Katar u središtu najnovije bliskoistočne krize – i kakve to ima veze sa SAD, Izraelom,Turskom i cenom nafte

Saudijska Arabija je spremna da otvori kopnenu granicu s Katarom kako bi omogućila hodočasnicima iz te zemlje da neometano, bez posebnih elektronskih dozvola, odu u Meku, na hadžiluk.

U saopštenju kojim izveštava o toj iznenadnoj milosti kralja Salmana, zvanična saudijska agencija ističe da je kralj čak spreman da snosi troškove njihovog boravka, kao i da, takođe o svom trošku, pošalje saudijske avione po one hodočasnike koji se opredele da u hadžiluk krenu vazdušnim putem.

Katarski ministar spoljnih poslova šeik Muhamed bin Abdulrahman Al Tani pozdravio je odluku saudijskog suverena, uz napomenu da hadžiluk nikako ne bi smeo da bude predmet politizacije i da bi trebalo ukinuti celokupnu ekonomsku i političku blokadu Katara koju su 5. juna uvele Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati, Bahrein i Egipat. Tada je obustavljen sav drumski i avionski saobraćaj s Katarom, a vazdušni prostor tih zemalja zatvoren je za letove Katar ervejza.  U sklopu blokade, svim katarskim državljanima koji su se nalazili na teritoriji tih zemalja naloženo je da je smesta napuste. Katar nije uzvratio recipročnim merama. Egipat nije zatvorio Suecki kanal za katarske brodove.

“Bez obzira na način na koji je Katarcima bio zabranjen hadžiluk - a taj način se može opisati samo kao politizacija -  i bez obzira na način na koji je zabrana hadžiluka sada ukinuta – što je opet politizacija – katarska vlada pozdravlja tu odluku i na nju će pozitivno odgovoriti”, izjavio je šef katarske diplomatije  koga su vesti iz Rijada zatekle u poseti Stokholmu.

Stanovnici Katara, posebno oni koji su se oglasili na društvenim mrežama, nisu bili tako uzdržani. Pod haštagom “Nema hadžiluka bez ukidanja blokade”, tvitovali su da nemaju poverenja u Rijad, da će leteti samo katarskim avionima i da im ničija milostinja, pa ni milostinja saudijskog kralja, nije potrebna.

To poslednje je svakako tačno, ako se ima na umu da je katarski BDP po stanovniku u 2016. iznosio gotovo 66 500 dolara, dok je u isto vreme BDP po stanovniku u Saudijskoj Arabiji iznosio malo više od 20 000 dolara – što jeste ogromna, ali trostruko manja svota. Radi se, dakle, o svađi među bogatim susedima i, bez obzira na ove nove pomirljive tonove, ne treba biti preterani optimista da će ta svađa brzo biti prevaziđena. Ulozi su suviše veliki.

Kako je sve počelo?

Pod vođstvom Saudijske Arabije, Ujedinjeni Arapski Emirati, Bahrein, Egipat su prekinuli diplomatske odnose sa Katarom, isključivši ga iz zalivske vojne koalicije. Rijad i njegovi saveznici pravdali su svoju odluku optužujući Katar da daje podršku sunitskim "terorističkim grupama", uključujući "Al-Kaidu", Islamsku državu, Muslimansko bratstvo, ali i Iranskim terorističkim organizacijama u saudijskoj pokrajini Katif.

Te sankcije su uvedene dve nedelje nakon posete američkog predsednika Donalda Trampa Saudijskoj Arabiji, kada je pozvao države regiona da se bore protiv terorizma i preseku njegove izvore finansiranja. Kriza između zalivskih monarhija se posebno zaoštrila žestokim polemikama oko izjave pripisane emiru Katara, šeiku Tamim bin Hamada Al Taniju, koji je navodno kritikovao odlučnost Rijada da diplomatski izoluje Iran i pritom je branio stavove Hezbolaha i Muslimanskog bratstva. Katar je tvrdio da je njegova zvanična novinska agencija hakovana iz Ujedinjenih Arapskih Emirata dva dana nakon Trumpove posete. Međutim, uprkos zvaničnom demantiju iz Dohe, te lažne vesti su ipak prenete i naširoko su ih distribuirali saudijski, egipatski i emiratski mediji. Rijad i Abu Dabi su na svom tlu blokirali rad Katarske televizije, Al DŽazire.

Donald Tramp je izrazio zadovoljstvo efektima svoje posete Saudijskoj Arabiji i izjavio da novonastala kriza predstavlja početak kraja terorizma. Onda je državni sekretar Reks Tilerson pokušao da umanji oštricu izjave američkog predsednika i založio se za blaže sankcije koje ne bi ometale američke vojne operacije u regionu protiv Islamske države. Tramp je, međutim, ponovio svoje optužbe protiv Katara kome je prebacio da je u prošlosti finansirao terorizam na visokom nivou, da bi odmah potom predložio i svoje posredničke usluge.

Nemački ministar spoljnih poslova Zigmar Gabrijel je izrazio žaljenje zbog teških posledica blokade za lokalno stanovništvo i za nemačku ekonomiju.

Najzad, turski parlament je doneo odluku o slanju dodatnih vojnih snaga na teritoriju svog saveznika, Katara. Početkom avgusta, dva meseca nakon proglašenja blokade, Katar i Turska su održali zajedničke vojne da bi, kako je saopšteno, proverili stepen bezbednosti životno važnih ekonomskih, infrastrukturnih i strateških objekata.

Doha je sve optužbe na svoj račun odbacila kao neosnovane i zauzvrat okrivila svoje susede da žele da stave Katar pod nadzor. Takođe je odbila da izmeni uređivačku politiku svog globalno popularnog tv kanala koji njeni susedi optužuju za širenje militantne islamske ideologije.

Ministar spoljnih poslova Katara je izjavio da Emirat ima snage da se odupre političkim pritiscima i kapacitet da neograničeno izdrži nametnutu ekonomsku blokadu. Uslovio je bilo kakvu mogućnost susreta između Donalda Trampa i šeika Tamima Al Tanija prethodnim ukidanjem svih sankcija.

Iako je šef katarske diplomatije na samom početku krize telefonirao Sergeju Lavrovu, Moskva se još nije zvanično odredila prema tim događajima, verovatno pripremajuci svoj sledeći geopoliticki potez u regionu. Primetno je samo da Doha nastoji da što je više moguće poboljša odnose s Rusijom, pa je tako uvela vizne olakšice za ruske državljane i osnažila poslovne veze, s ruskim petrohemijskim sektorom.

Istorijski kontekst

Katar, mali bogati Emirat s ruba Arabijskog poluostrva, ima 2,6 miliona stanovnika, od čega stranci s dozvolom boravka čine čak 80 procenata. Bivši britanski protektorat koji pliva u moru gasa i nafte stekao je nezavisnost 1971. i od tada njime upravlja dinastija Al Tani.

U susedstvu Katara nalaze se naftne monarhije koje su osnovala lokalna beduinska plemena ujedinjena istom verom, sunitskim islamom, i istom tradicijom. Godinama su se ti emirati u Persijskom zalivu upravljali svojim zajedničkim interesima, bez previše unutrašnjih trvenja. Nafte, pa samim tim i bogatstva, bilo je više nego dovoljno za sve.

Dok su im se Zapadne zemlje udvarale utrkujući se da im prodaju što više oružja i pokušavajući da maksimalno privuku njihove investicija, petromonarhije su se sa relativno bezbedne daljine prilagođavale burnim prevratima Arapskog proleća i suprotnim ambicijima tri regionalna giganta: Egipta, Irana i Saudijske Arabije.

Međutim, pre samo dva meseca, u roku od nekoliko dana, Katar je izolovan i optužen da podržava islamske teroriste i Iran.

Za kormilom u Rijadu, Abu Dabiju i Dohi su mladi prinčevi koji konsoliduju svoju vlast, Donald Tramp, koji prestrojava američku arapsku politku i Turska i Iran koji podržavajuci Katar jasno stavljaju do znanja da se u regionu mora računati na njih.

Šta znači ova kriza u Zalivu koja ugrožava regionalne ravnoteže i deli sunitsku zajednicu? Pitanje je u kojoj meri Katar plaća za podršku Muslimanskom bratstvu, a u kojoj meri za uticaj koji njen televizijski kanal Al DŽazira ima na ceo region ?

Kakve će posledice ti sukobi imati na razne terorističke pokrete koje manje ili više skriveno podržavaju neke od suprotstavljenih strana ?

I najzad, da li će i u kojoj meri Vašington moći da kontroliše nove ambicije Saudijske Arabije. To su samo neka suštinska pitanja koja postavlja Nova arapska kriza.

Politički kontekst

Moramo uzeti u obzir specifični kontekst koji je nastao nakon Arapskog proleća 2011. godine i u kojem je Katar odigrao značajnu ulogu kroz Al DŽaziru. Ta televizija je pružila medijski prostor svim pobunjenicima, a što je posebno iritiralo sve vladajuće porodice u regionu, najviše u Saudijskoj Arabiji i u UAE.

Postoji i opšti kontekst veoma dubokog rivalstva između Irana i Saudijske Arabije koji se takmiče za hegemoniju u regionu. Katar se smatra previše otvorenim prema Iranu.

Na kraju, tu je i neskrivena ljubomora i ljutnja Saudijske Arabije i njenih suseda prema ovoj maloj zemlji koja igra u kategoriji znatno težoj nego što bi joj dozvoljavala veličina i broj stanovnika.

To je zemlja koja je, zahvaljujući svojim ogromnim prihodima od gasa godinama investirala širom sveta. Katarski suvereni fond ima preko 333 milijardi dolara na raspolaganju i veoma razumno koristi ta sredstva mudro investirajuci u jake kompanije, pripremajući se za budućnost mnogo veštije nego što čine njegovi susedi. Ta ulaganja su maksimalno diversifikovana, pa tako Katarski suvereni fond poseduje kako najluksuznija nova naselja i stambeno-poslovne objekte u Londonu, Vašingtonu i Njujorku, tako i značajne pakete akcija u Folksvagenu, Glenkoru, Frans Telekomu, Totalu i drugde. Robna kuća Harods i hotel Kleridžis u Londonu samo su kamičci u toj kruni. Nema kontinenta bez katarskih investicija.

Dakle, to je zemlja koja zauzima puno prostora na svetskoj sceni – reklo bi se obrnuto proporcionalno od svoje veličine, ali čiji je prihod po glavi stanovnika – jedan od najvećih na svetu !

Podsetimo da je već bila kriza 2014. godine kada su sve arapske monarhije u Zalivu bile suspendovale diplomatske odnose sa Dohom. To je trajalo 8 meseci i  posle izvesnih ustupaka sa katarske strane, stvari su se smirile. Ima presedana, tako da postoji politički spor koji već dugo tinja između Katara i njegovih suseda.

Dolazak Donalda Trampa u Saudijsku Arabiju,  njegove izjave o finansiranju terorizma i nova tvrda linija američke administracije prema Iranu, verovatno su bili protumačeni od strane domaćina kao zeleno svetlo da se krene u obračun sa Katarom. Ovo tim pre što je Rijadu potrebno da nečim snažnim skrene pažnju sa dvoipogodišnjeg preskupog angažovanja u Jemenu, koje ništa dobro nije donelo: Jemen je razbijeniji no ikad, građanski rat je odneo preko 10 000 civilnih žrtava, pozicije kako Huta, koji su šiiti, tako i Al Kaide, sve su jače, a kolerom je, kako procenjuju UN, zaraženo čak pola miliona ljudi. Prema istim procenama, u ovom trenutku treba obezbediti humanitarnu pomoć za 18 miliona stanovnika Jemena, od kojih čak sedam miliona gladuje.

U javnost je procurela informacija da je saudijski prestolonaslednik Mohamed bin Salman još u aprilu saopštio dvojici američkih zvaničnika da je spreman da povuče snage iz Jemena, što su njegovi sagovornici ocenili kao pragmatičan stav. U tom svetlu, optužbe na račun Katara da podriva saudijske ratne napore u Jemenu deluju kao plansko traženje dežurnog krivca.    

SAD

Amerikance već dugo iritira neodređenost, pa i dvosmislenost katarske diplomatije koja sedi na nekoliko stolica. Međutim, sada su se i same Sjedinjene Države našle u paradoksalnom položaju gde Bela Kuća vuče na jednu stranu, a Pentagon i Stejt department, na drugu.

Prvi kontakt koji je Donald Tramp imao sa Bliskim istokom bili su UAE, veza je bila šeik  Mohamed bin Zajef, prvi čovek Abu Dabija. Šeik je imao kontakte sa Trampovim timom još dugo pre izbora. Američka štampa je mnogo spekulisala oko činjenice da je upravo Bin Zajef bio taj koji je Trampovu ekipu povezao sa Rusima.

UAE i Saudijska Arabija su vodeće zemlje u kampanji protiv Katara. Na čelu tih država nalaze se ljudi koji su bili bliski Trampu, čak i pre nego što je postao predsednik.

Bela kuća podržava Saudijsku Arabiju, ali Pentagon ima najveću bazu baš u Kataru gde je i operativno sedište i komandni centar američke vojske za ceo Bliski istok (preko 10,000 stacioniranih vojnika). Tu je i aerodrom odakle kreću avioni koji izvode vazdušne napade protiv Islamske države.

Prema tome, američka baza u Dohi je od neprocenjivog značaja za centralnu vojnu komandu u Vašingtonu. Podsetimo samo da je njome, do nedavno, rukovodio general Matis koji je danas šef Pentagona.

Državni sekretar Reks Tilerson je izrazio ozbiljne rezerve prema ekonomskim sankcijama protiv Katara, jer te sankcije kao prvo, pogađaju uglavnom, stanovništvo, i kao drugo, smetaju Amerikancima jer ih ometaju kako u radu u Kataru, tako i u vojnim akcijama u celom regionu.

Dakle, čak i ako Donald Tramp nastavi da preko tvitova kritikuje Katar, svako će od malo upućenijih razumeti da Stejt department i Pentagon šalju drugačije signale: poruka je jasna i  predstavlja poziv na dijalog. Argument je sledeći: ako se delite i sukobljavate, oni koji će imati koristi od toga su vaši neprijatelji, to jest Iran, Al Kaida i Islamska država. Sedite za sto, otvorite sporna pitanja i počnite da pregovarate. Taj poziv deluje ozbiljnije i dalekosežnije od Trumpovih tvitova.

Konačno, ne treba gubiti iz vida da je Tramp još tokom predizborne kampanje, u januaru 2016, žestoko kritikovao dotadašnju američku bliskoistočnu politiku, podjednako žestoko napadajući prethodnu, Bušovu, i tadašnju, Obaminu administraciju. Bušovu administraciju je optužio da je svrgavanjem režima Sadama Huseina u Iraku direktno dovela na vlast šiite u toj zemlji, što je, opet, pojačalo uticaj Irana u celom regionu. Obamina administracija je, po njemu, katastrofalno pogrešila rušenjem Gadafija i sklapanjem sporazuma s Teheranom o nuklearnim pitanjima. Time je, smatrao je Tramp, Vašington, umesto da jača veze sa svojim stvarnim saveznicima, Izraelom i Rijadom, praktično amnestirao Iran i dao mu vetar u leđa. Za Donalda Trampa glavni američki neprijatelji na Bliskom i Srednjem istoku su islamski radikalizam i Iran i protiv njih se treba svim sredstvima boriti.

Za Stejt department i Pentagon takav stav je još uvek prevratnički i previše radikalan.

Cena nafte

Ta još neprevaziđena kontradiktornost u američkom stavu može se objasniti jednom prostom činjenicom: u ovom slučaju strateški interesi Sjedinjenih Država, očigledno, nisu ugroženi. Uprkos ovoj krizi, cena nafte je i dalje veoma niska. To je posledica  nekoliko faktora koje ćemo redom pobrojati:

Prvo – operateri na tržištu uvereni su da aktuelna kriza neće imati značajnijih uticaja na globalnu cenu nafte.

Drugi element je da je Katar pre svega izvoznik gasa, kao treća zemlja po količini rezervi prirodnog gasa u svetu.

Treći činilac odnosi se na to da ova kriza svakako ima uticaj na bilateralne odnose u regionu, ali Katar nastavlja da izvozi svoj gas i naftu – a i ostale zemlje iz Zaliva nastavljaju sa svojim izvozom, tako da berze reaguju veoma spokojno na posledice ovog sukoba.

Takođe, ne treba zaboraviti da je od 2014. godine previše nafte na svetskom tržištu i to je razlog zbog koga su cene pale. Naime, proizvodnja premašuje globalnu potrošnju i zalihe nafte se u celom svetu nalaze na svom istorijskom maksimumu.

Čak su i SAD počele da izvoze svoju naftu – a to se nije desilo u poslednjih četrdesetak godina.

Operateri se uglavnom slažu da su Bliski i Srednji istok izgubili svoj dominantni geopolitički položaj, pa tako i uticaj na utvrđivanje globalne cene nafte.

Na kraju krajeva, vodi se rat u Siriji,  rat u Jemenu, rat u Iraku, pa i rat u Libiji, što bi sve trebalo imati za posledicu rast cene nafte - a ipak, uz sve to, pa još i uz katarsku krizu, cene ne samo da se ne povećavaju, nego su čak i u blagom padu. To je suštinska promena u svetskoj ekonomiji.

Perspektive naftne rente

Kako će se svake godine sve više nazirati kraj naftne rente - zbog ekoloških klimatskih premija, razvitka obnovljivih izvora energije, i trenda koji će rasti u poslovnom svetu da se fosilni izvori energije, kada je reč o finansijskim investicijama, svrstavaju u kategoriju višeg nivoa poslovnog rizika – tako će napetosti u regionu rasti. Iz svih tih razloga, zalivske monarhije shvataju – ili bi barem trebalo da shvate - da neće moći još dugo da uživaju u naftnom blagostanju, ne baveći se ničim drugim.

To je najbolje shvatio Katar. Taj emirat je preusmerio ogromne količine novca, investirajući milijarde dolara u velike zapadne kompanije, posebno u evropske. Već smo pomenuli finansijsku moć katarskog suverenog fonda.

Katarske mudre investicije u velikoj meri smanjuju manevarski prostor koji diplomatije evropskih zemalja imaju da deluju svojim pritiscima na tu zemlju, jer je svakom jasno da bi mnogo rizikovao na unutrašnjem planu ako bi se zamerio Dohi. To objašnjava zašto su Pariz i Berlin izuzetno oprezni u svom odnosu prema malom Emiratu. Kada su tako važni akcionari u pitanju (Katar je suvlasnik Folksvagena i vlasnik Pari Sen Žermena, i fudbalskog i rukometnog kluba) i tako veliki interesi u igri – nema mnogo prostora za nepromišljenost. 

S druge strane, članice OPEK-a nisu bile u stanju da u protekle dve godine osiguraju bilo kakvu povišicu cene nafte, a neće još dugo izdržati sa cenom barela ispod 50 USD.

Neće dugo izdržati ni Saudijska Arabija – bez obzira na velike rezerve kojima raspolaže. Ako se nastavi sadašnji trend smanjenja prihoda i eksponencijalni rast vojnih rashoda, koji sada čine 13,5 posto BDP, Rijad ima pred sobom pet do šest godina - ne više.

Saudijska Arabija i njenih 28 miliona građana veoma malo privređuju, malo proizvode, opslužuje ih jedan ogroman javni servis gde se minimalno radi - i svi neposredno zavise od naftnih prihoda.

Iran

Iako je njena finansijska situacija na duži rok ugrožena, započeti rat u Jemenu neizvestan, unutrašnja situacija nestabilna, nabavka novog američkog naoružanja basloslovno skupa, izgleda da se Saudijska Arabija, pored svih tih problema, ili možda baš zbog njih, nije mogla odreći luksuza da još izaziva i Iran.

Rijad je uzdigao „obuzdavanje“ Irana u rang svog osnovnog spoljnopolitičkog cilja u regionu. Više od politike, to je prava opsesija vehabijske kraljevine, koja strahuje da bi Iran mogao povećati svoj uticaj u regionu i destabilizovati zalivske režime podsticanjem pobuna šiitskog stanovništva.

Doha očigledno nije na istoj talasnoj dužini, jer ne uzima Teheran za pretnju, a još manje za neprijatelja. Doha odbija da prekine sve veze sa Iranom i nastavlja da održava regularne diplomatske odnose sa njim. Konačno, svoje najveće gasno polje Katar deli sa Iranom, tako da njegov pomirljivi stav prema Teheranu ima sasvim racionalnu ekonomsku potku. Zato je logično što je tokom poslednjih nekoliko meseci Katar bio u prvom planu u pregovarima sa proteheranskim šiitskim milicijama o razmeni stanovništva i evakuaciji sirijskih civila iz oba tabora – sve se to odigralo bez Rijada što je Saudijce posebno pogodilo.

Dakle, sukob Rijada sa Iranom je ozbiljan, jer je on označen kao glavni protivnik Vehabijskog kraljevstva - poznato je staro i konstantno rivalstvo između Saudijske Arabije i Irana, ali ono ustvari i nije tako staro.

Ipak, Iran je dugo imao ubedljivo vodeću ulogu.

Treba imati u vidu njegov značaj i demografiju. Sa svojih 70 miliona stanovnika naspram 28 miliona u Saudijskoj Arabiji, sa svojom teritorijom, sa izuzetno velikim resursima i jednom drevnom kulturom, Iran je pravi istorijski kolos. Svi će se složiti da se iransko-persijske civilizacijske tekovine teško mogu porediti s kulturološkim tekovinama nomadskih plemena Saudijske Arabije teško mogu porediti.

Dakle, ovo rivalstvo je u izvesnom smislu nastalo u novije vreme. Ne treba zaboraviti da je čak i stvaranje OPEK-a bila još inicijativa iranskog šaha. 

Važno je da se istaknu ove činjenice - želja da se izazove sukob sa Iranom čini saudijsku poziciju izuzetno rizičnom, čak i bez obzira na aktuelni stav američkog predsednika. Iran se na scenu ponovo vraća kao važan faktor - uprkos privremenoj izolaciji i previranjima vezanim za islamsku revoluciju, gledajući na duži rok, neumitno je da će Iran sa svojim ljudskim, kulturnim i ekonomskim resursima biti buduća velika regionalna sila. 

Izrael

Katarska kriza izgleda da pogoduje Izraelu jer Iran oznacen kao najveća opasnost u regiji, a podeljene arapske zemlje su za Tel Aviv uvek dobra vest.

Ova najnovija medijsko-politička kriza je raspirila fitilj razdora unutar sunitske zajednice. Sada su se javno pokazale već postojeće tenzije između Katara s jedne i Rijada i njegovih (trenutnih) saveznika s druge strane.

Međutim, ove oprečne strategije arapskih zemalja su jasno pokazale manje ili više tajne odnose koje Izrael održava sa određenim brojem sunitskih država u Persijskom zalivu na nivou bezbednosnih struktura. Tako su proletos izraelske vazduhoplovne snage učestvovale u vojnim manevrima u kojima su, pored SAD i Italije, učestvovale i snage Ujedinjenih Arapskih Emirata, iako nemaju diplomatske odnose sa Emiratima. Razmena informacija i saradnja je već ozbiljna i efikasna i jasno je da će nastaviti da se razvija u tom pravcu.

Istina, postoji jedan aspekt koji predstavlja rizik za hebrejsku državu - da se položaj Hamasa i Gaze znatno pogorša kao posledica pritisaka na Katar. Naime, Doha pruža veliku podršku i mnogo finansira u Gazi. Makar to na prvi pogled delovalo paradoksalno, ako ta mogućnost više ne bude postojala i ako izostane katarska podrška, nije teško odgovoriti na pitanje kome će se Hamas obratiti za pomoć. On bi tada bio prinuđen da se još više okrene ka Iranu – a ta vrsta radikalizacije nikako ne bi odgovarala Izraelu.

Al džazira

Katarska kraljevska porodica je bila dovoljno dalekovida da još krajem 1996. osnuje jedan panarapski televizijski kanal jer je na pravo vreme razumela značaj komunikacija za  budući uticaj u regionu. To niko od susednih monarhija nije bio shvatio. Doha i Al DŽazira zapravo su bili prvi koji su dali reprezentativni medijski prostor različitim pokretima unutar političkog Islama.

Katarski stratezi su se pokazali veoma vešti u oblasti meke diplomatske moći, i jedini su u tom regionu uspeli da privuku pažnju sveta i da organizovano ponude određeni pogled na sva lokalna dešavanja. Čak su, osvetljavajući probleme iz raznih perspektiva, u velikoj meri strukturisali tumačenja koja bi se mogla dati određenim događajima. Al DŽazira nije bila samo informacioni kanal, ona je bila portparol arapskog proleća i bilo bi nepravedno optužiti je da je promovisala samo stavove islamskog fundamentalizma.

Dohi upravo na tom polju treba odati ozbiljno priznanje: u Kataru postoji medijski pluralizam kojeg više uopšte nema u Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Saudijskoj Arabiji, ako ga je tamo ikada i bilo. Taj pluralizam veoma razumljivo iritira susede.

Al DŽazira je jedini medij koji prenosi najrazličitija mišljenja. Taj kanal čak ni u ovoj krizi nije zauzeo radikalno prokatarsku poziciju, niti se upustio u to da objašnjava kako su svi ostali zlonamerni.

On daje prostora svim mišljenjima – "Ujedinjeni Arapski Emirati su saopštili  .... Saudijci smatraju ....  dok je pozicija Dohe sledeća" .... itd.

Al DŽazira služi kao relej, ona se koristi da prenesu stavovi i pozicije svih komponenti militantnog islamizma u tom regionu. Tačno je da je to relej i islamskog fundamentalizma, ali služi kao relej i za mnoge druge stvari, tako da je vremenom postala izuzetno praćen i moćan televizijski satelitski kanal – i u tom smislu je zaista ostvarila uspeh. Preko nje, Doha na duži rok širi svoj uticaj.

Katarska posebnost

Kao što smo videli, kriza ima duboke korene jer je Katar, od početka uvek zastupao veoma samosvojne stavove i vodio nezavisnu politiku. Tako je početakom 80-ih odbio da bude deo Federacije UAE – što je bio stav koji je loše prihvaćen od strane drugih emirata. Katar je nastojao da igra svoju solo ulogu od samog početka u Zalivu, čineći to sa mnogo virtuoznosti, ali i uz dosta rizika. 

Katar vodi jedinstvenu ekvilibrističku – ili savršeno prilagodljivu - diplomatiju koja mu omogućava dijalog sa svima. Doha je razvila svoju meku moć već zahvaljujući kolosalnim investicijama, a posebno ju je proširila kroz Al DŽaziru, koja je kao portparol političkog islama širom arapskog sveta i dalje jedna od najuticajnijih i najgledanijih medija u regionu.

Tokom godina Katar je počeo da smeta - on je tokom Arapskog proleća uglavnom zauzimao stavove koji su bili povoljni za pobunjenike, a protiv odavno ustoličenih režima. On nije osudio Iran i najavio je da će nastaviti da sa Iranom održava dobrosusedske odnose. Taj pomirljivi stav se može objasniti činjenicom da Iran i Katar dele i zajednički eksploatišu ogromne izvore gasa. Uostalom, nakon embarga, Iran se među prvima odlučio da pošalje humanitarnu pomoć u hrani svome blokiranom susedu.

Doha je u svojoj izuzetnosti ponudila i egzil nizu arapskih vođa, bilo da se radilo o pripadnicima Hamasa ili o članovima Muslimanskog bratstva. To je posebno pogodilo druge zalivske monarhije koje su u otvorenom ratu sa ovim pokretom. Čak i talibanski lideri već godinama žive u Dohi uz prećutnu saglasnost Amerikanaca i kabulskih vlasti. Sve to dugo nikome nije mnogo smetalo ….

Ali je eto, odjednom zasmetalo i to pod prilično čudnim okolnostima. Tu se prepliću, terorizam, Iran, Trampova poseta, pitanje lažnih izjava katarskog emira i dobro tempiranog kompjuterskog napada, za koji su potom čak i američki obaveštajni izvori naznačili da je najverovatnije potekao iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Koji su pravi razlozi za takvu ostrašćenost protiv malog emirata ?

Muslimansko bratstvo

Ne treba se zavaravati oko pravih motiva ove eskalacije - iza antiterorističke retorike i  optužbi Katara za bliskost za Iranom, u osnovi leži strah od Muslimanskog bratstva, koje još uvek predstavlja glavni problem Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata i posebno Egipta, koji ih uzimaju za apsolutnog neprijatelja.

Ne smemo potceniti njihov značaj i opsednutost tim pokretom ovih režima koji postaju sve autoritarniji i koji žele da prevrnu stranicu Arapskog proleća, ako je ikako moguće, tako što će iskoreniti Muslimansko bratstvo, čijim pripadnicima Katar i Turska još jedini pružaju utočište. Rijad i njgovi saveznici optužuju susedni Katar da podržava islamističke  i džihadističke sunitskim grupama u regionu. Doha, međutim, uporno odbija da stavi Muslimansko bratstvo na listu terorističkih organizacija i nastavlja da pruža podršku nekolicini grupacija bliskih Bratstvu, naročito u Libiji i Siriji. 

Istorijski gledano, pokret Muslimansko bratstvo je imao značajan uticaj na emancipaciju i razvoj Katara. Taj emirat je, dok je još bio britanski protektorat, počeo je da pruža utočište egipatskoj braći daleke 1954. godine, nakon dolaska Nasera na vlast. Primio je drugi talas pripadnika Muslimanskog bratstva iz Sirije 1982. godine. Treći talas je stigao iz Severne Afrike 90-tih godina (Tunis, Alžir i Libija).  Konačno nakon, puča koji je general Sisi izveo u Egiptu, stiže i poslednji talas Muslimanske braće. Jedna polovina prognanih pripadnika pokreta odlazi u Katar, a druga polovina u Tursku.

Pojedini pripadnici pokreta su odigrali vodeću ulogu u stvaranju katarskog državnog aparata i uspostavljanju javne administracije.  Dovoljno je podsetiti se da su na samom početku novinari i urednici Al DŽazire uglavnom bili članovi tog pokreta.

Doha procenjuje da može imati višestruke koristi od dobrih veza s Muslimanskim bratstvom, a uslov te podrške su naravno garancije da se pokret neće baviti subverzivnim aktivnostima u samom Kataru. Privilegovani odnos sa pokretom može doprineti da se spolja poveća dubina strateškog uticaja ove male države na sve muslimanske zemlje. Osim toga, ako se jednom bude dogodilo da Muslimansko bratstvo ili samo pojedini njegovi pripadnici stupe na vlast u nekoj zemlji, ta investicija će se višestruko isplatiti, jer će braća potom izraziti zahvalnost svom bogatom sponzoru. Vlasti u Kataru očekuju da će se tako dobro pozicionirati, ekonomski i politički, u nekoliko arapskih država kada nastupi prilika za islamsko-demokratsku alternativu. Prilike koju favorizuju spolja, ali sprečavaju u svojoj zemlji.

Konačno, Katar namerava, baš kao i Turska, da se postavi kao nezaobilazni posrednik između islamista i njihovih neprijatelja, uključujući i Zapad, što im daje nesumljivu geopolitičku prednost. U tom kontekstu, deo Katarske "braće" počeo je u poslednjih nekoliko godina da menja taktiku. Cilj je da se pokret prilagodi, da se ublaže stavovi, da se promeni pristup problemima – tako što će se više insistirati na konsenzusu i na taj način plasirati jedan blaži imidž cele organizacije.

Ta strateška mutacija je podrazumevala fokusiranje na meku moć i promovisanje ideje da Muslimansko bratstvo zapravo predstavlja "umeren" i "demokratski" trend islamske porodice, za razliku od radikalnog trenda, onog antidemokratskog i islamističko-džihadističkog.

Turska

Kako se iskristalisala osovina Doha - Ankara?

Katar je zaista povukao mudar potez kada je zaštitu potražio od Ankare. Turska je iz sadašnje perspektive mnogo pouzdaniji saveznik od Amerike kao partnera. Tramp je oštro kritikovao Katar. Pentagon pokušava da ispravi situaciju i nekako uspostavi ravnotežu, ali Doha ima sve racionalne razloge za zabrinutost kada je reč o zvaničnom stavu koji će u budućnosti Vašington zauzeti prema njemu.

Turska je mnogo stabilniji, a kako izglada, i mnogo iskreniji saveznik u ovoj krizi. Ta iskrenost počiva na zajedničkoj ideološkoj bliskosti prema Muslimanskom bratstvu. Erdogan, za razliku od katarskih političara, tu bliskost uopšte ne skriva: u februaru je u intervjuu saudijskoj „Al arabiji“ odlučno branio taj pokret koji, kako je rekao, „uopšte nije oružana grupacija, nego ideološka organizacija, koja ni po čemu nije bliska terorizmu“.

Erdogan je pokušao da ponudi svoje usluge kao posrednika na početku krize - pozvao lidere Katara, Saudijske Arabije, Rusije, Kuvajta - a kada to nije uspelo, upotrebio je sav svoj uticaj i Turska se opredelila za Katar.

Turska je shvatila da je imala jaku kartu da odigra sa svojim pozicioniranjem u korist Katara i to je apsolutna blagodet za Dohu, jer sa podrškom Ankare stvari su postale mnogo opasnije za njegove ratoborne susede. Jasno je da ni Saudijska Arabija, ni UAE nisu spremne da uđu u vojni sukob sa Turskom – sada već postoji ravnoteža snaga koju je na početku krize bilo teško zamisliti.