Balkanski „hadžija“ Naser Keljmendi i bošnjačka državna mafija

Nakon što mu se ime decenijama provlačilo u policijskim dosijeima u gotovo svim zemljama regiona, državljanin BiH albanskog porekla Naser Keljmendi dočekao je da njegovo ime na tzv. američku crnu listu stavi lično američki predsednik Barak Obama. U Obaminom pismu Kongresu SAD, Keljmendijevo ime našlo se uz imena svetski poznatih narko bosova, poput vođe meksičkog kartela Snaloa Hozea Antonija Sota Gasteluma, te visoko rangiranog avganistanskog dilera Sajeda Vazira Šaha. Keljmendi je označen kao prva osoba u Evropi po opasnosti za interese SAD, a američka savezna banka (FED) zatražila je da se zamrzne sva Keljmendijeva imovina u Crnoj Gori. Zahtev je upućen preko baze Interpola, a zvaničnu odluku o početku postupka zamrzavanja doneće Evropska komisija. Za sada, Keljmendiju je blokirana sva imovina u SAD i uvedene finansijske sankcije, što podrazumeva zabranu poslovne saradnje, uključujući trgovinske transakcije, račune, osiguranja i druga sredstva. Keljmendija to, za sada, neće pogoditi suviše imajući u vidu da je odavno ugasio firmu koju je bio registrovao u Virdžiniji, a koja mu je, između ostalog, poslužila da sa Kforom zaključi milionske ugovore o snabdevanju međunarodnih vojnih snaga na Kosovu i Metohiji odmah nakon 1999. godine[1].

Keljmendijevi (ne)ometani poslovi

Od tada do danas Keljmendi se prilično obogatio, veliki deo poslova je preneo na prostore Federacije BiH i Crne Gore, ali bi njegova imperija ubuduće mogla biti ozbiljno ugrožena, imajući u vidu da “ulazak” na američku crnu listu znači i pritisak SAD i EU na vlasti u Sarajevu i Podgorici  da mnogo više obrate pažnju na osobe sa te liste i njihovu imovinu i poslovanje. To bi moglo značiti zamrzavanje cele Keljmendijeve imovine, a ona najvidljivija obuhvata: tri kuće, dva stana i hotel “Kaza Grande” u Sarajevu, stan u Podgorici, a u Ulcinju stan, 11 stambenih prostorija ukupne površine 377 metara kvadratnih, kuću, stambenu zgradu od 1 600 metara kvadratnih, te hotel na Velikoj plaži koji se zove isto kao onaj na sarajevskoj Ilidži. Pored svega toga, Keljmendi ima i trgovačku firmu u bescarinskoj zoni u Dubaiju. O novcu na Keljmendijevim računima samo se spekuliše: sarajevski mediji su pisali da je još pre šest godina raspolagao sa oko 20 miliona maraka koje je pozajamljivao sa zelenaškim kamatama od deset odsto mesečno[2].

No, preko svojih advokata Keljmendi je sve to demantovao, a optužnica protiv njega nikada nije podignuta u BiH. Zapravo, on je jedino u Ulcinju bio optužen za nelegalnu izgradnju hotela, ali je, pre tri meseca, gradnja legalizovana uz nagodbu sa tužiocem da plati 10 000 evra dvema lokalnim socijalnim ustanovama. Ulcinjski gradonačelnik je postigao istovetan dogovor sa tužiocem, ali je ostalo nejasno šta je bilo sa 225 000 evra koje je Keljmendi prethodno uplatio u gradski budžet kao akontaciju na ime komunalne takse za svoj hotel[3].

S druge strane, jedan od poslova zbog koga je navodno završio u društvu sa najvećim narko bosovima u svetu, do sada Keljmendiju nikada nije doneo bilo kakvu veću neprijatnost, izuzimajući policijske provere njegovog imena u regionalnoj trgovini narkoticima. Policije u regionu sumnjaju da Keljmendi danas suvereno kontroliše  “tranzitnu” rutu na Balkanu preko koje narkotici završavaju u EU.  Prva velika sumnja na Keljmendija je pala još pre osam godina: EUPM je obavestio tuzlansku policiju da se Keljmendi dovodi u vezu sa organizavanjem transporta 10 kilograma heroina koji je u februaru 2004. godine iz Srebrenika preko Ljubljane prokrijumčaren u Nemačku. Policija je, međutim, u MUP-u Slovenije dobila podatak da je Keljmendi u to vreme bio u Ljubljani sa Jasminom Babić, njegovom dugogodišnjom partnerkom, koja je inače iz Loznice, a živela je u Baru. I ništa se nije dogodilo ni tada ni kasnije, sem što je Keljmendi - na optužbe da trguje narkoticima - odgovorio da “mrzi drogu i sve što ide sa drogom”.

S druge strane, SIPA je u prezentaciji pod nazivom “Zločinačka organizacija Naser Keljmendi” - koju je u novembru 2008. godine predstavila na sastanku Generalnog sekretarijata Interpola u u Lionu - navela da je Keljmendi na čelu jedne od najbolje organizovanih zločinačkih organizacija, ne samo u BiH već i u regionu, koja je umešana u krijumčarenje droge i cigareta, trgovinu ljudima, pranje novca i zelenašenje[4]. Keljmendijeva organizacija u BiH, prema tom dokumentu, ima članove u Sarajevu, Tuzli i Zenici, a njen uticaj proteže se i na Crnu Goru, Kosmet, Makedoniju, Hrvatsku, Srbiju, Nemačku i SAD. Po podacima koje je predstavila srpska policija, Keljmendi je glavni finansijer i organizator prometa heroina koji u Peć stiže autobusima iz Istanbula i Albanije, a zatim se preko Rožaja doprema u Novi Pazar, a odatle u zapadnu Evropu.

Prema tvrdnjama iz tadašnjeg dokumenta SIPA, na dugačkoj listi Keljmendijevih prijatelja i najbližih saradnika bili su Ramuš Haradinaj i Naser Orić. Zanimljivi su i detalji koji su “isplivali” tek kada se Ramuš Haradinaj aprila 2008. godine vratio na Kosmet iz Haga. Kako se navodi u izveštajima nemačke obaveštajne službe BND, Haradinaj je prvu poratnu godinu proveo organizujući lokalnu mrežu kriminalaca, te učvrstio veze sa lokalnim kontroverznim biznismenima, “poput kralja švercovanih cigareta Nasera Keljmendija i Ekrema Luke”, albanskog biznismena iz Peći sa odličnim vezama u albanskoj administraciji u Prištini. Po operativnim saznanjima Interpola, Keljmendi je tek posle sukoba sa Ekremom Lukom razgranao posao u Sarajevu, a potom i u Crnoj Gori.

Keljmendi i Radončić, dva (ne)prijatelja

Ali, tek kada je upisan na američku crnu listu, Keljmendijeve veze sa Fahrudinom Radončićem postale su jedna od ključnih tema i u političkom životu Sarajeva, iako ništa novo nije otkriveno. Radončić je negirao da su Keljmendi i on prijatelji, za šta su Radončića prevashodno optuživali iz SDA. Naime, ostalo je zabeleženo da su Radončić i Keljmendi pre osam godina obavili jedan posao: 2004. godine razmenili su vredne nekretnine u Sarajevu i Zenici - a razliku u ceni od oko 100 000 evra Keljmendi je platio na račun “Avaza”, da bi kasnije i jedan od njegovih džipova završio u vlasništvu Radončićeve kompanije. Urednik sarajevskog Centra za istraživačko novinarstvo(CIN) Azhar Kalamujić kaže da je to jedina veza koju su novinari CIN-a uspeli naći između Keljmendija i Radončića. “Mi smo tokom istraživanja došli do poprilično verodostojnih podataka o vezama između pojedinih pripadnika sarajevske policije i porodice Keljmendi, ali tu priču još uvek nismo ispričali. Još uvek pokušavamo doći do nekih relevantnih dokaza, ali imamo dokaze da su najmanje dva policajca bila često u društvu porodice Keljmendi”, naveo je Kalamujić[5]. 

U narednim godinama između Keljmendija i Radončića biće i neprijateljstva. Tako je pre samo mesec i po dana, na suđenju optuženoj zločinačkoj organizaciji Zijada Turkovića, sam Turković priznao da je pokušao da ubije Keljmendija, tvrdeći da je to uradio po narudžbi Radončića. “Žao mi je što sam prihvatio od Radončića da Vam radim o glavi. Radončić je naručio i platio Vašu likvidaciju zajedno sa Vašim prijateljem Isljamom Kalenderom i još nekima”, doslovce je rekao Turković obraćajući se Keljmendiju koji se u sudnici pojavio kao svedok tužilaštva[6]. Keljmendi je tom prilikom izjavio da je Turkovića upoznao pre tačno deset godina posredstvom svog kuma Muhameda Alija Gašija, kada je računao na Turkovićevu pomoć u planiranom preuzimanju predstavništva “Fabrike duvana Sarajevo” u Prištini. Nerazjašnjene veze Turkovića i Keljmendija delimično su koštale funkcije glavnog tužioca BiH Milorada Barašina koji je bio rešen da, kroz istragu Turkovićeve grupe, dođe i do otužnice protiv Keljmendija.

“Bošnjačka državna mafija” 

Prva velika prilika pojavila se još pre nekoliko godina kada je Keljmendi bio osumnjičen u jednom od najosetljivijih slučajeva za Bošnjake u Sarajevu, ubistvu njihovog ratnog “heroja” Ramiza Delalića Ćele. Preživeli članovi Delalićeve kriminalne grupe su još tokom istrage naširoko govorili o sarajevskom podzemlju, tvrdeći da su, sem što su kumovali ubistvu Delalića, Naser Orić i Keljmendi potom hteli da preuzmu vodeće mesto u podzemlju. Ali, na kraju je na 20 godina osuđen samo Keljmendijev kum Gaši, istraga potiv Keljmendija u sarajevskom Kantonalnom tužilaštvu ostala je da tapka u mestu, a Keljmendi je nastavio da širi svoja prijateljstva. Deo Keljmendijeve strategije širenja uticaja predstavljala je i kupovina naklonosti reisa Mustafe Cerića time što je za izgradnju džamije u Blažuju dao 50 000 maraka. Sarajevska “Slobodna Bosna” tvrdi čak da je Keljmendi bio toliko “dalekovid” da je još pre godinu i po dana posredovao u izmirenju do tada ljutih političkih protivnika, a odnedavno koalicionih partnera Zlatka Lagumdžije i Fahrudina Radončića. Obojica, međutim, tvrde da nemaju veze sa navodnim izmiriteljem, ali će svoje tvrdnje, svakako, moći da potkrepe delovanjem kada stignu zahtevi EU i SAD o “zauzdavanju” Keljmendija. Istovremeno, u Tužilaštvu BiH su potvrdili da je Keljmendi i dalje od istragom, a istražne radnje vodi Uprava policije FBiH.

Ako bi se ta istraga fokusirala na navode koje su u onoj istrazi za ubistvo Delalića iznosili neki od njegovih “saboraca” – onda bi, možda, bila razoktrivena “bošnjačka državna mafija koja je jedina preživela na Balkanu”[7], kako to slikovito danas opisuje Fahrudin Radončić. Elem, još pre nekoliko godina jedan od Delalićevih saradnika tvrdio je da tu “mafiju” čini mreža satkana od veoma poznatih imena. „Ovo je mreža u čitavoj Bosni. Preko koga dolaze ubice, to ti je Naser Kruejzi, u Tuzli je Naser Orić, ovde je Naser Keljmendi. Eto nedavno, kad je Đukanović dolazio u grad, čuo sam da su on, Keljmendi i Radončić bili na golf terenima. Tu je i Bakir Izetbegović, Bakir Alispahić, pa reis. Znači cela mreža“, kazao je tada poznati sarajevski kriminalac Almir Pašić[8].

Kao budući ministar bezbednosti BiH, Radončić će, svakako, imati dobru priliku da razbije “bošnjačku državnu mafiju”, ali će to, istovremeno, biti prilika da i oni koje Radončić uveliko optužuje - a to su brojni “ugledni” članovi SDA iz rata i poratnog perioda - podsete Radončića da se i sam obogatio uz pomoć te iste SDA koju naziva mafijaškom. Uostalom, već godinama politički protivnici ne propuštaju priliku da Radončića prozovu da je za svoje dobro iskoristio veze sa SDA dok je na čelu bio Alija Izetbegović, što je trajalo više od dve decenije.

To upućuje na zaključak da se, usled optužbi da je i sam bio deo stvaranja “bošnjačke državne mafije”, Radončić sa tom “mafijom” neće moći ni obračunati a da ne “potkači” nekoga ko bi mogao da “zakači” njega. Što znači da će se Radončićev najavljeni “obračun” sa “bošnjačkom državnom mafijom” završiti na poruci političkim suparnicima/neprijateljima koja ima tek snagu opomene sažete u moto “ne diraj me – ni diram te”. Tako će “zavera ćutanja” u Sarajevu - uz poneki incident - moći da funkcioniše kao i do sada na svim poljima: od prikrivanja odgovornosti najviših vojnih i političkih zvaničnika RBiH za ratne zločine do ratnog i poratnog profiterstva “bošnjačke državne mafije”.

Zato bi i privođenje pravdi Nasera Keljmendija moglo biti ograničenog dometa, tim pre što i Keljmendi danas izgleda daleko moćniji nego pre nekoliko godina. U poređenju, recimo, sa klanom Ramuša Haradinaja na Kosmetu koji broji oko stotinu ljudi, Keljmendi poseduje čitavu vojsku sledbenika.”U organizaciju Nasera Keljmendija uključeno je više od pet hiljada ljudi, a on je imao svoje jatake u političkim vrhovima svih država na prostoru bivše Jugoslavije. Ne mislim da će s njegovim privođenjem pravdi ići lako, ali ohrabruje činjenica da je bilo potrebno da se umešaju Amerikanci da bi došlo do finalizacije te istrage koja se godinama vodi na ovom području”, tvrdi novinar podgoričkog “Monitora” Tufik Softić[9], misleći samo na istragu Tužilaštva Crne Gore protiv Keljmendija koja je otvorena još prošle godine.

No, imajući u vidu da je Keljmendi bio “dobrovoljni” finansijer crnogorske nezavisnosti, a prethodno i veoma bitan sponzor albanske OVK na Kosmetu, te da je danas i u Crnoj Gori i na Kosmetu i u FBiH spreman da podrži svakoga ko se ne bude previše interesovao za poreklo njegovog bogatstva  - izvesno je samo to da će za razotkrivanje svih njegovih “poslovnih tajni” biti, pre svega, potrebna politička volja. Ako bi takva sudbina zadesila Keljmendija, pitanje je još samo da li bi i koga on “povukao” sa sobom. To je, zapravo, najveća tajna koja se nalazi u nanovo otvorenom slučaju ovog albansko-bošnjačko-crnogorskog “patriote”.