењу мера неопходних за обезбеђивање раста. Од заговорника тврдог капитализма све се чешће може чути да би друштву ваљало, у суочењу са новим изазовима, да се лиши гломазног демократског наслеђа.

Годинама се развија критика демократије која потиче управо од либералног капитализма, тј. од економског система који доминира у свету. Амерички економисти нису једини који шире те аргументе. Преузео је то и известан број њихових европских колега.

Стога у Европи неки угледни колумнисти препоручују легитимни државни удар како би наметнули ову или ону европску меру јер је, како веле, очигледно да би европски грађани, иначе, гласали против таквих мера. Има и оних који говоре о благотворној диктатури која би била пожељна, па чак и неопходна, за опоравак Грчке. Много је примера који су, најблаже речено, узнемирујући.

Економски и политички либерализам никли су на истом тлу и развијали се у оквиру исте филозофске тежње која датира с краја XVIII века. Ма шта се мислило о капитализму, одувек је постојала велика блискост између економског либерализма и демократије, барем до новијег доба.

Али већ неколико деценија може се назирати, а сада је тај покрет постао видљив, раздвајање економског и политичког либерализма. Све већи број неолиберала сматра да демократија није нешто неопходно и примерено степену еволуције друштва. У развоју земаља сада се даје предност економији и привредном расту, тако да се постепено одступа од прогресивних политичких идеала и демократских тежњи.

С обзиром на све оно што је речено, а то није потекло од противника већ од самих носилаца доминантне идеологије, разумно је поставити себи питање: да ли смо још увек у демократији или већ клизимо ка нечему другом!? Али, постоји термин који савршено пристаје овој врсти режима коју нам је наметнула доминантна либерална идеологија. То је плутократија. Истина, не можемо а да не запазимо како је он скоро нестао из модерног политичког речника.

Наравно, плутократија подразумева постојање руководеће класе - малих група које су за командама различитих власти: политичких, економских и медијских. Услед раста неједнакости та моћна и богата каста сасвим се одвојила од остатка друштва. Није реч само о социолошкој дистинкцији - иза тога стоји веома реална политичка чињеница!

Вратимо се мало уназад. Још су стари Грци у античко доба, негде у V веку пре наше ере, дефинисали четири основна типа режима.

Анархија: хаос - или одсуство било каквог структурисаног режима и политичког ауторитета.

Демократија: власт народа, преко народа и за народ коју добро познајемо, бар теоријски.

Монархија, са варијантом коју представља диктатура - власт једног јединог човека који своју моћ остварује у функцији њему својствених критеријума.

А затим су дефинисали још један режим, а то је плутократија: олигархијска власт уске групе посебно утицајних , богатих и моћних. Они све расправе воде међу собом, често и спорећи се, али затим доносе одлуке које намећу остатку друштва.

Заиста, у светлости овог малог подсећања, хипотеза да је олигархијски режим политички облик у којем живимо, не делује неумесно.

Ми смо у стању деградације демократије да је разумно поставити питање: нисмо ли већ ступили у плутократски режим? У режим у којем мали број лица одлучује о судбини свих и то о најбитнијим питањима? Нико данас не може да тврди да је демократија у добром стању. Завладала је узнемиреност за њену судбину. Она је нападнута, ослабљена, извитоперена и присвојена, а ми се и даље заваравамо, негујући илузију да још живимо у демократском систему.

Демократија се критикује са образложењем да наводно није у стању да одговори на изазове економске кризе у коју је свет увучен више од две године. Овај систем, како се тврди, више није у стању да се развија нити да обезбеди снажну стопу раста. Стандард и оријентир који неки стручњаци истичу је - Кина. За данашње капиталисте Кина је земља из снова.

Ипак, пажљивом истраживачу неће промаћи известан број крајње умесних анализа које демантују ту илузију. Тренутак када политички либерализам почиње да се одваја од економског либерализма управо је тренутак када се измишља манипулисање умом и духовима путем пропаганде, рекламе илити адвертајзинга и маркетинга.

То потиче још с краја 20-их година. Фројдовска анализа и истраживање моћи утицаја несвесног на наше свакодневне активности нису мртво слово на папиру за пионире адвертајзинга. Техника манипулисања јасно је изложена у делу Пропаганда Едварда Бернејза. Та књига је представљала Библију америчких рекламних и маркетиншких професионалаца с почетка 30-их година. Суштинска идеја била је констатација да одлуке које доносе појединци не проистичу из рационалности, из њиховог резоновања, већ су оне под снажним утицајем емоција које прожимају личности. Дакле, уколико успете да емоционално утичете на појединце, лако их је усмерити ка одлуци за коју желите да је они спонтано донесу. Први пробни терен ових открића била је реклама, односно економска пропаганда.

Либерализам суштински сматра да ће појединац, подстакнут рационалном одлуком, донети најбољи могући избор. На економском нивоу, примаран је максимални интерес. Тако се на нивоу појединца полази од тога да ће он поступати у складу са својом рационалношћу и доносити одлуке у функцији свог непосредног интереса. На политичком нивоу грађани гласањем, збиром својих појединачних одлука, учетсвзју у глобалном политичком избору. Док је релативно лако оријентисати потрошача према краткорочној и очигледној економској добити, теже је усмерити грађанина према дугорочнијем давању гласа који треба да му обезбеди политички оптимум, јер је тај оптимум слабије видљив. Оруђа пропаганде су иста, али је политички маркетинг суптилнији, и ту већ наступа раздвајање идеје политичког либерализма и идеје економског либерализма.

Већ тада, почетком 30-их година, код либерала се родила идеја да одлука појединаца може и да не буде рационална и може да буде изложена утицају и манипулацији емоција. Ту идеју ће развијати Волтер Липман и Јозеф Шумпетер. Овај последњи је и данас веома актуелан код либерала.

Шумпетер је написао књигу Капитализам, социјализам и демократија у којој постоји економски део у коме развија теорију иновације. Тврди се да је она покретач економског динамизма и то је део који истичу данашњи коментатори. Али, они прећуткују други део књиге о политици и демократији. У том делу аутор не оклева да каже да је народ апатична маса којом се може владати манипулацијом и спретним утицањем на политичке изборе.

Шумпетер употребљава израз демократија, али је за њега то само формална процедура помоћу које екипе стручњака, траже пристанак од масе која гласа у епизодама које се понављају али који, када је гласање завршено, више не одлучује ни о чему. Има ту презира према народу. То је сада занимљиво, ако имамо на уму да се Шумпетеру поново посвећује пажња због његовог економског учења. А тај економски део неодвојив је од политичког и његове ишчашене визије демократије.

У којој мери се ове хипотезе о политичком малипулисању могу везати за либерализам? Јер либерализам, барем у теорији, сваког грађанина види као слободног човека који је у стању да сам одлучује шта и како бира. То схватање потпуно је супротно Шумпетеровом невероватном презиру према друштву као целини, да не кажемо према човечанству којим се може па и треба манипулисати – за његову добробит наравно... Овде долази до очигледног раслојавања економског и политичког пропагандног деловања.

Познавање пропаганде стечено у економском домену постепено се примењује и у политици. Реклама се користи да би се продали производи, али и политички пројекти. Примењују се механизми пропаганде како би се убедили појединци да купују производе, постану потрошачи, али и да прихвате политичке идеје и постану ако не ангажовани, а оно барем сагласни грађани!

Могло би се рећи у одбрану политичког либерализма да су тоталитарни режими преузели исте идеје. У фашистичким и комунистичким режимима пропаганда доведена до свог пароксизма постала је омиљено оруђе манипулисања маса. Треба истаћи да ови системи друштвеног устројства уопште нису имали исту концепцију света. У либералним демократијама друштвеним токовима доминирају појединци и тржиште, за диктатуре су основни колектив и планирање. Са рушењем комунизма, либерални режим је коначно постао доминантан, а то је онај у коме живимо и чија нас одступања забрињавају.

После периода тријумфалног либерализма који је веома добро познат јавности и чији су теоретичари масовно ширили своју економску мисао, у савременом добу појавили су се ексклузивнији клубови, намењени искључиво елитама. Од књига које круже по свету постепено се улази у све затвореније и скровитије кругове власти којима су доступни тајни извештаји! Ради се о одабраним људима који се селективно кооптирају и редовно сусрећу. Неки од примера организација те нове врсте су Трилатерала, Билдберг група, па донекле и форум у Давосу.

Трилатерална комисија од 1975. окупља пословне људе, политичаре, интелектуалце и новинаре са три континента - Азије, Европе, Америке. Ово је пример како конкретно функционише олигархија. Ти људи, из строгих центара моћи, редовно се окупљају да би разговарали о механизмима који би омогућили просвећеним елитама да утичу на еволуцију друштва.

Извештај те комисије, писан 1974, а објављен доста касније, изузетно је занимљив. Један од аутора тог документа је Самјуел Хантингтон, славни творац Сукоба цивилизација. Хантингтон објашњава да је демократија добра, али да је у недавном периоду (говори о 70-им годинама) дошло до преобиља демократије и да су грађани због тог „вишка“ постали исувише активни. То је отежало посао политичарима при доношењу одлука и довело до неког облика ако не парализе, а оно до слабљења полуга власти. Он дословце говори о превеликој активности владе и о дефициту њеног ауторитета. Превише активности због тога што влада, подстицана тим притиском грађана, доноси много прописа а истовремено та иста влада не успева да наметне неке важне одлуке. Ради се о одлукама које Хантингтон сматра неопходним а које углавном предлажу његови пријатељи из Трилатерале....

Ми смо у стању деградације демократије да је разумно поставити питање: нисмо ли већ ступили у плутократски режим? У режим у којем мали број лица одлучује о судбини свих и то о најбитнијим питањима? Нико данас не може да тврди да је демократија у добром стању. Завладала је узнемиреност за њену судбину. Она је нападнута, ослабљена, извитоперена и присвојена, а ми се и даље заваравамо, негујући илузију да још живимо у демократском систему.

То је одлучујући тренутак, у коме се догодио суштински заокрет: конципиран је и изложен читав један озбиљан програм. После бурних политичких превирања из 60-их година дошло је до великих друштвених потреса: мај '68, Прашко пролеће и наравно, рат у Вијетнаму који доводи у питање амерички империјализам. Реч је о правом демократском искораку који у Сједињеним Америчким Државама доводи до одласка Ричарда Никсона, председника који је лагао и противзаконито шпијунирао конкуренте. Против тог социјалног ослобађања и великих грађанских активности реагују Хантингтон и чланови Трилатерале. Као одговор на покушај демократског препорода, чувари либералног храма увелико су припремали контрареформу.

Та реакција и контраудар можда у то време нису изгледали толико значајни, али се ретроспективно мора констатовати да је реч о преломном тренутку који ће дубоко обележити еволуцију наших друштава.

То је тренутак када су се владајуће класе на Западу узнемириле због онога што су доживеле као демократски продор у развијеним земљама и покушале да поново успоставе контролу над збивањима! Данас су последице таквог деловања сасвим видљиве: појава новог начина управљања, потпуно различитог од пређашњег. Од тада се у први план истиче улога предузећа, док се улога синдиката потцењује и систематски обезвређује. Акценат је на финансијским резултатима - предузећа су ту да би зарађивала и правила профите – док је њихова друштвена улога постала другоразредна. Евентуални дугорочни развој, обезбеђивање социјалне сигурности и економске стабилности земље, потиснути су дубоко у други план... Грађани су постали превасходно потрошачи.

Од почетка 80-их година та нова политика проузрокује веома снажно надирање неједнакости, уз изражену идеолошку афирмацију. Са Реганом у САД и са Маргарет Тачер у Великој Британији наступио је тренутак који означава почетак ултралибералног модела који креће у поход на освајање света. Други одлучујући удар који обележава тријумф ове идеологије јесте рушење совјетског блока почетком 90-их година. Та нова неолиберална идеологија у силовитом налету слаби идеолошки спектар и левице и деснице, јер им одузима окоснице. Десница је тако лишена концепта нације, а левица концепта народа – цео друштвени концепт се своди на масу потрошача а све остало, суштинске и садржајне разлике, једноставно се замагљују и бришу.

Значајно је уочити да се у данашњем управљачком систему истовремено налазе политичари, пословни људи и новинари. Ова мешавина жанрова је детаљ који ће тек касније испољити сав значај. То је симптом да смо ушли у олигархијски и, још уже, плутократски режим. Исто укрштање врста ће се видети и у групи Билдерберг, у форуму у Давосу и многим другим инстанцама које су мање познате широкој јавности.

Управо ово укрштање и преклапање економских, политичких и медијских кругова угрожава демократске основе савремених друштава. У теорији демократије постоји вертикална преграда између јавних и приватних послова. Та преграда није херметичка, јер здрава демократија мора да има економију која добро функционише. Те две сфере не смеју бити непријатељски  једна према другој, али ако је интеракција пожељна, апсолутно није неопходно да оне буду у симбиози. Чинило се јасним да треба да постоји сфера политичког одлучивања, која је различита од сфере економског одлучивања. У прожимању и срастању јавних и приватних интереса увек страда јавни интерес, ма како хибридизација била суптилно изведена!

Самим тим је важно да у демократији посланици, министри и високи функционери припадају различитом свету и имају другачији систем вредности од руководилаца великих предузећа, банкара или директора медијских кућа. А новинарима дефинитивно више нису „четврта сила“. У развоју теорије демократије то је одувек била светла тачка: сматрало се да је штампа та која критикује претеривања политичке власти и злоупотребе економске власти.

Теоријски гледано, она би морала да се позабави сумњивим поштењем политичких кругова и евентуалним малверзацијама економских кругова. Зато би та медијска „контравласт“ морала да остане одвојена од осталих грана власти. Једино тај антагонизам може, обевештавајући редовно о злоупотребама, да обезбеди демократском систему јавни позор и извесну равнотежу међу виновницима моћи.

Међутим, у руководећим инстанцама које имају утицаја на идеолошки курс у последње три деценије, ти људи живе у симбиози. Они се срећу и живе на исти начин, размењују идеје и углавном проводе време заједно - тако чине један корпус, мада би у ствари требало да буду одвојени.

Није наодмет поновити да у демократији постоји вертикално одвајање јавног интереса и тржишне економије. У плутократском режиму одвајање је хоризонтално - постоје они који су у сфери одлучивања: политичари, финансијери, велики послодавци, медијски директори и постоје остала широка маса друштва коју чине нижа класа, обичан народ и средња класа. Постоји одвојеност између оних који знају, расправљају и одлучују и оних других, који само да прате ток који им се намеће. Уколико демократије уопште има, она влада само међу олигарсима. Они расправљају и дискутују у затвореном кругу како би донели одлуку. У крајњој линији олигархија намеће своја правила, свој кодекс мишљења и свој систем вредности.

Познавање пропаганде стечено у економском домену постепено се примењује и у политици. Реклама се користи да би се продали производи, али и политички пројекти. Примењују се механизми пропаганде како би се убедили појединци да купују производе, постану потрошачи, али и да прихвате политичке идеје и постану ако не ангажовани, а оно барем сагласни грађани!

Те одлуке спроводе у дело уз помоћ изузетно значајних средстава. То је симптоматично за болест која нагриза демократију - то што плутократи имају изузетно велику медијску моћ. Она није само плод поменутог социолошког укрштања врста. Њен утицај је одлучујући зато што плутократска врхушка готово у потпуности поседује сва велика средства масовног информисања - телевизијске канале, радио-станице, високотиражне листове, портале на интернету. Чак се и у старим демократским земљама, као што су Француска, Италија и Енглеска, директори јавних радиодифузних сервиса постављају како би све што чине било сасвим у складу са политичким одлукама.

Та руководећа елита има огромни утицај, пре свега захваљујући финансијској моћи. Изузетно значајан феномен у еволуцији капитализма током протеклих 30 година је запањујуће повећање моћи банака и финансијских кругова, а посебно агенција за одређивање кредитног рејтинга. Уколико агенције за рејтинг једног дана одлуче да је ситуација у Грчкој критична - или ће се срушити режим у земљи, или ће, пак, грчка влада морати да предузме изузетно драстичне мере – оне које одговарају тржишту – а сигурно не Грцима.

Необично је то што су се те агенције за рејтинг, које су у почетку биле основане, како би само констатовале платежну и кредитну способност предузећа, данас нашле у позицији да оцењују владе. Оне праве економску анализу неког предузећа или неке државе и у складу са оценом коју јој дају, то одређује услове под којима ће предузеће или држава моћи да узима зајмове на финансијском тржишту. Они који прижељкују владу експерата можда би могли да овај систем сматрају изванредним, када не би било неких озбиљних поремећаја и мањкавости како у раду тако и у проценама тих агенција.

Треба знати да њих плаћају предузећа која користе њихове услуге. Те агенције су у исти мах и судије и заинтересоване стране. Пристрасност је један од разлога што је њихов начин оцењивања потпуно непрозиран - уопште се не зна по којим критеријумима оне заснивају свој суд. Оне, веома често, прибегавају субјективним политичким анализама што их доводи у позицију да могу да уцењују оне којима дају оцену. Тако је рецимо јасно стављено до знања Француској, сувереној земљи, да ће, уколико се не промени пензијска политика, њен рејтинг бити смањен - и Француска је попустила!

Често се испоставља да су дате оцене погрешне и нетачне. Тако је „Енрон“ био невероватно прецењен практично до саме своје пропасти, курс акција „Лиман Брадерса“ био је на највишем нивоу управо пре банкрота, а да и не говоримо о Тунису и Египту, који су се још до недавно толико добро котирали да су били навођени као пример најстабилнијих земаља у арапском свету!

Дакле, оцене кредитног рејтинга уопште нису поуздан аршин за економску, а још мање за политичку ситуацију неког оцењиваног ентитета. Агенција за рејтинг показује сву пристрасност економских актера, ону која није ништа друго до плод уских интереса и тесних веза политичких и медијских економских елита.

Још је озбиљнија констатација да се анализа јавне ствари и јавне ситуације променила. У демократији је нормално да друштво суди о своме стању. Скупштина грађана, наравно уз механизме који покрећу ту јавну расправу, промишља и сагледава ствари да би на крају заклучила: ето, треба да урадимо то и то - то је јавно добро. Ово наравно не значи да се демократија никада не превари, али у сваком случају, колективно одлучивање представља њену суштинску одлику, ону по којој се демократија препознаје.

Поред примера агенција за рејтинг, треба поменути и готово божанску улогу коју велики медији приписују тржиштима. Као да су тржишта нека врста анонимног и непристрасног судије! Потпуно је јасно да се преко пласмана на тржишту одлучује о томе шта је добро за економију и за државе. Али тржишта имају уску визију! Пре свега се жели максимални профит, било да су у питању предузећа или конкретни појединци који руководе тим предузећима или њихови акционари. Никада не треба заборавити ни димензију личног интереса који игра превасходну улогу у свим тржишним механизмима. Тако поново западамо у врзино коло логике у којој су увек већа производња, већи доходак, већи раст, већи профит нешто добро.

Проблем са свим овим вредностима које тржишта толико цене јесте што оне нису ни најмање прилагођене за излазак из суштинског проблему у којем смо се нашли. Те вредности су управо оне које су нас увукле у планетарну кризу и никако не могу бити решење за опоравак! Да и не говоримо о проблему екологије који нужно проистиче из тог продуктивизма по сваку цену. Треба се вратити друштву које је више у складу са тежњама правде и достојанства за све. То су вредности потпуно супротне онима које препоручују тржишта, агенције за рејтинг и - плутократски режими који индиректно манипулишу тим инструментима!

Ова криза се не може решити тако што ће се стално тежити већем економском расту и све већим приходима акционара. Не може се у необузданом трагању за профитом бескрајно заоштравати надметање појединаца, предузећа и читавих нација - надметање свих са свима.

Парадоксално је да је управо демократија оптужена да није у стању да изађе на крај са изазовом раста! Али ми зато с пуним правом можемо да себи поставимо питање да ли још увек живимо у демократији.

Треба се, дакле, поново вратити на крвну сродност политичких сфера, економских средина и медијских кругова и том се везом озбиљно позабавити. То укрштање огледа се у непрестаном кружењу елита између ових средина. Високи државни функционер прелази у банку, истакнути шеф предузећа постаје медијски магнат, познати новинар постаје министар. Сведоци смо мешавине жанрова у којој свако користи област коју је имао под контролом и мрежу познанстава коју је наследио да би заобишао природне баријере које је демократија поставила између тих различитих сфера а које би требало да се међусобно контролишу.

Од почетка 80-их година та нова политика проузрокује веома снажно надирање неједнакости, уз изражену идеолошку афирмацију. Са Реганом у САД и са Маргарет Тачер у Великој Британији наступио је тренутак који означава почетак ултралибералног модела који креће у поход на освајање света. Други одлучујући удар који обележава тријумф ове идеологије јесте рушење совјетског блока почетком 90-их година. Та нова неолиберална идеологија у силовитом налету слаби  идеолошки спектар и левице и деснице, јер им одузима окоснице.

Прва крупна политичка одлука која је била резултат тог укидања баријера  приватне сфере и јавне сфере био је велики талас приватизација почетком 80-их година. Почело се од великих предузећа у поседу државе, а затим се проширило на велике сервисе телекомуникација, поште и електродистрибуције, а сада је то обухватило и суверене функције државе - правосуђе (са приватним затворима) и војску (уз масовно ангажовање плаћеника). Томе треба придодати и приватизацију образовног, здравственог и пензионог система.

Све је то било могуће захваљујући међународним уговорима које су потписале државе које су се обавезале да више неће имати монопол на енергију, транспорт, образовање, здравство, правосуђе - на све те јавне службе које су постепено падале тржишту у руке.

Светска трговинска организација (СТО) која је ратификовала ове аранжмане представља израз економске политике и идеологије која анимира ову плутократију. Овде стижемо до друге значајне тачке ове анализе. Плутократска врхушка није својствена свакој земљи, она није ни интернационална, постала је наднационална. За чланове ове социјалне групе, национална приврженост значи веома мало, а припадност некој држави је сасвим споредна. Они осећају припадност слоју који одлучује на планетарном нивоу и који је утврдио економски програм на светском нивоу: приватизација, дерегулација, мондијализација. Резултат тог идеолошког светог тројства светске плутократије јесте стављање свих друштава у положај међусобне конкуренције, ма какав био њихов ниво развоја.

Тој планетарној претњи која оптерећује не само ресурсе већ и социјалну правду, једини могући одговор представља мондијализација демократије, али руководећи кругови то никако не желе! Али, треба констатовати да је упркос свему дошло до културне мондијализације. Ма какве биле разлике у животном стандарду, а оне су огромне, ми ипак познајемо свет, јер преко телевизије, штампе, путовања знамо како живе једни, а како други. У току је постепено стварање планетарне културе. То је оно што фасцинира и што је позитивно, јер се први пут у историји човечанства ствара светска култура а самим тим и светска савест.

Плутократски режим се заснива на неједнакости, па зато, уколико се тежи већој социјалној правди и бољој расподели богатстава и ресурса, треба поново освојити демократске инструменте колективног одлучивања. Овај режим се не може очувати уколико буде остао у уским оквирима идеологије голог увећања профита: све више продуктивности, раста и производње у служби увећања профита. Те вредности су у потпуној супротности са основним значењем јавног добра.

Истовремено, плутократска врхушка има медијску моћ, то јест, моћ да утиче на јавну свест путем аудио-визуелних средстава, штампе, публицитета. Укратко, она поседује инструменте који јој омогућавају да представи ствари окрњено и тенденциозно.

Али, тај медијски вео покрива и друге ствари. О начину на који живимо не одлучују само облици презентовања и маркетинг. Ту је и појам безбедности коју плутократска врхушка приказује средњим класама које представљају кичму социјалног тела. Ти социјални слојеви су свесни неједнакости између различитих делова света и нису спремни да пређу тај пут, који пролази преко економске неизвесности, да би се радикално реформисали. Постоји безбедност и комфор којем су на Западу остали веома привржени. Постоји страх да се иде ка трансформацији друштва, мада се истовремено схвата да је она неопходна.

Назире се безбедносна дијалектика а плутократски режим вешто барата опасним алтернативним решењима, подстиче ксенофобне и популистичке покрете, указује на опасност имиграције и странце представља као претњу. Постоји прилично јасан избор дела олигархије да се намерно подстичу екстремистички покрети који би служили као баук и да се тако иде у сусрет расту социјалних тензија до којих ће готово сигурно доћи. Ти „клинови“ се користе да би се скренула пажња народа са проблема све већег сиромаштва како би се успоставили безбедносни диспозитиви неопходни за гушење евентуалних криза. Последица је узмицање јавних слобода и раст репресивног апарата који је забрињавајући, да не кажемо и дубоко узнемирујући. На Западу, безбедносни закони се нижу један за другим, сваки пут свообухватнији и систематски повећавају степен полицијске контроле.

Можда управо ту лежи одговор - налазимо се у тешком, али преломном периоду! Алтернатива постоји. Може се догодити да колективно не успемо освојимо инструменте демократског одлучивања, да поново узмемо у руке моћ која нам је одузета, не пронађемо добре предлоге засноване на социјалној правди са праведнијом расподелом богатстава и ресурса. У том случају, наставићемо да се препуштамо либералним струјама финансијског капитализма са плутократском олигархијом која, да би заштитила своје тековине, неће оклевати да прибегне насиљу, репресији и претњама тоталитаризмом. Или ћемо се, пак, колективно определити за друго решење које подразумева освешћивање и снажније ангажовање свих нас, сваког понаособ. Другачије речено, определићемо се за то да ујединимо све снаге и премостимо разлике. Морамо наћи оно што представља наш заједнички демократски именитељ и зауставити поделе у суочењу са плутократском кастом која је монолитна у одбрани привилегија.

Уколико је неки народ уједињен у тражењу својих права, ниједна сила му не може одолети, била она економска, идеолошка па и војна. Недавни догађаји у Тунису и у Египту то сјајно показују.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер