"Sloboda za Ivicu, Acu i Tomu"

Kao grom iz vedra neba, beogradskom čaršijom prostrujila je vest da grupa desničarskih i patriotskih organizacija priprema prikupljanje potpisa na peticiju pod nazivom „Sloboda za srpske patriote“! Nezavisno udruženje novinara istraživača (NUNIS) se odmah dalo u istraživanje i došlo do frapantnih rezultata, koji će umnogome izmeniti odnos javnosti prema aktuelnom državnom vrhu. Evo o čemu se radi:

Ahmed Teršiši je bio mladi ugledni psihijatar u Kabulu. Priključio se mudžahedinima nakon američke invazije na Avganistan. Sa grupom zarobljenih saboraca upućen je u zloglasni zatvor u američkoj vojnoj bazi Gvantanamo, na Kubi. Tamo je pretrpeo strahote, ali je umnogome njegova profesija psihijatra, pomogla njemu i njegovim saborcima da strahote prežive.

Jednoga dana, za vreme zatvorske šetnje, primetio je tri nova zatvorenika: jednog malog debelog, jednog visokog rmpaliju i jednog starijeg, duboko zamišljenog.  Nisu ličili na Avganistance, a i govorili su međusobno nekim čudnim jezikom.

Kako je Ahmedov otac, Mustafa Teršiši bio prevodilac za vreme sovjetske agresije na Avganistan, on je malog Ahmeda naučio da govori ruski. To je pomoglo Ahmedu da stupi u kontakt sa trojicom pridošlica jer mu se učinilo da govore jezikom sličnim ruskom. I bio je u pravu. Sprijateljili su se za tih nekoliko meseci.

Saznao je da su oni zapravo vođe srpske patriotske opozicije, koje su maskirana lica kidnapovala uoči izbora, te da su deportovani čak na Kubu. Iako su bili politički potkovani (mali debeli je čak bio briljantan student političkih nauka), nisu mogli da razumeju zašto ih je snašla zla sudbina. Ahmed, budući psihijatar, na rastanku ih je ohrabrio da izdrže. Pozdravili su se, i Ahmed se vratio u Kabul.

Iz Kabula, Ahmed ubrzo azilantskim putevima, nakon dvadeset sati vožnje u turskoj hladnjači dospeva u centar za azilante u Banji Koviljači u Srbiji. Šetajući se parkom pored čuvenog KUR salona, primetio je kafanu u kojoj su meštani gledali TV Dnevnik. Približio se ne bi li video neku vest iz rodnog kraja. A onda je doživeo ŠOK! A kad se jedan psihijatar šokira, to je zaista šok! Na ekranu je video, ni manje ni više, ona svoja tri prijatelja iz Gvantanama. Nasmejane, srećne! Jedva je došao do vazduha.

Čitavu noć nije mogao da zaspi, a već sutradan je upućen u centar za azilante u Braunšvajgu, u nemačkoj pokrajini Niderzaksen (Niedersachsen). Pored svih strahota koje je preživeo, ovaj šok iz Banje Koviljače mu nije dao da oka sklopi. Nije mogao da složi kockice.

Iz Nemačke se javio čuvenom kubanskom novinaru nedeljnika El Revolusionario, Rodrigu Moralesu Sančezu, koji je prvim avionom doleteo u Braunšvajg. Sančeza je inače upoznao prilikom njegove posete zatvoru u Gvantanamu, radi nekakve reportaže.

Ispričao je svoju priču Sančezu, uz dodatak da mu se čini da osobe koje je video na malom ekranu samo liče na one u Gvantanamu, ali da psiho-morfološki to nisu iste osobe. Sančezu je to bilo dovoljno da se „razvije u strelce“ i istraži slučaj. Rezultati njegove istrage su toliko zapanjujući, da i ja dok ovo pišem pijuckam gutljaje vode, pa savetujem i čitaocima da dok ovo čitaju pored sebe drže čašu vode i nešto nitroglicerina (ako nađu u apoteci).

Elem, osoba koja se danas izdaje za Ivicu Dačića je u stvari Čeh, Miroslav Skala, rođen u Ostravi 1969. godine. Kao dečak letovao je često sa roditeljima u Zaostrogu, gde je počeo da uči naš jezik, i s vremenom ga je usavršio gotovo do perfekcije. Nakon pada Berlinskog zida počeo je da radi za BND (Bundesnachrichtendienst) specijalno osposobljavan za rad na područjima Jugoslavije. Njegovi pretpostavljeni su primetili da neodoljivo podseća na Miloševićevu „desnu ruku“, Ivicu Dačića, sa jednim nedostatkom – bio je vrlo mršav, a i nije umeo da peva.

Kako se približila potreba da se Skala ubaci u politički život Srbije, naređeno mu je da tri meseca jede samo donjosaksonske slane kobasice (Bregenwurst), kako bi pio što više vode, te dostigao građu pravog Ivice Dačića. I zaista ako pažljivo pogledamo kako Skala danas izgleda, to nije ni nalik Dačiću. Dačić je zdravo debeo, a Skala je nekako više naduven. Politički maniri im se ne mogu upoređivati. Dačić je ipak potkovani političar, sa kratkim jezgrovitim izjavama, a Skala nekako mnogo oteže beskrajno duge traktate, koji su bez glave i repa. Sančez zaključuje da to sigurno nije onaj Dačić.

Osoba koje se danas u Srbiji izdaje za Aleksandra Vučića, kako navodi Sančez, jeste ni manje ni više nego Nemac, Andreas Opolski iz Gerlica kod Drezdena. Majka Sabina mu je poreklom Lužička Srpkinja, pa je još kao mali dobio osnove slovenskih jezika. Kasnije je u Bratislavi studirao slavistiku, a nakon pada Berlinskog zida često dolazi i u Srbiju gde usavršava naš jezik. Jednom je čak bez znanja roditelja, iz Beograda otputovao za UAE, gde kaže da se bogovski proveo. BND ga je vrbovao za svaki slučaj, jer je stasom neodoljivo podećao na tada mladog srpskog radikala, ukoliko ovaj ikada dođe na vlast, a što je tada izgledalo neverovatno.

Nedostatak Opolskog je bio taj što je imao vrlo tanke usne, što bi se reklo `kao da su mu žiletom glavu otvarali`, pa ga je BND preporučio čuvenom lajpciškom estetskom hirurgu, doktoru Fogelu. U vreme kada je operacija trebala biti izvršena, doktor Fogel je morao hitno da otputuje u Barselonu, pa je operaciju izvršio njegov asistent, doktor Štrubel. Štrubel je napravio kobnu grešku jer je posudu sa silikonom namenjenom češkoj estradnoj zvezdi, Ivi Filipkovoj upotrebio kod operacije Opolskog. To objašnjava sudski spor koji Filipkova vodi protiv praškog tabloida „Arena“, zbog natpisa od 11. Oktobra prošle godine, pod naslovom: „Filipkova zaboravila sise na klaviru“!

Kasniji pokušaji revizije ove operacije su samo neznatno popravile stvar, tako da Opolski danas deluje dosta groteskno u ulozi Vučića.

Sančez navodi još jedan očigledan dokaz da ovo što gledamo nije pravi Vučić. Naime, koliko god Opolski dobro govorio naš jezik, i dalje je nesiguran, jer mu je maternji ipak lužičko-srpski. Stoga on u javnim nastupima govori do zla boga sporo, trudeći se da glumi mudraca, kako bi prikrio ovaj nedostatak. Uz to dok govori od prstiju pravi piramidu,  što pravi Vučić (onaj iz Gvantanama), po Sančezu nikad nije radio.   

Osoba „C“, odnosno ovaj što se prikazuje kao Tomislav Nikolić, jeste ni manje ni više nego izvesni Tiosav Stojanović iz Azanje. Tiosava je kao malog odgajila tetka koja je živela u Beču. Kako je tetki sa godinama posao sve slabije išao, Tiosav se vrlo mlad zaposlio u JKP u Beču. Uvređen gestom svoga pretpostavljenog, komandira grupe- Šabana, počeo je da svoje pretpostavljene potkazuje komunalnoj policiji grada Beča. Pružanje informacionih usluga privuklo je pažnju BND skautinga, te je Tiosav obučavan lepim manirima kako bi jednoga dana poslužio u visokoj politici. Ovaj posao sa manirima je dosta teško išao, jer je Tiosav što bi se reklo bio „balvan“,ali je zaključeno da će ipak moći da posluži svrsi.

Ovu zamenu Tome Tiosavom najpre je primetila prodavačica cipela Mileva u kragujevačkom naselju Palilule. Naime jednoga dana banuo je u njenu radnju Tiosav (bajagi Toma) i umesto uobičajenog: „Kako ide Milevče“, pozdravio je sa „Dobar dan“! No Mileva bi to i prenebregnula da se nije desilo nešto neverovatno. Umesto broja 44, koji je Toma kupovao godinama, ovaj put je tražio broj 42!? To je, kako je Sančezu izjavila Mileva za nju bio krunski dokaz da se ne radi o istoj osobi. A i neotesani istupi Tiosava u javnosti, potvrđuju u potpunosti zapažanje gospođe Mileva i nalaze Rodriga Moralesa Sančeza.

Svoje nalaze R.M. Sančez je prezentovao jednoj patriotskoj organizaciji u Srbiji, koja se odmah dala u akciju, tako da se ovih dana širom Srbije očekuje potpisivanje peticije pod nazivom „Sloboda za srpske patriote“, koja će biti poslata na adrese svih relevantnih foruma u svetu. Zaista je dosta bilo vladavine: Miroslava, Andreasa i Tiosava! Srbija čeka: Ivicu, Aleksandra i Tomu!