Ових дана историја се понавља. Скупштином Београда поново руководи Зоран Алимпић, који поново одуговлачи са заказивањем седнице, и у свом маниру говори да ,,има времена'' до крајњег рока. Таква немогућност формирања седнице један је од аргумената који се користи да би се показала неспособност градске власти. 

Незадовољни одлуком Народне скупштине РС, којом је изостављен префикс „босански“ у називима градова Брод и Костајница, као и званичним ставом Уставног суда РС да тиме није повређен витални национални интерес Бошњака, бошњачки парламентарци најавили су блокаду НС РС. 

Треба истаћи да нису сви народи са истим одушевљењем стали у одбрану окупиране Југославије. Неки нису имали симпатија за југословенску идеју и заједништво. Они су после капитулације Краљевске Војске и окупације земље искористили прилику за остварење својих националистичких тежњи.

Већ девет година фотокопирамо од других све и свашта – законе, статуте, уставе, политичка уређења, економију, монетарну политику – али то уопште не кријемо. Напротив, хвалимо се на сав глас, из петних жила се трудимо да сви примете како преписујемо.

Добро је што Град Београд уплаћује уметничким удружењима средства за ПИО, али није добро што то са закашњењем ради. Због тога слободни уметници на појединим општинама не могу да овере здравствене књижице.

„Декосовизација“ се, према Месићевом мишљењу, односи на одсецање главе великосрпском шовинизму, елиминацији онога што Србе, општеприхваћено, чини непредвидљивим, агресивним и опасним.

Нема сумње да ће држава наћи нове извођаче радове своје политике јер ако су бивши комунистички портпарол и бивши четнички ађутант могли преко ноћи да одбаце своје змијске коже и претворе се у љубимце и света и нације.

За све грађане Србије врло злокобну тужбу НУНС-а могу да оборе материјални докази, тј. мапе, слике разрушених српских села у Далмацији, Крајини, Лици, Кордуну, Банији, Славонији, БиХ, КиМ, као и статистички подаци о геноциду над православним Србима током НДХа, Туђманове или Тачијеве демокрације.

Садашња влада и преговарачи, међутим, уместо да се и даље држе ових принципа и Резолуције 1244, да се евентуално понуди целом Косову и Метохији у оквиру Србије статус сличан Јужном Тиролу, одрекли су их се и прихваћен је тзв. бриселски споразум.

Случај Жарка Лаушевића је неспорна трагедија. Двојице младића више нема, а Лаушевићев живот је разорен. Два суђења нису помогла да се случај довољно расветли. Бројна питања остају. Да ли су те вечери он и његов брат само бранили своје животе?