Početna strana > Rubrike > Ekonomska politika > Sumrak liberalizma i kako izaći iz recesije
Ekonomska politika

Sumrak liberalizma i kako izaći iz recesije

PDF Štampa El. pošta
Aleksandar Radović   
utorak, 12. avgust 2008.
Univerzalna mera vrednosti, razmenljiv za sve i svugde, novac je svakako omogućio razvoj moderne civilizacije. Niko se nikad nije ozbiljno žalio na ovaj izum. Moglo bi se primetiti da je to čak i jedna od retko univerzalno prihvaćenih dobrih stvari jer svako bi hteo imati više novca.

Ali novac je od primarnog sredstva ljudske emancipacije postao osnovni instrument socijalne alijenacije. Od dobrog sluge pretvorio se u zlog gospodara. Primitivna akumulacija novca je krajem XVIII i početkom XIX veku postavila osnovne principe razvoja kapitalističkog sistema. Marks je video u kapitalu primarno sredstvo za izvođenje ekonomske revolucije u korist bogatih.

U kapitalizmu vlada zakon ponude i potražnje i novac je neprikosnoven. Dugo su kapitalisti ipak imali snažan argument da bi opravdali socijalnu pa i čak moralnu održivost tog sistema. Tačno je da kapitalizam proizvodi socijalna raslojavanja, ali svi se bogate, iako ne svi podjednako. Prvi liberalni ekonomisti su čak taj društveni boljitak slikovito predstavljali na sledeći način: i najmanje parče torte se povećava kada cela torta raste. Kredo je sledeći: bolje neravnopravnost, u raspodeli novca, koja koristi svima nego jednakost u bedi za sve.

Nažalost ta priča više ne važi. Novac koji koristi svima odavno je samo teorijski pojam: u praksi, već četvrt veka – bogati postaju sve bogatiji i ima ih sve manje, siromašni siromašniji i ima ih sve više. Nije uvek bilo tako.

Odnos rada i kapitala u raspodeli dodatne vrednosti je dugo bio 70 odsto za zaposlene, 30 odsto za kapitaliste. Odnos je važio za sve razvijene kapitalističke ekonomije – od SAD, preko Engleske i Francuske do Austrije. A raspodela prihoda je, od 1945. pa sve do kraja 70-ih, konstantno išla u prilog radu – povećanje plata je sistematski pratilo evoluciju profita.

Početkom 80-ih situacija se polako preokreće u korist kapitala – sa većom naknadom kapitala: sve veći deo prihoda je išao akcionarima. Sredinom 90-ih, sa razvojem liberalne globalizacije, jaz se i dalje produbljuje. U SAD od 2000. profiti kompanija su porasli za 40 odsto, dok su se nadnice u proseku povećale za 0,5 odsto. Udeo plata u nacionalnom dohotku je dostigao najniži nivo od 1929. U Nemačkoj je udeo plata u BND je krajem devedesetih bio iznad 75 odsto, 2007. se taj procenat spustio ispod 65 odsto.

Najzad da citiramo MMF, koji je uglavnom liberalno orijentisan: “U protekle dve decenije beleži se konstantni pad dela prihoda koji ide za naknadu za rad. Reč se o opsežnom sniženju od 10 odsto koji pogađa Evropu i Japan”. (Izveštaj iz maja 2007.)

Toliko o ciframa. Akcionari su očigledno najviše profitirali na ekonomskom rastu u proteklih 25 godina.

Zaduživanje kao rešenje: Nove globalne tehnologije, ubrzanje saobraćaja i geografsko širenje ultraliberalnog sistema – mondijalizacija, temeljito su promenile odnos vlasnika sredstava za proizvodnju i zaposlenih. Zaposleni su stavljeni u surovu konkurenciju: rast produktivnosti, imigracija i delokalizacija. Konkurencija je doživela dodatni šok kad su se na svetskom tržištu pojavili kineski i indijski giganti koji su svetskim kapitalistima uvek u potrazi za jeftinijom radnom snagom, ponudili milionske ljudske resurse. Rezultat je poražavajući za zaposlene: manje posla i naravno relativno niže naknade. Oni koji su imali posla, plašeći se da ga ne izgube, nisu ni pomišljali da traže povišicu.

I tako godinama – plate stagniraju ili se smanjuju dok profiti rastu. Gramzivih kapitalista je uvek bilo, ali ono što je novo neoliberalizmu je nemogućnost progresivnih snaga da mu pruže odgovor!

Da li produbljenje jaza između akcionara i zaposlenih može da se nastavi?

Tolika neravnoteža je odavno trebalo da zaustavi ekonomski rast. I kako sad objasniti da se rast nastavlja? Odgovor je prost: zaduživanje.

Povećavajući u velikoj meri zaduženje domaćinstva, liberalizam je uspevao da izbegne recesiju. U SAD, ali i u drugim razvijenim zemljama uticalo se na sve poluge kredita da bi se obezbedili novi prilivi novca zaposlenima (čije su plate stagnirale). Banke su agresivno prodavale potrošačke kredite, plasirale po nekoliko kreditnih kratica, hvalile fleksibilnost hipotekarnih kredita i često neoprezno finansirale nekretnine.

Evo kako se potrošnja održala dok su prihodi stagnirali: veštački – kroz visoko zaduživanje. Princip kapitala u ultraliberalnom sistemu je sledeći: plaćati zaposlene sve manje i manje, a pozajmljivati (im) sve više novca i što skuplje. Naravno ovo veštačko podržavanje potrošnje kroz zaduživanje ima lošu stranu: ravnoteža je sve neizvesnija – i najmanji udar (kao pad vrednosti nekretnina) može prouzrokovati urušavanje celog sistema.

Prvi znakovi krize su već očigledni i zahvatili su u hipotekarne banke koje su skromnim američkim domaćinstvima nudile povoljno kredite koji ovi, sa svojim opadajućim prihodima, posle nekoliko godina, više nisu u stanju da isplaćuju. Ovo je ozbiljna opomena i velika pretnja.

Šta su radili Ford, Čerčil i Kejnz: Kako izbeći krah sistema?

Potrebno je preispitati prošlost i možda izvući neke zaključke. Šta je to što je omogućilo u periodu od 1945. do 1980. relativni ekonomski prosperitet u razvijenijem delovima sveta?

U istočnoj Evropi to je očigledno bio komunistički planski sistem koji je uz sve nedostatke raspoređivao, relativno ravnomerno, društveno bogatstvo. Sistem je bio ekonomska alternativa kapitalizmu, ali iako socijalno pravedniji, postepenim razvojem političkih sloboda, postajao je sve teže održiv.

Na Zapadu je i tada vladao kapitalizam. Naravno da je strah od komunizma kapitaliste činio opreznijim i obazrivijim u eksploataciji radne snage, ali to nije bilo sve. Strah nije mogao sam po sebi da omogući kapitalizmu 40 godina visokog ekonomskog rasta. Prosperitet je uglavnom bio posledica poštovanja nekoliko pravila kojih se kapitalizam sa ljudskim licem dugo i uporno pridržavao.

Šta je održavalo taj sistem:

1. Sistematsko povećanje plata je dugo bilo prirodna posledica povećanja produktivnosti: Henri Ford je izmislio industrijsku – lančanu proizvodnju koja dovodi do velikog povećanja produktivnosti i izrazitog poboljšanja rentabilnosti. Kako Ford raspoređuje višak profita? Ovaj mudri kapitalista je shvatio da višak prihoda mora da prati adekvatnom socijalnom politikom – i plate zaposlenih su udvostručene. Za Forda je već tada bilo jasno da, na dugi rok, plate ne može da određuje samo tržište i slobodna konkurencija među firmama. Da ga citiramo: “Svako preduzeće smatra plate zaposlenih za trošak koji treba maksimalno smanjiti, ali plate su te koje predstavljaju osnovni faktor globalne potražnje. ... Ekonomski rast će se ugušiti ako se ne odrede i ne primene kolektivne garancije koje direktno vezuju ekonomski rast sa socijalnim napretkom tj. povećanjem zaposlenosti i zarada...” Ford je ubeđen u pravilnost svoje analize: kada svi imaju posao i dobre plate, tada je ekonomski rast najsigurniji i najzdraviji. Ford primenjuje saznanja u svojim fabrikama, ali među ostalim kapitalistima ima malo poklonika. I krajem 20-ih godina prošlog veka dominantna je ultraliberalna filozofija: berza mahnito raste, brzi finansijski udari i kratkoročni profiti su zlatno pravilo na Volstritu. Ford i oni koji bi da malo pametnije i zdravije raspoređuju profite, kako bi se prosperitet obezbedio na duži rok, marginalizovani su. Kriza 1929. će Fordu dati za pravo. Posle Drugog svetskog rata skoro sve zapadne demokratije su primenile ono za šta se Ford zalagao: zakonskim odredbama ili kolektivnim ugovorima se uticalo na pravilniju raspodelu profita prouzrokovanog poboljšanjem produktivnosti.

2. Minimalni garantovani dohodak: Država ne može da usreći građane, ali im sigurno može pomoći u nesreći. Socijalna politika nije nužno zlo već neophodno dobro. Ovo nije samo humanitarni kredo već suva ekonomska činjenica. Da bi kapitalizam mogao da funkcioniše, potrebna mu je konstantna i redovna potražnja. Da bi se stabilnost kupovne moći obezbedila, svako mora da ima pravo na garantovani minimalni prihod u slučaju gubitka posla (nezaposlenost, bolest, materinsko odsustvo, penzija. itd). Vinston Čerčil je taj koji je već 1911. godine (Zakon o osiguranju protiv nezaposlenosti) nagovestio, a 1942. godine (izveštaj Vilijema Bevridža) predložio prvi moderni model socijalnog osiguranja (Social Insurance and Allied Services). Čerčil je bio ubeđen da će celokupni sistem socijalnog osiguranja i očuvanja dohotka, koje pruža osiguranje za vreme nezaposlenosti, bolesti i penzije, doprineti očuvanju stabilnosti pa i jačanju socijalnog tkiva britanskog društva. Ove mere je srdačno pozdravio i Yon Majnard Kejnz koji je verovao da će se održanjem kupovne moći socijalno ugroženih slojeva, u stvari, stvoriti dodatna tražnja robe i usluga, što će u posleratnom periodu obezbediti punu zaposlenost. Odmah posle rata Velika Britanija će primenom Bevridžovog plana obezbediti punu zaposlenost i znatno poboljšati, kroz socijalnu solidarnost, opšte blagostanje u svojoj kapitalističkoj ekonomiji.

3. Intervencija države: Kada preduzeća i domaćinstva ne mogu sami osigurati dovoljni ekonomski rast – treba da interveniše država. Ona budžetskom i monetarnom politikom mora podržati potrošnju, podstaći investicije i odvraćati od sterilnih špekulacija. Kejnzov intervencionizam je strategija koja ograničava slobodu tržišta određenim zakonima i regulativom. Optimalna ravnoteža ekonomskih tokova ne može biti rezultat spontanog delovanja tržišnih sila, nego je rezultat kombinacije delovanja slobodnog tržišta i dobro ciljanih mera državne intervencije. Samo državno usmeravani kapitalizam sa aktivnom razvojnom politikom može efikasno služiti ostvarivanju viših interesa društva. To je jedini način da se ujedno održi visoka zaposlenost i optimalni balans između štednje, akumulacije i investicija. Tipičan primer uspešne primene Kejnzovih teorija je Ruzveltov Nenj-Deal koji je SAD izvukao iz duboke depresije.

Stanje koje onespokojava: Ford, Čerčil i Kejnz svakako nisu bili revolucionarno nastrojeni. Pre bi se mogli svrstati u liberale. Ali oni su bili pravi liberali – znali su da slobodno tržište, ipak, mora da poštuje neka osnovna pravila da se ne bi ugušilo. Ekonomska sloboda je, ipak, morala da bude ograničena tamo gde je zadirala u socijalnu slobodu drugih!

Umesto da se ojačaju i prošire na druge zemlje i kontinente, ova osnovna pravila su se polako, pod pritiskom ultraliberalizma i globalizacije, povlačila i razvodnjavala.

Stvari danas stoje ovako:

1. Kao što smo videli, procenat plata se u odnosu na bruto nacionalni dohodak konstantno i opasno smanjuje. Vlasnici kapitala vladaju bez ikakve protivteže nad novostvorenim bogatstvima. Isključivo akcionari dobijaju visoke prilive novih sredstava. Ali taj značajan višak likvidnosti ne ide u potrošnju, a sve ređe i u investicije. Kada se ogromna sredstava amputiraju iz ekonomskog ciklusa, potražnja pada, što dovodi do viška proizvoda, a onda cene padaju, firme propadaju, dolazi do stagnacije i najzad do recesije koja opet sužava prihode što dodatno obara potrošnju – tako se ulazi u začarani krug.

2. U ime kompetitivnosti i međunarodne konkurencije socijalno osiguranje i režim penzija se polako dovode u pitanje. Sve manje se plaćaju zaposleni, pa samim tim i nezaposleni, režim zdravstvenog osiguranje se sužava, a penzije se stalno smanjuju. U zapadnoj Evropi se predviđa smanjenje penzija od 30 odsto u narednih deset godina.

3. Što se monetarne i budžetske politike tiče, ona je uglavnom prepuštena centralnim bankama koje nemaju nikakvih težnji ka ekonomskom rastu. Same država su prezadužene i zaista nemaju manevarskog prostora na finansijskom planu za obimnije intervencije u ekonomiji. Ali još više od sredstava nedostaje im politička volja i hrabrost za primenu Kejnzovih principa.

Šta da se radi: Ford, Čerčil i Kejnz su očigledno zaboravljeni. To su, ipak, bile znamenite ličnosti koje su se zalagale za drugačiji, održiviji i humaniji kapitalizam. Ali osim moralnog aspekta, ove ideje su omogućile najduži period prosperiteta modernog kapitalizma. Ekonomski rast je bio visok, stabilan i siguran jer je prosperitet bio ravnomerno raspoređen na sve društvene slojeve. Nažalost, ova trojka u ušima ultraliberala zvuči anahrono. Zar nije u stvari anahrono vratiti se u doba pre 1929. u vreme divljeg tržišta i neregulisanog kapitalizma?

Protivrečnost kapitalizma i demokratije se može rešiti samo kroz razvoj solidarnosti.

Ekonomska solidarnost: Slobodno delovanje tržišta nagrađuje sposobne i uspešne, svi drugi su prepušteni sami sebi. Parlamentarna demokratija teorijski osigurava ljudska prava i slobode, ali socijalni kompleks ostaje van njenog neposrednog uticaja. Socijalna sigurnost se mora dodatno normativno obezbediti: održivi razvoj i dugoročni ekonomski rast zahteva mnogo veću ulogu solidarnosti na svim nivoima. Što se raspodele profita tiče, računica je i danas dosta prosta: ako raspodela koristi najsiromašnijim, onda će oni upotrebiti višak prihoda za kupovinu potrošačkih dobara i na taj način podržavati potrošnju. Ako raspodela dodatnog prihoda ide bogatima, mala je verovatnoća da će oni taj višak upotrebiti u dodatnu kupovinu dobara ili usluga. Oni će možda nešto investirati u proizvodnju, ali je verovatnije da će taj višak novca ići na finansijsko tržište gde je dobitak neizvestan, ali potencijal špekulativnog profita najveći. Poreska politika je osnovni element ekonomske solidarnosti: što manje oporezovati prihode od rada, što više stimulirati investicije a višim stopama gađati prihode kapitalno-špekulativnih operacija.

Društvena solidarnost: Garantovani osnovni dohodak jedino je rešenje koje miri sadašnju evoluciju zapošljavanja i socijalnu pravdu. Treba reaktivirati pojam države blagostanja. Sasvim jasno da se društvena solidarnost finansira iz budžeta. Kroz ovu vrstu solidarnosti opet se vrši redistribucija i dodatno se uravnotežuje socijalni kompromis rada i kapitala. Socijalna izdvajanja (radna, zdravstvena, penzijska) nisu trošak, već investicija u građansku sigurnost i budućnost. Osnovni dohodak nije koristan samo u smislu održavanja nivoa potrošnje onih ljudi koji su sticajem okolnost na minimalnoj zaradi. Wegovo postojanje (i sigurno plaćanje) omogućava i postiče proces učenja i obrazovanja kod nezaposlenih. Ta dodatna znanja će se kad-tad upotrebiti i povećati efikasnost i produktivnost budućih zaposlenih.

Politička solidarnost: Kejnz se u svetu povlači pred neoliberalnom ofanzivom i uglavnom se takva varijanta ekonomske politike proglašava arhaizmom pred savremenim i dominantnim liberalnim globalizmom. Ipak se ne bi smelo zaboraviti da je ta ista varijanta ultraliberalnog poretka krajem 20-ih stvorila duboku krizu socijalnih institucija i međunarodnih odnosa i da je upravo Kejnzova reakcija bila uspešan odgovor na probleme nesigurnosti, depresije, straha i socijalne ugroženosti. Državna intervencija je pravi oblik političke solidarnosti, i ona je ta koja bi omogućila kapitalizmu da kontroliše i usmerava ekonomske tokove tako da oni služe interesu celokupnog društva i ne ugrožavaju socijalnu pravdu.

Ove tri vrste solidarnosti su potrebne danas i Srbiji, koja polazi kroz tranziciju i koja je još daleko od pune zaposlenosti, efikasnog ekonomskog rasta i socijalnog mira. Odricanje od solidarnosti i odustajanje od težnje ka opštem blagostanju može se pokazati prevelikim političkim i socijalnim rizikom.

Superiorni zakoni života: Koristiti novac da koncentracijom raslojava društveno tkivo, umesto da ga učvršćuje redistribucijom, najsigurniji je put u neizvesnu socijalnu budućnost. Države bi trebalo da razmisle o tome. Uostalom, ako je poštovanje prava čoveka osnovni temelj demokratije, onda bi političari trebali da razmisle i o sledećem:

Ekstremna koncentracija finansijske moći, deregulisana tržišta i apsolutna vladavina novca jeste to što odlikuje ultraliberalizam. Cena toga da mali broj privilegovanih ima sve, socijalno je neodrživa: mnogi neće imati skoro ništa. Da bi nekolicini bili otvoreni svi horizonti, ogromnoj većini će perspektive biti očaj i strepnja. Ne treba biti veliki stručnjak da bi se zaključilo da je ta politika neodrživa. Ona je pogubna pre svega za zaposlene, koji su pod sve većim pritiskom – sve siromašniji i sve zaduženiji, ali na duži rok i za finansijske moćnike koji maksimalnom eksploatacijom radne snage guše sopstveno tržište. U toj perverznoj konfiguraciji – novac je taj koji krši prava i dostojanstvo čoveka.

Diktatura kapitala je zamenila diktaturu proletarijata – žrtve su opet iste: ogromna većina ljudi.

Novi gospodari sveta se naravno plaše ljudskih prava jer je očigledno da bi ekonomska i socijalna politika koja ih dosledno poštuje ozbiljno ugrozila dominantni ultraliberalni poredak. Takva politika bi kroz pravedniju raspodelu bogatstva, obezbeđujući više posla, bolje zarade i šire socijalno pokriće, zadovoljila vitalne potrebe svih društvenih slojeva. Ta raspodela je, naravno, u potpunoj suprotnosti sa liberalnom strategijom maksimalne koncentracije profita.

Bolja budućnost i vera u nju je osnovno ljudsko pravo. Privatizujući sve resurse, raslojavajući društveno tkivo i brišući sve nade u pravedniji život ultraliberalizam direktno i trajno ugrožava ljudska prava.

Jednakost se ne ograničava na teoretska prava građana pred zakonom: ako demokratija zaista želi zaštititi ljudska prava i obezbediti građanima osnovnu ekonomsku slobodu, solidarnost se nameće kao jedino rešenje. Kapitalizam, da bi opstao, mora podrediti brutalne zakone konkurencije, superiornim zakonima života i omogućiti svakome dostupnost sredstava da efektivno upravlja svojom sudbinom.

(NIN)
 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner