Fiskalne mere - bolno rešenje za srpsku ekonomiju

Uvod

Predlog novih fiskalnih mera predočenih od strane Fiskalnog saveta uneo je buru negodovanja u srpsku stručnu i širu javnost, ali više zbog toga što se pominju porezi, zarade i penzije, nego zbog same činjenice da li bi te mere davale pozitivne efekte na privredu, i u kom roku. Celokupna ekonomska politika se koncipira na matematičkom pristupu slaganja brojeva, u nadi da će se željeni efekti što pre ispoljiti. Sa ovim predlogom mera se otišlo i korak dalje, jer se upozorava da se njihovim neprihvatanjem najavljuje kriza javnog duga (sa svim pratećim negativnim pojavama) već u ovoj godini. Istovremeno, u Srbiji, kao i većini drugih zemalja, poistovećuju se potrošnja i (agregatna) tražnja, zbog čega se pogrešno koncipiraju podsticajne mere za privredu. Zato izostaje rast privrede, pada privredna aktivnost, raste nezaposlenost, raste javni dug i deficit budžeta i pogoršava se standard građana. Selektivnim merama ekonomske politike, uz zanemarivanje postojećih mehanizama u srpskoj ekonomiji, ne može se doći do željenih rezultata. Autor u članku daje kritički osvrt na predočene mere fiskalne politike sa ciljem da se sagleda i druga strana priče.

Fiskalni savet: stare priče, iste teme!

Pa, da krenemo redom! Fiskalni savet je izašao sa idejom o poreskoj konsolidaciji koja bi uključivala povećanje PDV-a, zamrzavanje plata u javnom sektoru i penzija, smanjivanje opterećenja na zarade, gašenje brojnih agencija, napuštanje usvojene decentralizacije jedinica lokalne samouprave... Interesantno je to da se cela priča vrti oko daljeg smanjivanja rashoda i povećanja poreza ili pak njegove bolje naplate. Ovde kao da ne postoji privreda, a još manje građani. Da, problemi su veliki ali nisu građani ti koji su nas u problem doveli, niti su oni odgovorni pa da sada snose sav teret odgovornosti. No, iskustvo nam govori da će sav teret desetogodišnjeg promašaja poneti upravo građani Srbije. Teret krize već godinama snosi samo narod, i to ni manje ni više danas se kao krivci apostrofiraju penzioneri, koji su svojim radom stvorili sve što se sumnjivom privatizacijom rasprodalo budzašto u nekoliko godina. Ili su pak veći krivci za ovakvu ekonomsku sliku Srbije učitelji, policajci ili neki sitni činovnici sa platom od 30,000-tak hiljada dinara. Zvuči, u najmanju ruku patetično, da ne kažem maliciozno.

Govori se o neprekidnom smanjivanju rashoda i daljem stezanju kaiša. Koliko još rupica na tom kaišu treba probušiti da bi narod počeo normalno da živi od svog rada? Kaže se, u zvaničnoj prezentaciji Fiskalnog saveta, da je cilj smanjenje deficita kroz smanjenje rashoda, ali bez povećanja prihoda. A, izvinite, šta predstavlja PDV? Rashod budžeta?! Nije sporno da je PDV samo jedan od mnogobrojnih poreskih prihoda, ali je to porez sa najvećim efektima na cene i privredu. Povećanje PDV-a imaće negativne implikacije na realan sektor privrede, produbiće krizu i/ili povećati javni dug. I dok se na jednoj strani traga za dodatnim snižavanjem rashoda, dotle se na drugoj rasipa. Dok narod zapada u egzistencijalnu krizu a firme se masovno gase zbog ogromnih nameta i krize likvidnosti, i dalje se rasipa (neproizvodno troši) teško skupljeni novac iz kase. Sa pravom se onda postavlja pitanje da li su institucije bilo kada do svetske ekonomske krize štedele novac iz budžeta?

Kriza ih je i na to naterala, a ne svest kreatora ekonomske politike o ravnopravnoj međugeneracijskoj raspodeli tereta duga ili briga o blagostanju sadašnjih i budućih generacija. Važila je dobro poznata praksa „troši sve što si dobio iz budžeta da sledeće fiskalne godine dobiješ više“. Tu niko nije gledao efikasnost niti produktivnost rada, a o kvalitetu da ne govorimo. Rasipništvo nas je danas dovelo do ekonomske situacije koja postaje nedostojna normalnog čoveka – nemogućnost preživljavanja od sopstvenog rada. Sa stanovišta privrede možda je situacija još i gora. Očigledno je da je kod nas zapostavljen teorijski koncept aktivne poreske politike koja ima podsticajni karakter za privredu u celini. Pogrešno koncipirana dosadašnja podsticajna politika svrstava srpsku privredu na samo dno lestvica zemalja po stepenu razvijenosti. Nepovoljni su čak i pokazatelji poslovne klime u Srbiji. Zato danas plaćamo visoku cenu ne samo kroz dodatno snižavanje rashoda, jer tu postoji neka granica, već i kroz problem popunjavanja i povećavanja prihoda u budžetu. O tome se malo govori, a i kada se govori poseže se samo za povećanjem PDV-a ili akciza, kao da nema drugih mehanizama za punjenje prihodne strane budžeta. Istina, to je najjednostavniji i najbrži metod, posebno kada se očekuje da će se njegovi neželjeni efekti po stanovištvo zaboraviti do novog izbornog ciklusa.   

Pad poreskih prihoda

Što se tiče problema naplate poreza, iz sledeće tabele jasno se vidi da je pad poreskih prihoda u prvom kvartalu 2012. godine poražavajući. Možemo slobodno konstatovati da je situacija neodrživa. Pad poreskih prihoda u samo tri prva meseca veliki je udarac na privredu čak i na nivou cele fiskalne godine, a pogotovo za tromesečni period. Podaci jasno pokazuju da je u odnosu na decembar 2011. godine, naplata poreskih prihoda smanjena i to najviše u februaru tekuće godine (preko 16 milijardi dinara). Najveće smanjenje naplate poreza beleži se na poziciji PDV-a i akciza. Ako se posmatra smanjenje poreske naplate u prvom kvartalu tekuće godine, taj iznos odgovara smanjenju broja poreskih obeznika za preko 39,000. E, upravo za toliko je u posmatranom kvartalu smanjen broj zaposlenih u privredi, povećana siva ekonomija (evazija poreza) i smanjena privredna aktivnost.

Kada se pogleda struktura poreskih naplata vidi se da su preko 50% zastupljeni prihodi od PDV-a, a da potom slede akcizni proizvodi sa preko 20%. Tako koncipirana struktura poreskih prihoda nije za pohvalu. Zalaganje za povećanjem PDV-a verovatno bi vodila još većem smanjivanju naplate poreskih prihoda, a ne njihovom rastu kao što se očekuje. Predlog da se uz rast PDV-a ide na zamrzavanje plata i penzija nije jasan preduslov rasta poreskih prihoda od povećanja PDV-a. Takođe, ako tome dodamo i mogući pad ekonomske aktivnosti usled pada agregatne tražnje, isprovocirane povećanjem PDV-a i zbog opšteg pada kupovne moći, onda možemo konstatovati da bi nakon prvog ili drugog meseca rasta poreskih prihoda od PDV-a vrlo brzo usledio dramatičan pad prihoda. Slična je situacija sa akcizama na gorivo, koje su uticale na pad potrošnje goriva početkom godine za preko 20%. Uz to, rast PDV-a praćen daljim rastom deviznog kursa (pada vrednosti dinara) ne samo da će smanjivati ličnu potrošnju, već i štednju pojedinaca. To znači da nema domaće komponente investicija. A kada nema investicija, ne može se očekivati da će ionako usporena, recesijom zahvaćena privreda sama od sebe promeniti trend i preći u rastuću. Istovremeno, u Srbiji uticaj deviznog kursa na cene se snažno ispoljava, pa se svaki dalji rast deviznog kursa preliva na rast cena i uvoznih proizvoda i usluga, a samim tim utiče i na rast inflacije. Sa većim rastom cena, tj. sa većom inflacijom realno će biti niži raspoloživi dohoci, koji će, uz najave poskupljenja struje i komunalija u poslednjem kvartalu tekuće godine, dodatno uticati da potrošnja bude niža, a samim tim i praznija prihodna strana budžeta.

Jedan od osnovnih razloga zapadanja u ovu nezavidnu fiskalnu poziciju u kojoj se našla srpska ekonomija jeste nepoštovanje osnovnih principa fiskalne politike, i to godinama unazad. Kada se pogleda struktura poreskih prihoda po izvorima, očigledno je da je poresko opterećenje pojedinaca nesrazmerno njihovoj ekonomskoj snazi. I to nije tako od juče ili od pre par meseci, to je odlika našeg poreskog sistema već više od decenije. Inače, ovaj problem delom se lako mogao rešiti uvođenjem progresivnog oporezivanja.

Poreska reforma i nivo BDP-a

Poreska reforma da bi bila uspešna mora davati rezultate, konkretne i merljive. Nije dovoljno samo odlučiti se na matematički pristup usklađivanja brojeva, jer brojevi nisu životi ljudi niti sama ekonomija. Pozivanje na ove ili one brojeve i podatke ne mora ništa da znači, niti da vodi zadovoljavajućem ili željenom rezultatu. Potrebno je mnogo više od običnih brojeva. Na primer, pogledajmo zajedno da li bi Srbiji, ili bolje rečeno svakom građaninu u Srbiji, bilo bolje kada bi javni dug bio 44% ili 43% BDP-a (ispod zakonom propisane granice od 45% BDP-a). Ne bi, a ne bi mu bilo ni značajno gore kada bi dug iznosio 46% BDP-a. Suština je u tome da li privreda može normalno i produktivno da funkcioniše. Slično je sa deficitom budžeta. Da li je deficit sadašnjih 4,5% ili budućih 6% BDP-a, to ne menja puno na stvari ukoliko je budžetski deficit proizvodnog karaktera i garantuje neometano funkcionisanje privrede. Isto tako, sporna je činjenica visokog i održivog privrednog rasta u srednjem roku. Zašto? Pa jednostavno: Ne može poreska reforma da ostvari industrijsku proizvodnju, ona može samo da je podstakne izborom adekvatnih mera ili instrumenata. Privreda će beležiti rast u srednjem roku samo ukoliko je struktura proizvodnog procesa na zadovoljavajućem visokom tehničko-tehnološkom nivou intenzivnosti. Što trenutno u Srbiji nije slučaj. Naime, u Srbiji se u najvećem procentu proizvode (i izvoze) samo resursi (sirovine), radno intenzivni proizvodi i nisko tehnološki intenzivni proizvodi. Takva struktura privrede ne garantuje rast čak ni u srednjem roku, a da ne govorimo o dugom roku.

Još jedan, možda i najveći problem sa izvozom je taj što je srpska ekonomija u potpunosti okrenuta razmeni na tržištu Evropske unije. Kako onda u takvim ekonomskim okolnostima svojih trgovinskih partnera, tj. pada inostrane tražnje očekivati rast našeg izvoza. A, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku od ukupnog izvoza Srbije čak 96% završi na evropskom tržištu (uvoz je oko 82%). Dakle, Srbija je odabrala partnera koji ne beleži privredni rast i kod koga je agregatna tražnja u padu, a zapostavila istočna tržišta na koja je preneta većina svetske proizvodnje, razmene i kapitala, kao i tržišta brzorastućih ekonomija – azijski kontinent. Sposobnost kreatora ekonomske politike ogleda se u blagovremenom prilagođavanju svetskim tokovima, kako bi se aktivno učestvovalo u međunarodnoj podeli rada, a ne jednostrani pristup i pasivno prilagođavanje koje ide na štedu privrede. Isto tako, zaboravlja se pozicija srpskih proizvoda na tržištima naših glavnih trgovinskih partnera. Čak je i struktura tog učešća nepovoljna, jer je manja kod partnera veće kupovne snage (Nemačke, Italije), a veća kod partnera manje kupovne snage (Bosna i Hercegovina, Makedonija). To nam govori da ni značajan privredni rast glavnih spoljnotrgovinskih partnera iz EU, tj. rast njihove inostrane tražnje ne može drastično da podigne srpski izvoz. Srpskom izvozu su potrebne posredne podsticajne mere, tj. subvencije iza kojih mora da stane država ozbiljnom strategijom izvoza. Da, ali pošto tema rada nije razmatranje strategija razvoja ili izvoza (o tome narednom prilikom) već poreska konsolidacija, vratimo se na temu.

Javni dug Srbije (posmatrano iz ugla centralnog nivoa vlasti) povećan je za preko 65% u odnosu na decembar 2008. godine. I to ne bi predstavljao značajan problem da privreda beleži visok privredni rast. Brojne su zemlje i sa većim javnim dugom od Srbije ali mogu svoj dug da pokriju dvomesečnim ili tromesečnim izvozom, ili pak imaju dovoljno visok BDP da im dug ne predstavlja teret za normalno funkcionisanje privrede. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku i Ministarstva finansija za 2011. godinu naš BDP je oko 30 milijardi evra, a izvoz jedva dostiže 8,5 milijardi evra. Podaci za prvi kvartal 2012. godine su nažalost još nepovoljniji, jer se beleži pad u odnosu na 2011. – BDP (prema procenama) od 1,3%, industrija od 5,9% (samo prerađivačka od 7,1%), izvoz roba (za prva četiri meseca) od 3,5% (meren u evrima, a 8,6% meren u dolarima).

Nepovoljna slika na finansijskom tržištu

Nepovoljna je slika i na finansijskom tržištu, gledano sa aspekta države. Poslednjih dana maja usledila je isplata rate stare devizne štednje, dok se malo trgovalo državnim papirima. Prema podacima Trezora realizovano je svega 17%, odnosno 22% od ukupno ponuđenih petogodišnjih, odnosno dvogodišnjih dinarskih državnih zapisa (i pored visokih kamatnih stopa od 15,01%, odnosno 13,99%) ukupne nominalne vrednosti 520 miliona dinara, odnosno 2,2 milijarde dinara. Jedino je emisija osamnaestomesečnih državnih zapisa u evrima realizovana u celini - 100 miliona evra po diskontnoj stopi od 6,19%. Ovo predstavlja ništa drugo nego zaduživanje, novi dug. Pa se postavlja pitanje da li je on u projekciji Fiskalnog saveta za 2012. godinu, kao i svaki naredni koji će biti napravljen do formiranja nove vlade. U principu, javni dug i ne bi bio veliko opterećenje da ekonomija ostvaruje zavidne stope privrednog rasta. Sa niskim stopama rasta privrede javni dug i od 30% BDP-a je veliko opterećenje za normalno funkcionisanje države.

Strategija povećavanja poreskih prihoda kroz rast PDV nije jedini način da se ostvari nizak deficit budžeta. Zašto to kažem? Zato što rast (ovog) poreza vremenom dovodi do sledećih ekonomskih relacija:

· Smanjenja potrošnje usled promena u raspoloživom dohotku,

· Pada proizvodnje usled smanjenja potrošnje,

· Smanjenja investicija usled niže realizacije,

· Smanjenja potrošnje usled smanjenja dohotka, itd.

I pored ovih relacija u ekonomiji, preporuka Fiskalnog saveta je da se u nekoliko narednih godina dostigne nulti saldo budžeta. Podsećanja radi, nijedna država EU nema nulti saldo budžeta. Ovom nivou u 2011. godini najbliže su Švedska sa malim suficitom u budžetu od 0,3%, i Finska i Luksemburg sa malim deficitom u budžetu od 0,5%, odnosno 0,6%. Kod primarnog budžeta (koji se od strane Fiskalnog saveta ne pominje) situacija je daleko povoljnija, i brojne zemlje EU postižu gotovo nulti bilans primarnog budžeta. Zato se može reći da ove države obezbeđuju održivu fiskalnu poziciju. Međutim, u poređenju sa srpskom ekonomijom, pomenute ekonomije su daleko razvijenije i možda nisu pogodne za komparativnu analizu. Koliko je onda realno obezbediti tako niske vrednosti fiskalnih pokazatelja u srpskoj ekonomiji, i još ih smatrati održivim? Prema podacima Eurostat-a, poslednje pomenute zemlje za 2011. godinu ostvaruju pozitivan rast i to od 0,3%, 0,8% i 1,1% respektivno, uz pad industrijske proizvodnje u prvom kvartalu 2012. godine od 0,3%, 1,7% i 1,2%, respektivno, ali i rast izvoza od 11,7%, 7,9% i 9,8%, respektivno. Istovremeno, javni dug ovih zemalja se dosta razlikuje i nama je najbliža Finska sa javnim dugom od 48,5% BDP-a, dok je Švedska ispod 40% a Luksemburg ispod 20% BDP-a. Industrijska proizvodnja je beležila pad u 2011. godini s tim da se pad preneo i u prvi kvartal 2012. godine i daleko je veći posmatrano po međugodišnjim stopama nego posmatrano prema međumesečnim stopama rasta. Iz predočenih podataka vidimo da je ekonomska slika daleko nepovoljnija u Srbiji i da bi više odgovaralo poređenje sa zemljama centralne i istočne Evrope, koje inače beleže nesumnjivo više deficite budžeta i veći javni dug od onog koji Fiskalni savet priželjkuje u Srbiji.

Problem javnog duga

No, vratimo se na problem javnog duga i njegovu granicu. Postavlja se pitanje koliko trenutno iznosi javni dug. Ostali smo uskraćeni za tu brojku, jedino što možemo da procenimo da je negde preko 50 ili čak 55% BDP-a. Uskraćeni smo i za informaciju o tome šta sve uključuje taj dug. Svi govore o rastu javnog duga, ali rast ovog pokazatelja nije samo posledica porasta zaduženosti, već je dobrim delom rezultat očajno malog rasta BDP-a. Dakle, ako je problem rast javnog duga, pa potrebno je samo povećati BDP u istom procentu i onda se odnos javnog duga i BDP-a neće pogoršavati, niti će predstavljati problem za privredu. Tada ne bi morali čekati 2017. godinu da javni dug padne na zakonom propisanu granicu, već bi to postigli daleko ranije. Da, ali to onda pokazuje da nismo sposobni da povećamo sopstveni BDP! Odmah sledi pitanje, a ko je tome kriv? Penzioneri? Ne, nisu oni! Da li su možda problem učiteljice ili policajci? Nisu ni oni! Mada za ljude koji su nas doveli u ovu situaciju (a žele i dalje da nas vode) oni, svi oni zajedno jesu problem. Oni su problem jer privreda više nema para da funkcioniše kako bi neki pojedinci želeli! Upravo je to razlog zašto je lakše, a i zahteva manje posla, predlagati i sprovoditi politiku rasta PDV-a, zamrzavanja plata i penzija, gašenja pojedinih agencija itd.

Ovo nije mesto i prilika da se čitaoci zastrašuju, a još manje da se uputi lična kritika kolegama iz Fiskalnog saveta, već da se uputi jasna poruka kako bi se odrazili predočeni koraci na privredu posmatrano iz jednog drugog ugla. Fokusirajmo se samo na pojedina pitanja koja su data u predlogu poreske konsolidacije, a koja su ostavila najsnažniji utisak.

Poreska reforma koja je koncipirana na pasivnom pristupu samo povećanja poreza ni u jednoj državi do sada nije donosila željene rezultate, bar nas tako uči ekonomska istorija (setimo se Irske tokom 1980-ih godina). Zašto je to tako?

Jednostavno, sa povećanjem poreza (bilo PDV-a, bilo lokalnih taksi i drugih nameta) smanjuje se agregatna tražnja, tj. smanjuje se potrošnja (jer opada raspoloživi dohodak građana), opadaju investicije (jer investitori manje ulažu u privredu), te preko multiplikatora dolazi i do smanjenja autputa (za datu kamatnu stopu). Porezi ne pogađaju direktno finansijski sektor, ali zato direktno pogađaju realni sektor privrede. Efekti na tržištu novca ispoljavaju se tek sa promenom BDP-a. A kako se smanjuje BDP tako se neposredno smanjuju poreski prihodi. I tako ulazimo u začarani krug. Državi će opet nedostajati para u budžetu, pa će ponovo biti prinuđena da poveća poreze kako bi obezbedila dovoljno novca za nagomilane rashode i dugove. Tada se povećava broj onih koji izbegavaju plaćanje poreza (evazija poreza) i buja siva ekonomija. Nadolaze problemi na socijalnoj strani privrede i dolazi do sve bolnijih poteza kreatora ekonomske politike, ali i sve težih dana za građane.  

Dakle, kao što se vidi sve je u ekonomiji povezano i ne sme se gledati parcijalni uticaj mera ekonomske politike. Zato je presudno u svakoj poreskoj reformi da poreska politika bude podsticajna i tako koncipirana da se širi poreska baza, a snižavaju poreske stope. Podsticajna poreska politika podrazumeva da se obezbedi poslovni ambijent koji će uticati na rast privredne aktivnosti, a odatle i na rast BDP-a i povećanje životnog standarda građana. Sa druge strane, pitanje visine poreskih stopa je presudno u poslovnom svetu. Jedan od ključnih parametara svakog investitora jeste visina poreskih stopa. Još ako su kreatori poreske politke skloni da često, nenajavljeno i bez ozbiljnog razloga menjaju poreske stope, onda se efekat evazije poreza i dodatnog pada privredne aktivnosti povećava. Danas smo svedoci da se brojna preduzeća sele iz Grčke u Bugarsku upravo iz ovih razloga.

Smanjivanje deficita ne dovodi do rasta investicija

Inače, puka je želja političara da će sa redukovanjem budžetskog deficita u perspektivi uslediti rast investicija. Kako izgleda, to postaje i želja pojedinih ekonomista u Srbiji. Zašto je to neostvarivo? Ili, zašto je to neostvarivo u Srbiji? Fiskalna kontrakcija vodi smanjenju proizvodnje u privredi, ali i smanjenju dohotka. To znači da se smanjuje i lična potrošnja, a samim tim to vodi smanjenju štednje (institucionalizovane, tj. štednje u bankama). Ako znamo da su investicije ništa drugo nego štednja onda je jasno da nam ne gine novo zaduživanje. E, koliki će tada biti javni dug ostaje da se vidi. Mi nismo udostojeni te procene u zvaničnom dokumentu, osim informacije da će krajem 2012. godine javni dug biti preko 55% BDP-a. Na sve prethodno ne smemo da zaboravimo uticaj svih ovih efekata na (ne)zaposlenost. Kolika će stopa nezaposlenosti biti u Srbiji nakon daljeg usporavanja BDP-a, ostaje da se vidi. Najviša u Evropi? U svetu? Čeka li nas grčki scenario?...

Predložene mere koje se vezuju za jedinice lokalne samouprave predstavljaju veliki problem i kontradiktorne su u donosu na realno stanje. Povećanje nadležnosti i rešavanje pitanja viška zaposlenih u javnim preduzećima pada na pleća lokalnih zajednica, a istovremeno im se uskraćuju sredstva. Recimo, jedinice lokalne samouprave biće delom ili u celini uskraćene za sredstva koja su im data Izmenama Zakona o finansiranju jedinica lokalne samouprave. Lokalne samouprave će biti prinuđene da brojne odluke vezuju za povećanje taksi i drugih nameta građanima na lokalu (što je očigledno zanemareno) kako bi se obezbedila sredstva za lokalni budžet. Kada se realno sagleda, sredstva koja su im sledovala pomenutom izmenom zakona i nisu velika, tako da ne predstavljaju neki značajniji prenos sredstava iz centralnog budžeta u lokalne budžete. To vidimo na primeru dve lokalne samouprave, Kruševca i Užica. Po važećem zakonu, u Kruševcu mesečni prenos u lokalni budžet po jednom novozaposlenom radniku je svega 4393 dinara, dok je u Užicu 5667 dinara. To znači da će se otkidanjem dela ili celine ovog prenosa u lokalni budžet otežati podsticanje zapošljavanja na lokalu. Kao konačan rezultat imaćemo porast nezaposlenosti i verovatno otvaranje novih narodnih kuhinja, odnosno nove troškove za državu.

Odluka za sprovođenjem fiskalne restrikcije ne može imati smisla čak i ako se samo želi obezbediti snižavanje deficita budžeta. Jednostavno, fiskalna restrikcija ispoljava snažne implikacije na privredu u celini. Pogledajmo to iz ugla uspostavljanja opšte ravnoteže u privredi. Postojeći deficit tekućeg bilansa svakako predstavlja povećanje obaveza prema inostranstvu i može inicirati dalji rast javnog duga. Otuda bi restiktivne mere fiskalne politike svakako doprinele manjem rastu BDP-a, kroz smanjenje agregatne tražnje, kao i smanjenje cena. To bi se pozitivno odrazilo na eksterni sektor, ali potpuno negativno na realni sektor privrede. Dakle, smanjenje agregatne tražnje uticalo bi na dalje smanjivanje investicija i smanjeni rast BDP-a, ali i na porast nezaposlenosti. Istovremeno, na tržištu novca, usled niže tražnje za novcem, dolazi do viška likvidnosti. U takvoj situaciji raste tražnja za hartijama od vrednosti. Teorijski to bi značilo niže kamatne stope, što bi moglo da ima pozitivne efekte na rast privredne aktivnosti. Međutim, to u Srbiji nije slučaj! U Srbiji dolazi do rasta kamatne stope (što se može videti na osnovu realizacije emisije obveznica za finansiranje deficita budžeta), a to opet ima negativan efekat na opštu privrednu aktivnost.

Predlog mera Fiskalnog saveta ne promoviše poresku konkurenciju

Pored svega navedenog, ovde ne smemo izgubiti iz vida činjenicu da se odluke kreatora ekonomske politike u velikoj meri vezuju za okruženje i tokove svetske ekonomije. To svakako otežava donošenje pravih odluka, ali je pitanje da li se pasivno prilagođavati ili aktivno učestvovati u kreiranju povoljnog poslovnog ambijenta unutar svoje države. Dosadašnja poreska politika očigledno ne obezbeđuje povoljan ambijent za privlačenje investitora. Drugim rečima, ne zastupa stanovište poreske konkurencije, koje je potpuno zapostavljeno i u važećem dokumentu Fiskalnog saveta. Zašto je to važno? Zato što je srpska privreda prema Izveštaju o poslovanju Svetske banke svrstana na 92. mesto od 183 zemlje sveta (pogoršanje za 4 mesta), dok je prema godišnjem bazelskom Izveštaju o konkurentnosti svrstana na 95. mesto od 139 zemalja (jedno mesto bolje nego prošle godine ali dva mesta niže nego pretprošle). Ovako poražavajuće nisko pozicioniranje srpske privrede govori da naši najveći problemi proizilaze iz delovanja Vlade: neefikasne birokratije, korupcije, pristupa fondovima, inflacije... Kao što se vidi, u celini ne postoje poslovni preduslovi da se investitor odluči za našu privredu. Za stranog investitora ako ovi preduslovi nisu povoljni u privredi teško da ga može zanimati odlučnost u sprovođenju zacrtanih mera – zamrzavanje plata ili penzija ili otpuštanje viška neefikasnih radnika iz javnog sektora. Ovim poslednjim merama se ne obezbeđuje kredibilitet fiskalne vlasti, već samo bezobzirnost na putu stvaranja adekvatnog poslovnog ambijenta pogodnog za širenje i otvaranje propulzivnih grana, povećanje investicija (i domaćih i stranih) i dalji rast i razvoj privrede. Odlučnost podsticanja privredne aktivnosti i aktivna poreska politika ključ su za dalji napredak ekonomije i društva u celini, jer je samo tako moguće odoleti konkurenciji primamljivijim poslovnim ambijentom.

Istina, u zvaničnom dokumentu Fiskalnog saveta se pominje cenovna konkurentnost koja bi se povećala fiskalnom devalvacijom. Ali pitanje je zašto komplikovano kada je moguće do istog cilja doći jednostavnijim putem. Zašto isprovocirati niz potencijalnih problema, koji bi usledili sa kontrakcionom fiskalnom politikom, kada je to nepotrebno. Pa nije rešenje samo smanjivati realne zarade da bi se jedinični troškovi rada doveli na željeni nivo. Na primer može se poći, a i prihvatljivije je, od povećanja produktivnosti rada, tako da rast produktivnosti bude uvek iznad rasta realnih zarada. Da, ali ako se vratimo na predhodno videćemo da smo već konstatovali da nismo sposobni da povećamo sopstveni rast BDP-a, pa onda ne možemo doći ni do rasta produktivnosti rada. Iz bojazni da bi se neko, vođen stavovima sličnim predlogu mera Fiskalnog saveta, odlučio na poražavajući potez povećanja produktivnosti putem smanjivanja broja zaposlenih, dovoljno je reći da su neophodni podsticaji za što snažniji rast BDP-a i efikasnije upravljanje privredom. Očigledno je da nema sluha među srpskim ekonomistima o tome da je potrebno podsticati privredu, industriju i trgovinu, i da samo na realnim osnovama može biti održivog rasta i razvoja, u srednjem i dugom roku. Ključni problem i ujedno rešenje svih problema nalazi se u visini BDP-a. Sa visokim stopama rasta nestaju problemi deficita budžeta, javnog duga, pada realne vrednosti nacionalne valute, (ne)konkurentnosti privrede i proizvoda.

Novi vetrovi u Evropi: prioritet podsticajnoj fiskalnoj politici

Kada se na ovakav, sadržajniji način, sagleda ukupna ekonomska situacija onda ne iznenađuje što se u svetskoj ekonomiji postepeno napušta već dobrano izvikani neoliberalni pristup (bolje rečeno Vašingtonski konsenzus) i što se sve veći broj zemalja odlučuje na potpuno novi koncept razvojne strategije, koncept koji ide „iznutra“, iz same privrede. Moguće da su savetnici novog francuskog predsednika Olanda zasnovali svoj koncept ekonomskog rasta i razvoja upravo na činjenici da preterano inistiranje na fiskalnoj kontrakciji može samo udaljavati ekonomiju od održivog privrednog rasta. Za očekivati je da će uskoro još neke zemlje EU poći stazama Francuske. Dileme još uvek postoje jer nije napušten koncept rešavanja svetske krize sa strane agregatne ponude. Zato je prioritet podsticajna fiskalna politika, iako ona nije jedino sredstvo za unapređivanje poslovnog ambijenta i investicione klime. Daleko su važniji drugi (neporeski) faktori – pravna država, pojednostavljena procedura poslovanja, smanjena administracija, smanjenje korupcije itd. Gotovo svi pokazatelji relevantnih međunarodnih institucija, kojima se poredi poslovna aktivnost između zemalja, za Srbiju su nepovoljni i pokazuju tendenciju daljeg pogoršanja. Otuda, potrebno je stvoriti ambijent i tek tada ima prostora za poreske podsticaje i poreske kredite. Podsticaji privredi nisu skupi, niti je deficit opterećenje, ukoliko visok privredni rast omogućuje njegovo blagovremeno finansiranje. To znači da su samo održivi oni deficiti koji su proizvodnog karaktera, tj. koji omogućavaju rast BDP-a kojim će se taj deficit u budućnosti pokriti. Dosadašnja praksa kreatora ekonomske politike bila je zaduživanje koje je direktno odlazilo u potrošnju. Brojne ekonometrijske analize privrednog rasta pokazuju da javna potrošnja ima pozitivan uticaj na privredni rast samo ukoliko je proizvodnog karaktera. U protivnom, taj efekat je negativan.  

Protivljenje fiskalnim podsticajima autori fiskalne konsolidacije opravdavaju stavom da su početkom godine postojali fiskalni stimulansi i da nisu doneli rezultat, već povećali dug. I jeste tako! Ali je problem daleko dublji. Ti fiskalni stimulansi su došli sa zakašnjenjem, nedovoljno dugo su trajali i završili su u pogrešnim rukama. Oni su, ponavljamo, morali biti proizvodnog karaktera, a nisu bili. Zato su izostali željeni rezultati. Brojne zemlje članice EU su uspele da značajno smanje svoje budžetske deficite, i to je nesporno, ali nije rečeno da su fiskalne stimulacije krenule značajno da rastu pravovremeno na samom početku krize, još tokom 2008. godine. Povećanje deficita, ili smanjenje suficita budžeta beležile su sve zemlje EU osim Danske, Luksembura, Mađarske i Holandije, s tim da su sve zemlje članice EU, bez izuzetka, povećale svoje deficite budžeta tokom 2009. godine, što je zadržano i tokom 2010. godine. Rezultati fiskalnih stimulacija urodili su plodom jer su, za razliku od naših, bile proizvodnog karaktera. U 2011. godini deficiti budžeta brojnih zemalja članica EU smanjeni su i svedeni na održiv nivo, ali su i dalje na nivou koji prevazilazi kriterijume konvergencije.

Takođe, veoma je važno opredeliti se za aktivnu poresku politiku koja se zasniva na širenju poreske baze i snižavanju poreskih stopa. Ovaj pristup dugoročno može da obezbedi sredstva i za sprovođenje aktivne socijalne politike. Istovremeno, ovaj pristup daleko je povoljniji i sa aspekta poslovnog ambijenta ili investicione klime, jer visina poreske stope predstavlja jedan od ključnih poslovnih parametara svakog investitora.

Gde se može uštedeti i na koji način

I bez krupnih promena u privredi neophodno je odmah uvesti čvrstu kontrolu nad trošenjem sopstvenih sredstava javnih i državnih preduzeća. Pa čak, ako je neophodno, privremeno ih vratiti u budžetski sistem! Tu postoji ogroman prostor neproizvodne potrošnje i posrednog rasipanja sredstava iz budžeta, a ovakva mera neće doticati običnog građanina. Nužno je i napuštanje dosadašnjeg koncepta poreskog kreditiranja svakog novouposlenog radnika u korist povećanja kreditiranja ukupnog broja zaposlenih (na bazi međugodišnjih proseka). U uslovima ekonomske (posebno svetske) krize pravilo je da se ne preduzimaju strukturne i reformske promene, već da se pribegava finansiranju svih deficita.

Još jedna stvar se ne sme izgubiti iz vida! Visoka uvozna zavisnost (kakva postoji u Srbiji), po pravilu, vodi smanjivanju pozitivnih efekata uvedenih fiskalnih mera. Stoga je potrebno adekvatnim merama podsticati ekonomiju, pojačati privredu, osnažiti proizvodne sektore, i to srednje i one sa visoko tehnološki intenzivnom proizvodnjom (i proizvodima), postaviti zdrave temelje izvoza na najjačim sektorima privrede i sektorima za čijim proizvodima postoji inostrana tražnja, te stimulisati ukupnu zaposlenost, a ne kao do sada selektivno i pojedinačno (partijsko) zapošljavanje.

Primena predloženih mera Fiskalnog saveta, ako ikada bude usvojena, biće po svojim rezultatima istovetna prethodno preduzimanim merama fiskalnih vlasti i njenim (već oprobanim) efektima na privredu i standard stanovništva. Podsetimo se da je i bivša ministarka finansija gospođa Dragutinović još 2010. godine predlagala slične mere (povećati oporezivanje potrošnje, smanjiti oporezivanje proizvodnje, povećati PDV, smanjiti oporezivanje zarada). I da budemo potpuno jasni, to je priča koja se poklapala sa predlozima MMF-a i danas već napuštenim principima Vašingtonskog konsenzusa. To ne znači da treba zatvoriti vrata MMF-u, posebno ne zbog činjenice da MMF u poslednje vreme donekle menja kurs svoje politike, a i zbog činjenice da Srbiji raste kredibilitet kada postoji saradnja sa tako važnom međunarodnom institucijom. Ali potrebno je u pregovore sa MMF-om ući sa tačnom slikom stvarnog stanja privrede i konkretnim predlozima i rešenjima kako bi se obezbedila njihova podrška našim predlozima mera, a ne tražila tutorska uloga rukovođenja i nadgledanja obavljenog posla.

Autor je docent na Fakultetu za međunarodnu ekonomiju Megatrend univerziteta