Савремени свет | |||
Саудијска Арабија и њене слабости |
недеља, 22. мај 2016. | |
Када је у јануару 2015. дошло до смене на саудијском престолу и преминулог краља Абдулаха наследио његов полубрат Салман ибн Абдулазиз, последњи син Ибн Сауда, то је означило крупну промену како на унутрашњем, тако и на спољнополитичком плану. Поред краља Салмана, осамдесетогодишњака који је уједно и премијер, на кључним местима у држави налазе се двојица за саудијско поимање политике младих људи: први престолонаследник и заменик премијера Мухамед ибн Најеф, рођен 30. августа 1959. и други престолонаследник и други заменик премијера Мухамед бин Салман, рођен 31. августа 1985. године. Будући да је краљ Салман прилично крхког здравља, потоња двојица у свему имају главну реч. За саудијске прилике та поједностављена вертикала одлучивања представља велику новину. На тај начин је један релативно уски сегмент иначе разуђене и клановски устројене краљевске породице преузео готово сву власт у земљи, доводећи на чиновничке положаје нову генерацију технократа. Таква конфигурација власти проузроковала је много незадовољства међу династичким принчевима. Незадовољство је утолико веће ако се има на уму да се Ријад по први пут у новијој историји суочава са озбиљним унутрашњим проблемима и економским тешкоћама које износе на видело све структурне економске мањкавости саудијске краљевине. Неспорно је да земља још увек има велике девизне резерве (преко 580 милијарди долара), али и нагло увећану буџетску потрошњу, пре свега војни буџет који се попео на 25 процената БНП, што значи да се те резерве топе као снег на сунцу. У комбинацији са ценом нафте која је драстично пала све је то проузроковало огроман буџетски дефицит (преко 80 милијарди долара). Поред тога, висока је и економска и дипломатска цена интервенције у Јемену у коју се Ријад упустио у марту 2015, званично како би помогао да се на власт у Сани врати свргнути председник Абед Рабо Мансур Хади, лојалан Саудијској Арабији и САД-у, а заправо да угуши побуну и сузбије утицај Хута, војно-политичке групације која припада једној шиитској верској секти. Односи са Западом више нису онако чврсти и савезнички какви су некад били. А пошто те блискости више нема, сада се јасно виде и ствари пред којима су пређашњи најчвршћи савезници Ријада, Сједињене Америчке Државе и Велика Британија, затварали очи: за време своје некадашње традиционалне мирне и тихе дипломатске активности Ријад је заправо био јако активан у финансирању свих вехабијских имама, сунитских џамија и, у целини гледано, ширења најрадикалније исламске идеологије свуда по свету. Најновији трагични догађаји на Блиском истоку, али и у самој Европи, јасно показују колико је то ширење вахабизма наштетило друштвима у којима му је било допуштено да се неометано развија. То што традиционални савезници Саудијске Арабије као што су САД, Француска и Велика Британија сада преиспитују свој однос према Ријаду забрињава и све мале монархије у том региону: оне оправдано страхују од даљег захлађивања па и заоштравања односа Ријада са остатком света што би и њих саме могло довести у неповољан положај. Саудијска власт, истина, настоји да води проактивну међународну политику, успостављајући нека нова или оживљавајући стара савезништва, па је тако краљ Салман ових дана боравио у Египту и Турској, најављујући грандиозне подухвате као што је мост преко Црвеног мора, али тиме не може битно да побољша свој пољуљани спољнополитички положај. О томе речито сведочи податак да Саудијска Арабија није успела, и поред свих притисака, да убеди своје суседе и регионалне савезнике као што су Оман, Кувајт и Уједињени Арапски Емирати да прекину дипломатске односе са Ираном. А дипломатски рат који Ријад води са Техераном неминовно узима свој данак. На унутрашњем плану, све су израженије напетости у провинцијама у којима живе Шиити, буџетски дефицит је све већи, а негативно се одражавају и друштвене промене које су непосредна последица вртоглавог пада цена нафте. Логично је да драстични пад буџетских прихода од преко 50 процената мора имати утицаја на живот свих Судијаца из простог разлога што битно мења субвенционисани социјални модел на коме је земља досад почивала. То значи да ће у земљи морати да се успостави нека врста новог социјалног пакта. Раније су, на пример, сви становници Саудијске Арабије имали зајемчено радно место – то се сада мења. У структури запослених чак 30 посто чини страна радна снага. Странци су ангажовани практично у свим производним делатностима. Остатак друштва захваћен је једном врстом рентијерског менталитета и то ће морати драстично да се мења: Саудијци ће морати да раде више и да се задовољавају мањим примањима, што ће бити потпуно нови модел који је веома тешко успоставити. Теоријски гледано, нафтна криза би могла да послужи као прилика за промену економског модела у Саудијској Арабији, излазак из проклетства ренте и започињање бављења правим привређивањем, оним које доноси стварну додату вредност. Међутим, то је неупоредиво лакше написати него остварити у пракси. Промену менталитета није могућно постићи декретом, баш као што није могућно декретом одбацити један ретроградни, окамењени, готово феудални и дубоко религиозни поредак. Династичка криза само додатно компликује ствари. У страним медијима све се гласније указује на везе између Ријада и Ал-Каиде. Није то никакво ново откриће: још 2014. године амерички државни секретар за финансије поднео је извештај у коме је објаснио токове финансирања екстремних исламистичких организација из Кувајта, Саудијске Арабије и других петромонархија. Саудијска Арабија је од почетка дискретно подржавала Ал-Каиду, па и тзв. Исламску државу. Уосталом, сама идеја политичког ислама давнашња је саудијска традиција. А колико је новца морало отићи на Исламску државу јасно показује пример освајања Мосула, другог по величини града у Ираку: после Фалуџе и Рамадија, које су освојиле у јануару 2014, снаге Исламске државе су у јуну исте године заузеле Мосул, у коме је ирачка армија у том тренутку имала 30.000 стационираних војника. Исламска Држава то није могла да постигне наоружана само лаким пешадијским оружјем, већ јој је била потребна тешка артиљерија, а за њу су, опет, неопходна огромна финансијска средства, бројни новчани трансфери и благонаклоне банке. На самом почетку целог тог зачараног круга била је пропаганда коју је Саудијска Арабија деценијама уназад ширила. У бесомучном супротстављању иранском верском утицају Ријад је заправо припремио терен на коме је настао и нарастао вахабитски џихадизам. За време хладног рата западне силе, а посебно Америка, благонаклоно су гледале на тај исламски прозелитизам, сматрајући га веома пожељним и корисним. То је омогућило, за време совјетске интервенције у Авганистану (27. децембар 1979 - 15. фебруар 1989) да се у име џихада радикализују читави слојеви муслиманског становништва. Радикализацијом је посебно ојачан Гулбудин Хикматјар, вођа исламистичке партије Хизби ислами, жестоки исламски екстремиста који се борио против совјетске окупације, док га је ЦИА здушно подржавала. То су само неке од чињеница које су неопходне да би се схватио след догађаја. Садашња ситуација на Блиском и Средњем истоку, иако се отела контроли, није случајност – све је то дуго припремано, још од почетка пада арапског национализма с нестанком Гамала Абдела Насера, а додатно се развило с немогућношћу баасистичких режима (Ирак, Сирија) да понуде одрживи економски развој. Тада је западним силама ислам, па и онај радикални, изгледао као сасвим прихватљиво па и препоручљиво решење како би се супротставиле утицају Совјетског Савеза и социјалистичких идеја на Блиском истоку. Зато делује лицемерно што на Западу ту и тамо процуре (уз обавезно згражање) информације да је, рецимо, садашњи краљ а тадашњи гувернер Ријада Салман између 1998. и 2003. формирао фонд, из кога су финансирани палестински муџахедини; помиње се износ од око 100 милиона долара. Од тренутка када се Совјетски Савез урушио, САД и неоконзервативци на власти осетили су се свемоћнима: одлучили су да наставе тим путем и да се посебно усредсреде на Ирак, убеђени да ће после елиминисања Ирака моћи ће да притисну Сирију и да приморају Асада да престане да пружа подршку Хезболаху и Хамасу – што ће свакако ојачати њиховог савезника – Израел. Најзад, када успоставе контролу над Ираком и Сиријом, моћи ће сасвим да се посвете Ирану – највећој противничкој сили у региону – не би ли и тамо коначно оборили непријатељски режим и увели прозападно демократско устројство. Међутим, ништа није текло како је планирано. Може се заправо рећи да је на делу потпуни фијаско, јер то уопште није функционисало онако како је замишљено; чудовишна креатура се отела контроли и у великој мери се окренула против самог свог творца. Могло би се рећи да је Исламска држава плод америчке интервенције у Ираку и дугогодишње радикалне исламске пропаганде. Удео Саудијске Арабије у организовању и финансирању те пропаганде широм света био је одлучујући. Није тешко схватити да је администрација Пола Бремера, првог америчког намесника у Ираку, отпуштањем хиљада војника из ирачке војске заправо попуњавала борбене редове Исламске државе. Ти официри нису били приучени терористи, него професионални школовани војници који су својом вештином битно допринели ватреној моћи и убојитој снази ИД. И САД и Саудијска Арабија сада би желели да врате чудовиште у кавез, али се оно отргло свакој контроли и почело готово незаустављиво да се размножава. За крај, није наодмет подсетити да Сједињене Америчке Државе, осим у Босни и Херцеговини и на Косову, нису војно интервенисале у Европи; међутим, радикална исламистичка пропаганда је на старом континенту одавно присутна, уз велику финансијску и логистичку помоћ Саудијске Арабије и благонаклон, мултикултуралистички став Вашингтона и западноевропских престоница. Тако је, барем, до јуче било. |