Само смех Србина спасава | |||
"Слобода за Ивицу, Ацу и Тому" |
среда, 28. август 2013. | |
Као гром из ведра неба, београдском чаршијом прострујила је вест да група десничарских и патриотских организација припрема прикупљање потписа на петицију под називом „Слобода за српске патриоте“! Независно удружење новинара истраживача (НУНИС) се одмах дало у истраживање и дошло до фрапантних резултата, који ће умногоме изменити однос јавности према актуелном државном врху. Ево о чему се ради: Ахмед Тершиши је био млади угледни психијатар у Кабулу. Прикључио се муџахединима након америчке инвазије на Авганистан. Са групом заробљених сабораца упућен је у злогласни затвор у америчкој војној бази Гвантанамо, на Куби. Тамо је претрпео страхоте, али је умногоме његова професија психијатра, помогла њему и његовим саборцима да страхоте преживе. Једнога дана, за време затворске шетње, приметио је три нова затвореника: једног малог дебелог, једног високог рмпалију и једног старијег, дубоко замишљеног. Нису личили на Авганистанце, а и говорили су међусобно неким чудним језиком. Како је Ахмедов отац, Мустафа Тершиши био преводилац за време совјетске агресије на Авганистан, он је малог Ахмеда научио да говори руски. То је помогло Ахмеду да ступи у контакт са тројицом придошлица јер му се учинило да говоре језиком сличним руском. И био је у праву. Спријатељили су се за тих неколико месеци. Сазнао је да су они заправо вође српске патриотске опозиције, које су маскирана лица киднаповала уочи избора, те да су депортовани чак на Кубу. Иако су били политички потковани (мали дебели је чак био бриљантан студент политичких наука), нису могли да разумеју зашто их је снашла зла судбина. Ахмед, будући психијатар, на растанку их је охрабрио да издрже. Поздравили су се, и Ахмед се вратио у Кабул. Из Кабула, Ахмед убрзо азилантским путевима, након двадесет сати вожње у турској хладњачи доспева у центар за азиланте у Бањи Ковиљачи у Србији. Шетајући се парком поред чувеног КУР салона, приметио је кафану у којој су мештани гледали ТВ Дневник. Приближио се не би ли видео неку вест из родног краја. А онда је доживео ШОК! А кад се један психијатар шокира, то је заиста шок! На екрану је видео, ни мање ни више, она своја три пријатеља из Гвантанама. Насмејане, срећне! Једва је дошао до ваздуха. Читаву ноћ није могао да заспи, а већ сутрадан је упућен у центар за азиланте у Брауншвајгу, у немачкој покрајини Нидерзаксен (Niedersachsen). Поред свих страхота које је преживео, овај шок из Бање Ковиљаче му није дао да ока склопи. Није могао да сложи коцкице. Из Немачке се јавио чувеном кубанском новинару недељника Ел Револусионарио, Родригу Моралесу Санчезу, који је првим авионом долетео у Брауншвајг. Санчеза је иначе упознао приликом његове посете затвору у Гвантанаму, ради некакве репортаже. Испричао је своју причу Санчезу, уз додатак да му се чини да особе које је видео на малом екрану само личе на оне у Гвантанаму, али да психо-морфолошки то нису исте особе. Санчезу је то било довољно да се „развије у стрелце“ и истражи случај. Резултати његове истраге су толико запањујући, да и ја док ово пишем пијуцкам гутљаје воде, па саветујем и читаоцима да док ово читају поред себе држе чашу воде и нешто нитроглицерина (ако нађу у апотеци). Елем, особа која се данас издаје за Ивицу Дачића је у ствари Чех, Мирослав Скала, рођен у Острави 1969. године. Као дечак летовао је често са родитељима у Заострогу, где је почео да учи наш језик, и с временом га је усавршио готово до перфекције. Након пада Берлинског зида почео је да ради за БНД (Bundesnachrichtendienst) специјално оспособљаван за рад на подручјима Југославије. Његови претпостављени су приметили да неодољиво подсећа на Милошевићеву „десну руку“, Ивицу Дачића, са једним недостатком – био је врло мршав, а и није умео да пева. Како се приближила потреба да се Скала убаци у политички живот Србије, наређено му је да три месеца једе само доњосаксонске слане кобасице (Bregenwurst), како би пио што више воде, те достигао грађу правог Ивице Дачића. И заиста ако пажљиво погледамо како Скала данас изгледа, то није ни налик Дачићу. Дачић је здраво дебео, а Скала је некако више надувен. Политички манири им се не могу упоређивати. Дачић је ипак потковани политичар, са кратким језгровитим изјавама, а Скала некако много отеже бескрајно дуге трактате, који су без главе и репа. Санчез закључује да то сигурно није онај Дачић. Особа које се данас у Србији издаје за Александра Вучића, како наводи Санчез, јесте ни мање ни више него Немац, Андреас Ополски из Герлица код Дрездена. Мајка Сабина му је пореклом Лужичка Српкиња, па је још као мали добио основе словенских језика. Касније је у Братислави студирао славистику, а након пада Берлинског зида често долази и у Србију где усавршава наш језик. Једном је чак без знања родитеља, из Београда отпутовао за УАЕ, где каже да се боговски провео. БНД га је врбовао за сваки случај, јер је стасом неодољиво подећао на тада младог српског радикала, уколико овај икада дође на власт, а што је тада изгледало невероватно. Недостатак Ополског је био тај што је имао врло танке усне, што би се рекло `као да су му жилетом главу отварали`, па га је БНД препоручио чувеном лајпцишком естетском хирургу, доктору Фогелу. У време када је операција требала бити извршена, доктор Фогел је морао хитно да отпутује у Барселону, па је операцију извршио његов асистент, доктор Штрубел. Штрубел је направио кобну грешку јер је посуду са силиконом намењеном чешкој естрадној звезди, Иви Филипковој употребио код операције Ополског. То објашњава судски спор који Филипкова води против прашког таблоида „Арена“, због натписа од 11. Октобра прошле године, под насловом: „Филипкова заборавила сисе на клавиру“! Каснији покушаји ревизије ове операције су само незнатно поправиле ствар, тако да Ополски данас делује доста гротескно у улози Вучића. Санчез наводи још један очигледан доказ да ово што гледамо није прави Вучић. Наиме, колико год Ополски добро говорио наш језик, и даље је несигуран, јер му је матерњи ипак лужичко-српски. Стога он у јавним наступима говори до зла бога споро, трудећи се да глуми мудраца, како би прикрио овај недостатак. Уз то док говори од прстију прави пирамиду, што прави Вучић (онај из Гвантанама), по Санчезу никад није радио. Особа „Ц“, односно овај што се приказује као Томислав Николић, јесте ни мање ни више него извесни Тиосав Стојановић из Азање. Тиосава је као малог одгајила тетка која је живела у Бечу. Како је тетки са годинама посао све слабије ишао, Тиосав се врло млад запослио у ЈКП у Бечу. Увређен гестом свога претпостављеног, командира групе- Шабана, почео је да своје претпостављене потказује комуналној полицији града Беча. Пружање информационих услуга привукло је пажњу БНД скаутинга, те је Тиосав обучаван лепим манирима како би једнога дана послужио у високој политици. Овај посао са манирима је доста тешко ишао, јер је Тиосав што би се рекло био „балван“,али је закључено да ће ипак моћи да послужи сврси. Ову замену Томе Тиосавом најпре је приметила продавачица ципела Милева у крагујевачком насељу Палилуле. Наиме једнога дана бануо је у њену радњу Тиосав (бајаги Тома) и уместо уобичајеног: „Како иде Милевче“, поздравио је са „Добар дан“! Но Милева би то и пренебрегнула да се није десило нешто невероватно. Уместо броја 44, који је Тома куповао годинама, овај пут је тражио број 42!? То је, како је Санчезу изјавила Милева за њу био крунски доказ да се не ради о истој особи. А и неотесани иступи Тиосава у јавности, потврђују у потпуности запажање госпође Милева и налазе Родрига Моралеса Санчеза. Своје налазе Р.М. Санчез је презентовао једној патриотској организацији у Србији, која се одмах дала у акцију, тако да се ових дана широм Србије очекује потписивање петиције под називом „Слобода за српске патриоте“, која ће бити послата на адресе свих релевантних форума у свету. Заиста је доста било владавине: Мирослава, Андреаса и Тиосава! Србија чека: Ивицу, Александра и Тому! |