Умеће ћутања

Изгубљени смисао речи -

Наш јавни простор је до те мере загађен буком, да је на моменте потпуно заглушен. Не ради се ту само о ономе што се у теорији комуникације назива психолошком и семантичком буком, која искривљује садржај поруке и омета комуникацију, понекад је потпуно спречавајући. Овде се ради о заглушености која настаје услед поплаве излишних речи; тих речи је толико да су готово сасвим обесмишљене. У томе предњаче медији, али се ни из далека не би могло рећи да су они једини: бес, страст, жестина, јарост у изражавању проширили су се на све сфере јавног живота а сада су, како се чини, посебно захватили политичке кругове. Сведоци смо да и неки угледни људи повремено побољевају од те врсте болести. О мање угледним људима да и не говоримо - они се и иначе поносе оним чега се пристојан свет стиди. Неодговорни људи јавно иступају с крајње нечасним намерама, почев од изношења грубих лажи, преко дезинформација, до компликованих и истанчаних манипулација.

Посебан проблем чине они политичари који константно затрпавају јавност изјавама о текућим догађајима и коментаришу сваку, па и сасвим безначајну појаву, оно што се назива епифеноменом. Тим вишком наступа обезвређују саму суштину појављивања политичара у јавности. Ако се обраћамо јавности и онда када не треба, упућујући јој неважне поруке, тешко да ће у тој општој какофонији до јавности допрети и она порука која је истински важна.

Пренаглашена емоционална обојеност и инфлација речи често су пропратна појава предимензионираног ега говорника, уз очигледне економско-пропагандне циљеве. У тој сувишности јасно је уочљива и театрализација говора. Верује се, као у класичној економској пропаганди, да су успешност или ефекат поруке све више везани за сценску драматизацију говора. У томе се наравно претерује. Зато све лакше и све чешће падају тешке речи - углавном без ваљаног разлога. Наравно, резултат тога је све дубљи јаз између исказаног и мисли која се стварно желела исказати.

Реч губи на смислу, па самим тим брзо застарева и изискује потражњу за новим речима, још јачим и тежим, и тако даље, па на крају добијамо врзино коло. То није никакав реторички, већ пуки комерцијални, јефтино публицистички ефекат. Медијски посленици, у сталној потрази за сензационалним, и сами ту сносе свој део одговорности. Речи се хабају, тако истрошене се лако заборављају, па самим тим расте и потреба за новим речима - и тако неконтролисана инфлација речи постаје морални проблем у савременом друштву.

Претерана учесталост у обраћању јавности –

Све је то узрочно-последично повезано са апсолутним прецењивањем снаге и значаја одређених јавних личности у обраћању јавности. Има политичара - све их је више и у земљама западне демократије - који су уверени да сваким својим наступом треба да изазову дивљење и захвалност народа коме се обраћају. Ако бисмо желели да се изразимо сликовито, могли бисмо казати да су они антиалхемичари који непогрешиво од злата праве олово; тиме прљају и обезвређују и саму политичку делатност.

Људи на власти имају и формални ауторитет. Добили су га демократски на изборима. Зато би требало да су први који ће тај ауторитет поштовати. Ауторитет подразумева уздигнутост изнад просека, способност да се ствари сагледају одозго, у целости и историјском и сваком другом релевантном контексту. То опет изискује одмереност и уздржаност. Уосталом, не треба заборавити да власт није никада снажнија него онда када је уздржана. Много је боље не прокламовати из дана у дан своје намере, посебно не када оне нису до краја промишљене, него поступати стрпљиво и постојано, мудро и тихо, за опште добро. У политици су, ако не на кратак а оно свакако на дужи рок, резултати сами по себи најбоља реклама. А ниједан расни политичар о себи не размишља као о човеку који је ушао у политику да би био активан само на кратке стазе. Ваљани резултати се ионако не могу постићи преко ноћи. Зато реч даровитог политичара треба да буде ретка, калибрирана, а тренутак у коме ће се она изговорити пажљиво одабран. Такво уравнотежено и одмерено иступање пружа додатну вредност и тежину функцији која се обавља. Треба умети застати, повући се макар на тренутак, заћутати. Ћутање је саставни део културе говора, а разборитост се не огледа само у речима, начину и смислу изражавања, већ и у уздржаности и контроли казивања.

У општој медијској буци, у којој се углавном чују они најгласнији (ретко се дешава да су баш они најмудрији), заборавља се на врлине тишине уопште, а посебно на предности смерног ћутања. Стари Римљани, за никако не би могло рећи да су били немушти већ су темељно владали говорничком вештином, посебно су ценили речито ћутање. Они су знали шта значи тишина и колика је њена тежина.

Данас се много прича, олако се оптужује, мало се тога садржајног каже а још мање доказује. Мало је смисла, а много празнословља. Сама та количина речи обезвређује квалитет изреченог. Прекомерна употреба речи неретко је толика да прераста у злоупотребу. То претеривање је само реторичко помагало: људи настоје да претераним инсистирањем на форми прикрију недостатак квалитетне суштине.

Када ваши јавни наступи обилују претеривањима, непромишљеним и агресивним речима пуним мржње и глупости, ви трујете медијски простор кварећи ум јавности. Човек никако не треба да тежи статусу јавног загађивача. Тешке и неоправдане речи најбољи су показатељ нивоа корумпираности духа. Свака врста корупције, па и она материјална, резултат је корумпираности духа - то су озбиљни симптоми и никако их не треба олако схватити. У тој ишчашеној хијерархији вредности, изгубила се умереност и одмереност говора, заборавило се то да снага нашег говора непосредно зависи од нашег овладавања умећем ћутања.

Како опаметити лицемере и демагоге, како отрезнити брбљивце и занесењаке? Сталним тражењем аргумената, захтевањем тачних и прецизних анализа, инсистирањем на изворима информација, јавним неприхватањем хаотичног, неартикулисаног начина размишљања и процењивања.

Треба обратити велику пажњу на доследност у исказима и наступима. Све што говоримо морамо и да докажемо... Наравно, себи увек морамо постављати она вечита питања: Зашто? Када? (Зашто баш сада?) Ко? Како? Где? То су најосновнија питања која ће свакоме омогућити квалитетније филтрирање информација. Разуме се, ти захтеви су строжи према онима који јавно иступају.

Наравно, нереално је очекивати од ситних душа и недобронамерних људи ограничених умних способности да испоље неко жаљење или грижу савести, нешто налик на покајање, али би се и од њих могла и морала очекивати већа уздржаност. Ко нема шта да каже не би требало да пропусти прилику да ћути, посебно ако оно што каже не може да докаже нити да на дужи рок подржи и одржи.

Мислити, вагати, процењивати, расуђивати, мало причати - то није само вера у ум, већ морални императив. Јерес је не пазити шта се говори, а злоупотреба моћи говорења која нам је рођењем дата није ништа друго до израз извитоперености духа. Много тога у медијском понашању разних, пре свега јавних личности, представља резултат васпитања, али и сам разум налаже опрез.

- Опрез -

Предност уздржавања над исхитреношћу очигледан је знак понашања заснованог на мудрости и опрезу. Од опрезности нико није страдао; од исхитрености су страдали многи, и то уз велику колатералну штету. Нема бољег обрасца понашања од онога који подразумева контролу над самим собом и над сопственим страстима.

Језик је по својој природи бунтовник, страствен и искричав - људи се често губе у неспутаној бујици речи. Зато га треба употребљавати са умећем и опрезом. Уосталом, ћутање поседује и одбрамбене вредности које никако не смемо занемарити. Можда је то минимална, скоро незнатна врлина, али и њу ограничени духови могу протумачити као мудрост, а незналице чак и као интелектуалну дубину - ако ништа не кажемо, некоме ће изгледати као да се у све разумемо или да баш све знамо...

Ћутање је злато - та старинска, већ заборављена изрека сведочи да и народна мудрост више зазире од непромишљене речи него од смерног и опрезног ћутања. Ћутање ни на шта не обавезује. Увек је мање ризично ћутати него причати, макар и због тога што тишина објективно мање кошта. Може нам се на први поглед учинити да то делује апсурдно: цена ћутања је висока и зато што треба контролисати сопствене импулсе - ипак, ту цену треба да третирамо као инвестицију која се увек добро амортизује. Другачије речено, колико год да контролисање себе самог кошта - ћутање је одважна али и сигурно исплатива инвестиција.

Надмоћност тишине огледа се у томе да исказане речи увек носе са собом одређену опасност. То наравно није критика разборитог делања, већ основна мера опрезности и предострожности. Док не знамо тачно куда желимо да се упутимо, можда је најбоље да застанемо и на тренутак стојимо у месту - барем нам не прети опасност да се вртимо у круг или да кренемо у погрешном правцу.

Ово је посебно важно за оне који претендују на било какву врсту лидерства - дакле, пре свега за политичаре. Често се може чути како јавност коју чине бираче брзо заборавља - није баш тако, како год да нам у први мах изгледа: људи се свакако сећају погрешних праваца и брзих, наглих и непромишљених промена курса, али памте и обећања пуна претеривања и олако дате изјаве. Снага и тежина дате речи представљају гаранцију способности политичара да управља државним пословима.

Ако неко зна и уме да убеди друге - људи ће га следити и слушати. Владање речима, њиховим дејством и последицама поуздан је знак умећа овладавања и владања догађајима. Насупрот томе, како очекивати од некога да вешто и доследно управља збивањима, институцијама и људима, ако не може да контролише себе самог и оног што говори?! Наравно, да би неко био прави лидер, добар шеф државе, нужно је да он буде стварно лидер и да заиста постоји држава са свим својим институцијама.

Нека свако пође од себе - ако вам неко каже нешто погрешно, а ви сходно тој добијеној информацији поступите, када временом истина изађе на видело и ви схватите да сте били доведени у заблуду, нормално је да ћете се осетити превареним. Таква ситуација није нешто што се лако прашта, а чак и ако се опрости, она се ипак уреже у сећање. То важи и за ситније ствари да не говоримо о грубим, свесним дезинформацијама и крупним манипулацијама.

На жалост, политичари су својом активношћу у власти деградирали односе међу људима, али су почели да деградирају и однос према језику. Обезвредили су га уношењем збрке и пометње. Крајње је неозбиљно нешто рећи, а недуго потом тврдити супротно и тај нови став чак представљати као потврду или доказ оправданости оног пређашњег. Та вербална хаотичност није само смешна, већ је и штетна, може да буде и погубна. Претерана медијска експонираност одаје заокупљеност искључиво појавним обликом политичког деловања и своди се на суштинску неактивност (званичнику је важно какав утисак одаје, а не шта стварно ради), баш као што исхитреност у говору у најбољем случају одаје недоследност, а у најгорем - неозбиљност. То важи како за речи, тако и за дела.

Ова теза међутим, није похвала нечињењу (не чинити ништа да би се избегле неугодности), већ основном принципу опрезности: трипут мери, једном сеци. Лако се може три пута мерити и још пет пута премеравати, али ако сте нешто већ пресекли - пришивање је много деликатнија операција, а закрпе се увек виде. Изговорена реч оставља траг. То посебно важи у хиперполитизованом контексту савременог демократског друштва.

Зато опрезност налаже да говоримо целисходно, аргументовано и тихо - све то да би нас боље чули.

- Контрола над самим собом -

Императив уздржаности, потреба за ћутањем одговара како опрезу као једном од основних образаца социјалног понашања, тако и психолошком идеалу владања над самим собом.

Изговорене речи увек носе са собом извесну опасност од отуђивања. Важно је знати како се говори и шта се каже. Боље је да ви владате својим речима него да оне владају вама. Никада човек не влада собом боље него у ћутању. Када искорачи из ћутања, он се излаже и разлаже у својим речима тако да након говора мање припада себи него другима. Уосталом, реч се најсигурније одржи тако што се не даје!

Ћутање је неопходно у многим приликама. Истини за вољу, нешто може и да се изостави, да се не каже, прећути, али се мисли никако не смеју прерушавати или прикривати. Има разних начина ћутања а да се ипак отвори срце: може се бити дискретан без мистификације.

Неки пут речи могу и изостати али тишина ипак може бити изражајна. То је неутрална моћ сугестије. Ако ћутимо то не значи да немамо шта да кажемо, постоје тишине које говоре. Човек који зна да управља својим ћутањем уме да пренесе поруку, опрезно, имплицитно, не опредељујући се и не откривајући се притом. Истинско умеће сугестије огледа се у томе да се цела истина нити у потпуности каже нити у потпуности сакрије, већ да се њен вео подигне тек толико да се омогући да се назру њени обриси.

Основно је пре иступања узети мало времена и размислити. Мир одиста доприноси квалитету и дубини анализа. Осим што омогућава неутралисање емоционалних, страствених реакција које временом губе оштрину, неисхитрено поступање није само питање лепог понашања већ и здраве памети - управо зато треба узети мало простора и времена. Тај простор треба испунити разумом а не емоцијама; време треба испунити тишином. Треба, наравно, знати и прекинути ћутање, али само оног тренутка када је оно што имате да кажете вредније од тишине коју прекидате, толико да ће донети неку квалитетну и садржајну новину.

Како је говорио Теодор Зелдин, аутор „Интимне историје човечанства“ који се бавио и филозофским промишљањем разговора као феномена, „разговор је сусрет умова различитих памћења и навика. Када се умови сретну, они не само да размене чињенице, већ их трансформишу, на други начин обликују, извлаче из њих другачије импликације и покрећу нове токове свести“. А такав разговор треба знати припремити, ћутањем и размишљањем. Управо такво треба да буде и свако промишљено државничко обраћање јавности. Ретко и вредно.

- Етика ћутања -

Етику ћутања не треба схватити као срачунатост која омогућава да на друге делујемо уз помоћ фактора изненађења и мистификације, него као меру која обезбеђују контролу над самим собом и владање сопственим језиком. Дужни смо да поштујемо оно што је важно и да се боримо против ексцеса, нарочито онда када нам је поверена јавна функција. Нема ничег лошег у томе да се неко мишљење истакне, а неко друго оспори, али нам само умереност обезбеђује став који се може бранити и у једном и у другом случају уз истовремено избегавање замке прејаких страсти. Често смо сведоци неразложности, безначајаности и неразумљивости у иступањима. Много се говори, али се много и пише непотребно, неоправдано, бескорисно, па и штетно.

Када се јавно изјашњавају, људи треба да се потруде да припадају корисној врсти, као пчеле чији је рад вредан, деликатан, цењен и надасве користан. Треба да се боримо против бољке несмотреног изражавања, заморне страсти да нешто по сваку цену кажемо или оценимо. Тај полет, почетно одушевљење сваком причом углавном проузрокује исхитреност: зато се много и брзо говори а тако се, на жалост, често и пише.

У борби против те пошасти треба неговати студиозност, аналитичност и смотреност - то је управо оно време ћутања, време артикулације мисли која претходи исказу и омогућује квалитетну разборитост. То је посебно важно у наше време у коме комуникација све више подлеже законима тржишта, када и мисли постају роба, често багателна.

Уз мало напора много се тога може постићи да би се уздигао ниво јавног иступања и укупно побољшање јавног дискурса. Немојмо уосталом заборавити да презриви и ниподаштавалачки однос према речима истовремено представља и одраз непоштовања према онима којима те речи упућујемо.