Како можемо да се љутимо на Хашки суд што је ослободио Готовину и Харадинаја који су одговорни за страдање наших сународника, када ми трпамо у затворе и осуђујемо властите грађане који су бранили сопствено достојанство, имовину и интегритет.

Било би лепо да нас држава обавести колико је наркомана после боравка у овим установама излечено. Било би лепо, затим, број излечених које је држава излечила путем својих органа и метода упоредити са бројем излечених у Црној реци. Постоји ли таква евиденција?

Западни савезници нису ловили Милошевића, Хусеина и Гадафија због њихове лоше, већ због њихове исправне политике. Сва тројица могу бити посматрани као симболи различитих верзија “диктатуре за развој”.

Уколико не дође до споразума, претпостављам да је статус кво најбоље решење за сад, уз појачање заштитних мера и надзор и гаранције и контролу од стране међународне заједнице. Уз то, потребна је широка расправа, а не разговори у четири ока, можда једна конференција о Косову.

Пристојност коментара, наравно, никако није смела ићи науштрб отворености; и ту смо ископирали оно што је, верујем, заштитни знак НСПМ-а – да цвета што више коментаторских цветова. Посебно су нам биле драге посете неистомишљеника, било с које стране да су долазили.

Иако је метод лонца за топљење (melting pot), успео у САД (уз истребљење Индијанаца), чињеница је да многе европске земље имају миленијумску историју, културу, обичаје и јасно изграђен национални идентитет – што свакако није био случај са САД у време стварања државе.

Српски политичари с Косова – они који нису у „дилу“ са најнижим шљамом остатака некаквих српских служби на Косову – наћи ће пут. Налазили су га и када смо их свим силама спречавали, и да се нисмо мешали бољи би седели у том несрећном парламенту Косова.

Када се оцењује данашњица, онда се закључује како, за разлику од некад „нема достојанства“ – иако данас ниједно дете не мора да слуша приче из председниковог детињства и пева песмице о њему, „нема слободе“ – мада нико због испричаног вица не завршава на принудном летовању. 

Мада Путин није помињао презимена нових лидера, чинило ми се да је желео да добије то питање и да говори о томе зашто се они не појављују. Ту се не ради само о томе да је он најснажнији политичар.

За овог колумнисту Блица и беспоштедног хроничара нашег културног живота сасвим је политички коректно и допустиво да питање решавања судбина Косова и Метохије ставља у исту раван са Падињаком и Забелом, и при томе он тврди да је овај његов текст намењен разбибризи и едукацији.