И управо је у томе била - и нажалост остала - кључна грешка западне и домаће либералне елите. Ђинђић, са свим својим добрим и лошим особинама, није дошао на власт у једном стабилном демократском поретку, са јаким демократским установама и овешталим демократским правилима игре који би подстицали његове врлине и исправљали његове мане.

Тешко је одредити границу између слободе изношења мисли и идеја и говора мржње, али је у сваком случају врло проблематично због тога затражити забрану директних преноса скупштинских седница, и то у ситуацији када преноси постају важно политичко питање.

Тежак пад рејтинга САД у новој Зогбијевој анкети вероватно одражава изневерене наде у Барака Обаму. То је сасвим нормална људска реакција на дволичног непријатеља који изазива чак и веће гнушање него непријатељ који се не претвара.

Криза. Чаробна реч нашег времена. Дошла је ниоткуда, пореметила вртоглаве кривуље раста и саплела „господу са брда“ на корак од обећаваног и мукотрпно грађеног „бољег сутра“. И стога се алпски форум одвија у донекле туробној атмосфери.

Недоследност се наставља и у примени Дејтонског споразума, барем када је однос према Међународном суду у Хагу у питању, што ће се на бизаран начин на крају Слободану Милошевићу вратити као бумеранг.

Уосталом, ако пуко одустајање од амандмана вреди огромних два милиона евра, запитајте се само колико би онда морало да кошта разбијање најјаче опозиционе странке!? Зато је можда Николићу и Вучићу паметније да, барем неко време, не говоре о парама.

У Израелу прижељкују да се на Блиском истоку понови европско пролеће из 1989. али сматрају да постоји озбиљна опасност да Техеран искористи догађаје и да се понови исламска револуција из 1979.

На основу свега, мишљења сам да је агресија НАТО против Срвбије и Црне Горе (СРЈ) 1999. означила почетак „контролисаног“ трећег светског рата „ниског интензитета“ чији је стратешки циљ прерасподела природних богатстава на планети, пре свега, нафте и гаса, али и стратешких минерала. 

А на нама је да процењујемо шта је од тога корисније за земљу, а не да емотивно стајемо на једну или другу страну. Шта нас брига да ли ветар дува у леђа Пецонију или Филипу Морису? Важно је да наш брод, по могућству, заплови брже.

Ханој није у стању да се самостално одупире кинеском притиску на мору. То су на очигледан начин показала догађања из 1988, када је Кинезима пошло за руком да извојују убедљиву војну победу над вијетнамском ратном морнарицом.