Господари светских финансија - како "Голдман Сакс" влада светом

Упркос огромним пљачкама, ова супербанка никад не крши закон, зато што она поставља правне норме

Голдман Сакс је банка без агенција, без ознака, без лица. Не ради са појединцима, искључиво са одабраним клијентима: Форд, Бритиш петролеум, Арцелормитал, Епл, Фејсбук, или владе САД, Кине, Русије.

Седиште је у неупадљивој згради у близини новог Светског тржног центра. Иза прозора је војска банкара који саветују клијенте, а пре свега шпекулишу за свој рачун.

У питању су господари светских финансија. Оперишу у читавом свету. Доводе у Њујорк способне људе и од њих стварају „Голдманове кадрове“. У ову банку се ступа као у верску секту. Њих посвећују у Голдмано учење и да никад не заборављају тај кредо. То је култура куће. Марио Драги је својевремено био у Голдман Саксу, а сад руководи Европском централном банком и ако председник Голдмана жели да разговара са њим, са својим „питомцем“, ништа лакше, само окрене телефонски број.

Део стратегије Голдмана је неговање односа у свету, и то на највишем нивоу.

Банка Голдман Сакс основана је 1869, и све до деведесетих година XX века давала је повода да се о њој говори искључиво у похвалама. Ова финансијска империја, са 30.000 запослених на пет континената и 700 милијарди евра активе, до тада је била најзначајнији центар за изузетне таленте који су желели да праве каријеру на Волстриту.

Информација је тајна моћи 

Голдман Сакс је на берзу увео Хенри Полсон, човек који ће касније постати државни секретар за финансије у влади Џорџа Буша. Излазак на берзу је почетак трансформисања банке у машинерију која ће производити профит по било коју цену, наравно, под условом да ту цену сносе други!

Ретки су функционери Голдман Сакса који прихватају да се појаве у јавности. То не одбијају само из Голдмана, већ и клијенти, политичари и регулаторни органи. У свету високих финансија они који знају не говоре, а они који говоре не знају.

Ипак, проговори понеко .И ова ретка сведочења омогућује да се виде контуре једне веома моћне банке. Тајанствене и застрашујуће као мафија - али то није мафија, јер она се котира на берзи, њене акције се могу купити.

И није у питању ни највећа, ни најбогатија банка на свету.

Па, одакле долази аура толике моћи?

Два су разлога: прво, традиција изузетности, посебна култура предузетништва, због чега је неки пореде са сектом, и, друго, мреже великог утицаја у читавом свету.

Није мафија, али јесте организација који улива страх, има средства за притисак и везе у свим владама у свету и свим центрима моћи.

Тешко је и замислити до које мере Голдман Сакс фасцинира. Није само реч о моћи новца, већ и о невероватном утицају на највишем нивоу. У том окружењу најважнија роба су информације. су новац. Голдман Сакс се ту истиче.

Председник-генерални директор Голдман Сакса је у рангу шефа државе. И било да су у питању банкари, политичари, регулатори, чак и специјализовани новинари, нико не жели да поремети односе са Голдман Саксом или да се изложи опасности да лоше говори о Голдману. Инсајдерски изворе су тек ретки покајници, или сведоци-сарадници, иако организацији није ни илегална, ни преступничка. Истина, зависи шта се сматра преступом.

Да ли се уништавање малих штедиша - људи који су узели кредите за некретнине - и деловање на штету сопствених клијената, што је учињено без устезања уз узимање великих провизија - може назвати другачије осим преваром?

Закон не важи за банкаре 

Истина, не постоји закон који би то казнио. Јер, Голдман Сакс није чинио ништа нелегално. Овде се не ради о незаконитости, него о неморалу. Кад неко прода производе клијентима, а одмах иза њихових леђа почне да шпекулише, без њиховог знања, против истих тих производа, изазивањем великог губитка за саме клијенте, то је речит пример кршења свих узуса пословног морала.

Голдман Сакс никад не прелази црвену линију закона, али неретко прелази жуту линију морала.

И упркос страшним кризама са којима се свет суочио од 2008, ниједан банкар до дана данашњег није процесуиран или осуђен. Али, пошто границе закона нису пређене, можемо да се запитамо какви су то закони.

Од 1999, од изласка Голдман Сакса на берзу, зачарани круг прекомерне финансијализације и луде трке за профитом, одвео је преварене клијенте право у пропаст. У питању је маневар који је имао за циљ да се жртва доведе у заблуду у погледу вредности производа, како би се извукла корист. Они су се богатили злоупотребљавајући поверење сопствених клијената.

Продавали су им ризичне финансијске производе засноване на ризичним хипотекарним кредитима које су сами исфабриковали и обезбедили од агенција за оцењивање рејтинга да им доделе најбољу оцену - троструко "А".

Разуме се, Голдман Саксовим производима није се одбијала најбоља оцена. А затим су они шпекулисали против истих тих производа! Парадокс! Пре изласка на берзу Голдман Сакс је била мала пословна банка усредсређена на саветовање клијената и никад се није бавила непријатељским јавним преузимањима или сличним подухватима. Увек на страни клијената и имали су, заиста, чврсту етику. Било је то партнерство опрезних људи који су ризиковали сопствени новац.

Чим је Голдман Сакс крочио на берзу, начин рада се изменио.

Клијенти су стока грдна 

Трејдери, људи који продају и купују сировине, каматне стопе, девизе, за сопствени рачун и за рачун банке, преузели су сву контролу. Лојд Бланкфајн, садашњи председник Голдман Сакса, некадашњи је Голдманов трејдер, бавио се племенитим металима.

И та култура трговине, култура великог обима и обрта, навела их је да продају производе чак и кад клијенти не схватају шта купују и не разумеју ризике јер су те производе створили и лепо упаковали генији финансијског инжењеринга. Та култура ће однети превагу и од тада, од изласка на берзу, датирају сви скандали који су обележили историју Голдман Сакса.

То је време доласка математичких генија који су измислили компјутерске берзанске алгоритме, система који омогућавају играње на берзи уз помоћ софистицираних математичких модела. Ради се о ткз. финансијским дериватима: сложеним производима, плодовима компликованог финансијског инжењеринга, базираним на трулим хипотекарним кредитима. Они су продавани клијентима а затим су иза њихових леђа оператери, повезани са Голдман Саксом, шпекулисали против њих.

Кад је криза нижеразредних хипотекарних кредита довела читав систем на ивицу понора, основано је неколико истражних комисија, пре свега Истражна комисија Сената. Сенатори су били огорчени због лицемерја банкарских трејдера који су продавали производе знајући за њихову "токсичност". Банка је тада препустила јавном прогону неколицину другоразредних функционера, обезбедивши им услуге најбољих адвоката. Руководеће инстанце банке које су спретно признале неколико формалних неправилности, никада нису суштински узнемираване због афере. Неделикатни трејдери су жртвовани, али систем није доведен у питање.

Америчка држава се повлачи пред банкарима 

Банка се изборила за казну од 500 милиона америчких долара што је, све у свему, сасвим прихватљиво с обзиром на десетине милијарди профита. И америчко министарство правосуђа је одбацило све оптужбе против банке , у недостатку доказа. Америчко правосуђе није желело да се упуста у неизвестан спор против Голдман Сакса. Процес би могао да траје у недоглед.

Управо ту се види разлика у моћи америчке државе, која је прва економска сила света, и Голдман Сакса! Држави није деловало уверљиво пропадање хипотекарних кредита, урушавања финансијских производа и затварања банака које су банкротирале пошто им је Голдман Сакс продао токсичне производе?! Уосталом, показало се да је тужиоцима и судијама тешко да гоне финансијере. Предмети су неприступачни, државни чиновници много мање плаћени од адвоката.

Заиста, не постоји никаква шема по којој би банкари могли бити гоњени по закону. Како објаснити ту некажњивост? Само је један одговор: ради се о политичкој одлуци. И чак идеолошкој!

Доминантна мисао у Америци је да је Волстрит користан. Он зна посао. Дакле, све банке су корисне, а велике банке као Голдман Сакс су посебно корисне. Голдман Сакс је најбоља и стога не долази у обзир преиспитивање његових шефова, а још мање начина функционисања.

Обама се повукао у угао 

У марту 2009, суочена са катастрофом, америчка администрација је одлучила да се, ипак, суочи са великим банкама. Али, у септембру је већ све било по старом. Банке су поново све карте држале у својим рукама. Сајмон Џонсон, бивши главни економиста ММФ, објашњава: "Обама је пропустио прилику. Када је дошао, скандали везани за финансијски крах су узбуркали читаву Америку, тренутак је био повољан, имао је могућност да покори банкаре!"

Дошло је до првих сусрета са директорима великих банака. Говори, згражавања, чак и претње. А онда - једно велико ништа.

Обама је имао шест месеци кад су банкари потпуно зависили од њега. Банкарима је био потребан Обама јер је њихов опстанак зависио од буџетског новца. И крах су избегли захваљујући томе што је идеологија у Белој кући остала иста, иако су се људи променили. Јер, треба знати да је и Обама, као и претходници, изабран захваљујући новцу Волстрита.

Поново се показала кобном солидарност политичких и економских елита у Сједињеним Државама. Америчка олигархија без комплекса брка политику и финансије. Нема значаја да ли су десница или левица. Уосталом, дерегулација је започета под Клинтоновом администрацијом. Министар финансија звао се Роберт Рубин, гле чуда, један од бивших генералних директора Голдман Сакса. Републиканци или демократе, свеједно, Волстрит радо склапа брак са моћнима.

Волстрит увек има приступа највишим нивоима власти. То постављање својих људи, амерички систем фаворизује. Мало се пропутује по свету политике, па се враћа у првобитно предузеће којем су учињене услуге за време мандата. „Монсанто“ то чини повезујући у своју мрежу сва предузећа која у мањој или већој мери имају везе са пољопривредом. Голдман то ради са свим политичким упориштима која имају везе са финансијама. То чине све банке, али за разлику од ЈП Морган или Морган Стенли, Голдман Сакс има знатно вештији приступ.

Велике банке су фасциниране политичарима и дипломатама. Тај феномен се може срести и у Европи. Голдман Сакс, међутим, регрутује бивше гувернере централних банака, бивше регулаторе и - у Европи - бивше комесаре Европске комисије. У томе је снага Голдман Сакса - иду право тамо где леже информације.

Како је уништена Грчка 

Кругови предаторства у Голдман Саксу постепено постају све разорнији: почело се ударом на мале штедише уз помоћ нижеразредних хипотекарних кредита, па су кренули на сопствене клијенте захваљујући финансијским дериватима да би на крају, почели да нападају и државе!

Голдман је прво организовао, уз велику провизију, маневар са подацима и лажним приказом финансијског биланса Грчке како би јој омогућио да приступи еврозони. Затим је, знајући добро да је све то виртуелно и засновано на вештој монтажи и маскирању правог стања, шпекулисала на штету Грчке.

Новинар Ник Данбар је још 2003. открио што се догађа у Грчкој. Али, сви су му се ругали. Један од његових контаката га је питао да ли је упознат с послом који је Грчка склопила са Голдманом. Голдман себи прибавио преко 300 милиона долара хонорара. И тај банкар, навикнут на невероватне суме новца, био је шокиран тим послом.

Шта је механизам дила Голдман Сакс - грчке владе? Голдман Сакс је успео да смање грчки дуг за око три милијарде. Мајсторски је дао зајам са каматом већом од тржишне а не изложивши се никаквом ризику, тако што се истовремено осигурао од ризика да Грчка престане да сервисира свој дуг. И у овој другој операцији, Голдман Сакс ће зарадити додатних 600 милиона евра. Ето, зарадиш као саветник Грчке, а потом и играјући против Грчке.

Овакав текст, који је Ник Данбар објавио 2003, није могао незапажено да прође у Европи, Европској банци,Европској комисији.

И - који је резултат објављивања ове афере? Ник Данбар је изгубио посао! Он је радио за часопис Риск, специјализован за финансијске ризике. Кад је открио вешту манипулацију, Голдман и грчка влада су хладно објавили да је све чиста измишљотина. Фајненшел тајмс је одбио да објави било шта у вези с тим. Би-Би-Си такође. И - читава незгодна прича је покопана.

Голдман Сакс веома је добро знао да орган за контролу европске јавне потрошње Евростат у том тренутку није имао директора због корупцијског скандала, па није имао ни контролу над том операцијом.

За Голдман Сакс Грчка је представљала идеалну мету - мала земља чији су јавним функционери недорасли задацима који су се пред њих постављали и са администрацијом фасцинацинираном америчким банкарима и Волстритом.

Ни овог пута није чињено ништа нелегално. С обзиром на све оно што се догађа – око шпекулације против најслабијих земаља у еврозони - није тешко претпоставити да у свему томе опет има прстију Голдман Сакс и друге банке.

Не треба се овде поводити за теоријама завере. Пословни банкари су ту да би зарадили новац! Голдман свуда поставља своје људе због профит и еврозона због невероватног задужења земаља чланица представља идеалан плен за банкаре. Голдман Сакс, са својом политичком мрежом, у бољем је положају од других.

Како се преузима Европска банка

С обзиром на број људи који су били у Голдману, а који су сада у европским инстанцама у Италији, Немачкој, Великој Британији, Португалији и у Француској, може се поставити питање о евентуалним сукобима интереса. Али, у питању је невероватан механизам за стицање новца који не поштује никакву етику и уколико им се укаже прилика да уклоне законске препреке, промене прописе, утичу на регулативе, то ће и учинити.

Марио Драги

Ова банка има невероватан лоби у Бриселу, у настојању да утиче на законе. Они утичу да ти закони буду што више у њихову корист а када се донесу нови закони они чине све што је у њиховој моћи да их осујете.

Голдман Сакс не крши закон, већ поставља правне норме! Ова прича о утицају Голдман Сакса на светске финасијске токове не може се завршити без помињања случаја Марија Драгија. Он, председник Европске централне банке, радио је у Голдман Саксу од 2002. до 2005. године. Само што г. Драги никада није рекао шта је тачно радио у ГС. Увек је понављао да није било никаквог сукоба интереса и да се није бавио питањем сувереног дуга, међутим, познато је да је он био директор за Европу одељења које се бавило великим корпоративним клијентима и сувереним дугом!

Због чега Марио Драги не објашњава шта је тачно радио у Голдман Саксу, макар да пресече сумње да се његова улога састојала да продаје исте „отровне“ производе који су продавани Грчкој и другим европским владама, пре свега италијанској влади. Пред посланицима Европског парламента и Комисијом за финансије поставило се управо то питање. Он је изјавио да није знао шта је учињено на нивоу грчког дуга. Ипак, ни у једном тренутку Марио Драги није желео да се дистанцира од онога што је учињено Грчкој. Нити осуђује, нити жали - само вели да „није ништа учинио по том питању“.

Уместо закључка: Ако Голдман Сакс, овакав какав је, никада није учинио ништа нелегално, онда је логично закључити, због све пошасти, да би можда требало променити законе.