Još jedna priča o sigurnim kućama, ne mnogo bitna, ili – Šta je Srbima džip?

Da budem malko neskroman, mislim da je povod za najnoviji članak Ane Radmilović moj tekst o sigurnim ženskim kućama, objavljen na jednom drugom mestu, tačnije na tri... Da ne bih reklamirao konkurenciju NSPM, čitaoci koje zanima o čemu je reč, tekst mogu da pogledaju na http://kocekoga.blogspot.com

Onda, šta je sporno u Aninom tekstu ? Po mom dubokom uverenju – sve. Na prvom mestu pretpostavka nevinosti za zlostavljane žene. Odavno sam naučio da je za muškarca najkomfornije i najbezbednije da i ne pokušava da razume „žensku pamet“ i logiku po kojoj žene postupaju. Žene jednostavno treba prihvatiti onakve kakve su i – voleti ih. Dok im je to dovoljno... Kad to prestane da ih zadovoljava, spakovati se i otići... Prethodno, muškarac treba da bude spreman da će taj odlazak iz veze povući i određene posledice: Priče o tome „koliki mu je“, o njegovoj nesposobnosti da zarađuje poput komšije mesara, o traumama koje deca preživljavaju jer nesposobni tata ne može da im kupi najnovije Najke koje već ima cela škola, o njegovoj majci koja „sve kuva najbolje...“, a kada se priča još malo razvije, lako je moguće da nesrećnik postane siledžija koji je nju nevinu i nezaštićenu „prevario i upropastio“ pa je morala da se uda za njega, iako je još tada „znala ko je i kakav je“...

Odmah da kažem da je trud koji neki muškarci ulažu kako bi se opravdali jalova rabota. Žene sa kojima razgovara su po pravilu na strani „žrtve“ tj. žene, dok mu se muškarci podsmevaju kao šonji koji nije umeo da „smiri“ ženu, što se njima nikad ne može desiti jer su oni sasvim suprotno od njega... Pritom, žene nikad ne govore gde su pokupile toliko iskustvo na osnovu koga su se kvalifikovale za stručnjake po tom pitanju, dok muškarci, sujetni a zapravo isprepadani mačo tipovi, lažu sami sebe i mole se Bogu da se to za šta zezaju prijatelja, njima nikad ne desi.

O razlozima za zlostavljanje autorka kaže: „Ulaziti u priču da li je ona njega provocirala – jednako je glupo kao pričati o tome da je silovana žena tražila silovanje jer je privlačna. Ili se obukla provokativno.“

Ovo je tema kojom se bave najeminentniji svetski stručnjaci. Nekako prećutno, opšteprihvaćen stav koji po pravilu zauzimaju i sudovi kada sude optuženim za silovanje je - da žena u svakom trenutku može da kaže „Ne“... Što je valjda u redu, da se složim , kako se ovo ne bi pretvorilo u filozofiranje amatera.

Odavno sam naučio da je za muškarca najkomfornije i najbezbednije da i ne pokušava da razume „žensku pamet“ i logiku po kojoj žene postupaju. Žene jednostavno treba prihvatiti onakve kakve su i – voleti ih. Dok im je to dovoljno... Kad to prestane da ih zadovoljava, spakovati se i otići...

Ali, po cenu da ponovo budem proglašen za mizoginog šovinistu nešto me kopka: Šta su majke koje svoje desetogodišnje (često i mlađe) kćeri privode kojekakvim „kreatorima“ i kreaturama koji im obećavaju kako će od njih napraviti „Mis Leptirić“, novu DŽodi Foster ili ekskluzivni model dečjeg butika „Vini Pu“ ?

Nije li pravilan redosled : Kuća, vrtić, škola, opet škola, ako može fakultet, bez skretanja levo-desno? Ja sam čovek koga je možda pregazilo vreme, ali, koliko se sećam u „moje“ vreme devojčice uveče nisu uopšte izlazile iz kuće, devojke subotom, a i tada posle inspekcije koju na izlasku vrši mama... U gradu su se braća i njihovi drugovi tukli sa nepristojnim momcima koji su bili bezobrazni prema njihovim sestrama i drugaricama... Nasilništva prema ženama je ma šta da kažu feministkinje bilo manje.

Danas se više nego ikad robuje predrasudama; dovoljno je ne složiti se sa mejnstrimom koji su nametnule osobe poput autorke i to javno reći pa da postanete zagovornik nasilja nad ženama, i još po nešto – koga zanima šta: http://blog.b92.net/text/16997/Jedan-sramotan-tekst-ili-kako-je-zena-opet-kriva/

A nije tako. Evo, pitajte bilo koju od moje tri zakonite žene; Ni jedna vam neće reći da sam nasilnik, ali će vam sve tri (uključujući i aktuelnu) reći da sam spreman da napustim „položaj“ bez borbe... Za mene brak nije položaj niti nešto što treba čuvati po svaku cenu; treba se truditi dok postoji obostrani interes za njegovo očuvanje. Čim bilo kome od bračnih drugova povratak s posla postane sličan odlasku na gubilište, to treba razje...diniti bez obzira na žrtve. Deca koja su po pravilu žrtve, mnogo lakše će funkcionisati ako roditelji koji iako žive odvojeno – sarađuju, nego ako se tuku, ako u njihovu kuću češće od Deda Mraza dolazi policija...

„Postoji da žena voli da mentalno vrši nasilje nad čovekom, izaziva ga, pravi ga ljubomornim, ponižava u društvu ili nasamo, pritiska mu dugmad za koju zna da izazivaju eksploziju, onda se to završava teškim batinama ili seksom.“

Dobro, postoji... Ako se završi seksom, to je sasvim ok. Kažu, (nisam probao) da je posle tuče seks najbolji. A šta ako se režiser(ka) predstave preračuna pa se sve završi „teškim batinama“? Ništa, onda je muškarac nasilnik. Tačka. Doduše, već konstatacija da „postoje žene...“ je napredak. Ako sam mu i malo doprineo svojim piskaranjem – svaka mi čast.

 Ali, po cenu da ponovo budem proglašen za mizoginog šovinistu nešto me kopka: Šta su majke koje svoje desetogodišnje (često i mlađe) kćeri privode kojekakvim „kreatorima“ i kreaturama koji im obećavaju kako će od njih napraviti „Mis Leptirić“, novu DŽodi Foster ili ekskluzivni model dečjeg butika „Vini Pu“ ? Nije li pravilan redosled : Kuća, vrtić, škola, opet škola, ako može fakultet, bez skretanja levo-desno?

„ I kad neko piše kako Vesna – jedna od graditeljica ovih kuća – vozi džip, a kako je Tijanić "đubre koje nije nikoga pitalo da li sme da radi to od naših para" – meni to pisanje, to pitanje uopšte zvuči deplasirano. Vesnu sticajem okolnosti znam i ne bih pisala o njenom džipu, ako bih pisala o njoj, nego o nečem drugom – važnijem i većem – gde ta žena koju noću na njen kućni ili mobilni zovu razne očajnice i traže pomoć, a ona ih sluša (šta da radi?) ili daje novac čak, ako je dotle došlo.“

I Željko Rebrača vozi ogroman džip prvenstveno jer u manji auto ne može da stane, a na drugom mestu, zašto ga ne bi vozio kad je igranjem košarke zaradio dovoljno da ga može sebi priuštiti? Voze ih i neki pevači, ali i sasvim obični ljudi, preduzetnici, advokati, itd. u čemu je razlika između njihovog i džipa Anine poznanice? U tome jer su oni svoje statusne simbole zaradili na ovaj ili onaj način. Neka mi Bog oprosti na eventualnom ogrešenju o „Vesnu“ i njen džip, ali ja sam za njih prvi put čuo kada je počela priča o sigurnim ženskim kućama. Tačnije, prvo sam čuo za „Vesnu“ a onda za džip... Lično ne poznajem ni jedno od to dvoje, ali sledeći neku logiku zaključio sam da je „Vesna“ najpre počela da zbrinjava žene pa je kupila džip... Ako grešim, ja se njoj i njenim fanovima ovim putem duboko izvinjavam, ali moram da budem malo maliciozan pa da pitam: Nebi li bilo pristojnije po Beogradu voziti malo manje upadljiv automobil umesto statusnog simbola, a razliku u ceni kola uložiti u SŽK u na primer – Preševu? Ili tamo nema zlostavljanja? Ili je ipak druga stvar kada se radi o nečijoj ličnoj lovi...

„Tom koji je gladan treba dati hranu, a ako još nema gde da spava ili se nekoga plaši, treba mu dati sklonište. Makar toliko možemo da shvatimo kao jednostavno i ljudski, bez politike i priče ko je i kakav Tijanić a kakva je Vesna. To je nebitno.“

Treba. Pošalji mi na PP broj Vesne Stanojević da je povežem sa mojom komšinicom iz Sombora koja trpi zlostavljanje države i njenih istaknutih prvaka... Zaposlena je na crno u preduzeću koje je u ime jednog vojvođanskog političara kupio jedan od bivših direktora ... Radi za 15000 dinara mesečno, a od proleća do zime, kada nema posla u firmi, šef je vozi kod svoje majke na selo da joj okopava i plevi baštu, kuva zimnicu... Muž na sitno trguje voćem i povrćem jer ovde ne poznaje nikog važnog ko bi ga zaposlio. Ovih dana treba da ide u zatvor na mesec dana pošto ne može da plati kaznu tržišnog i bogtepitaj kakvih još inspektora. Kada ode, moja komšinica sa decom će biti vrlo zlostavljana i gladna jer od 15000 dinara mesečno ne može živeti. Pa da se ona i deca malo zbrinu... A možda im se i dopadne u Beogradu, pa napuste novopečenog robijaša zbog čije nesposobnosti za snalaženje sada moraju da crvene.

„Čim se obogatim, kupiću si jednog.“

Na dobrom si putu. Ako te ne spreči neka revolucija, ali i tada prvo stradaju džipadžije, pa -možda ti se posreći.