Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |||
Балкански „хаџија“ Насер Кељменди и бошњачка државна мафија |
субота, 23. јун 2012. | |
Након што му се име деценијама провлачило у полицијским досијеима у готово свим земљама региона, држављанин БиХ албанског порекла Насер Кељменди дочекао је да његово име на тзв. америчку црну листу стави лично амерички председник Барак Обама. У Обамином писму Конгресу САД, Кељмендијево име нашло се уз имена светски познатих нарко босова, попут вође мексичког картела Сналоа Хозеа Антонија Сота Гастелума, те високо рангираног авганистанског дилера Саједа Вазира Шаха. Кељменди је означен као прва особа у Европи по опасности за интересе САД, а америчка савезна банка (ФЕД) затражила је да се замрзне сва Кељмендијева имовина у Црној Гори. Захтев је упућен преко базе Интерпола, а званичну одлуку о почетку поступка замрзавања донеће Европска комисија. За сада, Кељмендију је блокирана сва имовина у САД и уведене финансијске санкције, што подразумева забрану пословне сарадње, укључујући трговинске трансакције, рачуне, осигурања и друга средства. Кељмендија то, за сада, неће погодити сувише имајући у виду да је одавно угасио фирму коју је био регистровао у Вирџинији, а која му је, између осталог, послужила да са Кфором закључи милионске уговоре о снабдевању међународних војних снага на Косову и Метохији одмах након 1999. године[1]. Кељмендијеви (не)ометани послови Од тада до данас Кељменди се прилично обогатио, велики део послова је пренео на просторе Федерације БиХ и Црне Горе, али би његова империја убудуће могла бити озбиљно угрожена, имајући у виду да “улазак” на америчку црну листу значи и притисак САД и ЕУ на власти у Сарајеву и Подгорици да много више обрате пажњу на особе са те листе и њихову имовину и пословање. То би могло значити замрзавање целе Кељмендијеве имовине, а она највидљивија обухвата: три куће, два стана и хотел “Каза Гранде” у Сарајеву, стан у Подгорици, а у Улцињу стан, 11 стамбених просторија укупне површине 377 метара квадратних, кућу, стамбену зграду од 1 600 метара квадратних, те хотел на Великој плажи који се зове исто као онај на сарајевској Илиџи. Поред свега тога, Кељменди има и трговачку фирму у бесцаринској зони у Дубаију. О новцу на Кељмендијевим рачунима само се спекулише: сарајевски медији су писали да је још пре шест година располагао са око 20 милиона марака које је позајамљивао са зеленашким каматама од десет одсто месечно[2]. Но, преко својих адвоката Кељменди је све то демантовао, а оптужница против њега никада није подигнута у БиХ. Заправо, он је једино у Улцињу био оптужен за нелегалну изградњу хотела, али је, пре три месеца, градња легализована уз нагодбу са тужиоцем да плати 10 000 евра двема локалним социјалним установама. Улцињски градоначелник је постигао истоветан договор са тужиоцем, али је остало нејасно шта је било са 225 000 евра које је Кељменди претходно уплатио у градски буџет као аконтацију на име комуналне таксе за свој хотел[3]. С друге стране, један од послова због кога је наводно завршио у друштву са највећим нарко босовима у свету, до сада Кељмендију никада није донео било какву већу непријатност, изузимајући полицијске провере његовог имена у регионалној трговини наркотицима. Полиције у региону сумњају да Кељменди данас суверено контролише “транзитну” руту на Балкану преко које наркотици завршавају у ЕУ. Прва велика сумња на Кељмендија је пала још пре осам година: ЕУПМ је обавестио тузланску полицију да се Кељменди доводи у везу са организавањем транспорта 10 килограма хероина који је у фебруару 2004. године из Сребреника преко Љубљане прокријумчарен у Немачку. Полиција је, међутим, у МУП-у Словеније добила податак да је Кељменди у то време био у Љубљани са Јасмином Бабић, његовом дугогодишњом партнерком, која је иначе из Лознице, а живела је у Бару. И ништа се није догодило ни тада ни касније, сем што је Кељменди - на оптужбе да тргује наркотицима - одговорио да “мрзи дрогу и све што иде са дрогом”. С друге стране, СИПА је у презентацији под називом “Злочиначка организација Насер Кељменди” - коју је у новембру 2008. године представила на састанку Генералног секретаријата Интерпола у у Лиону - навела да је Кељменди на челу једне од најбоље организованих злочиначких организација, не само у БиХ већ и у региону, која је умешана у кријумчарење дроге и цигарета, трговину људима, прање новца и зеленашење[4]. Кељмендијева организација у БиХ, према том документу, има чланове у Сарајеву, Тузли и Зеници, а њен утицај протеже се и на Црну Гору, Космет, Македонију, Хрватску, Србију, Немачку и САД. По подацима које је представила српска полиција, Кељменди је главни финансијер и организатор промета хероина који у Пећ стиже аутобусима из Истанбула и Албаније, а затим се преко Рожаја допрема у Нови Пазар, а одатле у западну Европу. Према тврдњама из тадашњег документа СИПА, на дугачкој листи Кељмендијевих пријатеља и најближих сарадника били су Рамуш Харадинај и Насер Орић. Занимљиви су и детаљи који су “испливали” тек када се Рамуш Харадинај априла 2008. године вратио на Космет из Хага. Како се наводи у извештајима немачке обавештајне службе БНД, Харадинај је прву поратну годину провео организујући локалну мрежу криминалаца, те учврстио везе са локалним контроверзним бизнисменима, “попут краља шверцованих цигарета Насера Кељмендија и Екрема Луке”, албанског бизнисмена из Пећи са одличним везама у албанској администрацији у Приштини. По оперативним сазнањима Интерпола, Кељменди је тек после сукоба са Екремом Луком разгранао посао у Сарајеву, а потом и у Црној Гори. Кељменди и Радончић, два (не)пријатеља Али, тек када је уписан на америчку црну листу, Кељмендијеве везе са Фахрудином Радончићем постале су једна од кључних тема и у политичком животу Сарајева, иако ништа ново није откривено. Радончић је негирао да су Кељменди и он пријатељи, за шта су Радончића превасходно оптуживали из СДА. Наиме, остало је забележено да су Радончић и Кељменди пре осам година обавили један посао: 2004. године разменили су вредне некретнине у Сарајеву и Зеници - а разлику у цени од око 100 000 евра Кељменди је платио на рачун “Аваза”, да би касније и један од његових џипова завршио у власништву Радончићеве компаније. Уредник сарајевског Центра за истраживачко новинарство(ЦИН) Азхар Каламујић каже да је то једина веза коју су новинари ЦИН-а успели наћи између Кељмендија и Радончића. “Ми смо током истраживања дошли до поприлично веродостојних података о везама између појединих припадника сарајевске полиције и породице Кељменди, али ту причу још увек нисмо испричали. Још увек покушавамо доћи до неких релевантних доказа, али имамо доказе да су најмање два полицајца била често у друштву породице Кељменди”, навео је Каламујић[5]. У наредним годинама између Кељмендија и Радончића биће и непријатељства. Тако је пре само месец и по дана, на суђењу оптуженој злочиначкој организацији Зијада Турковића, сам Турковић признао да је покушао да убије Кељмендија, тврдећи да је то урадио по наруџби Радончића. “Жао ми је што сам прихватио од Радончића да Вам радим о глави. Радончић је наручио и платио Вашу ликвидацију заједно са Вашим пријатељем Исљамом Календером и још некима”, дословце је рекао Турковић обраћајући се Кељмендију који се у судници појавио као сведок тужилаштва[6]. Кељменди је том приликом изјавио да је Турковића упознао пре тачно десет година посредством свог кума Мухамеда Алија Гашија, када је рачунао на Турковићеву помоћ у планираном преузимању представништва “Фабрике дувана Сарајево” у Приштини. Неразјашњене везе Турковића и Кељмендија делимично су коштале функције главног тужиоца БиХ Милорада Барашина који је био решен да, кроз истрагу Турковићеве групе, дође и до отужнице против Кељмендија. “Бошњачка државна мафија” Прва велика прилика појавила се још пре неколико година када је Кељменди био осумњичен у једном од најосетљивијих случајева за Бошњаке у Сарајеву, убиству њиховог ратног “хероја” Рамиза Делалића Ћеле. Преживели чланови Делалићеве криминалне групе су још током истраге нашироко говорили о сарајевском подземљу, тврдећи да су, сем што су кумовали убиству Делалића, Насер Орић и Кељменди потом хтели да преузму водеће место у подземљу. Али, на крају је на 20 година осуђен само Кељмендијев кум Гаши, истрага потив Кељмендија у сарајевском Кантоналном тужилаштву остала је да тапка у месту, а Кељменди је наставио да шири своја пријатељства. Део Кељмендијеве стратегије ширења утицаја представљала је и куповина наклоности реиса Мустафе Церића тиме што је за изградњу џамије у Блажују дао 50 000 марака. Сарајевска “Слободна Босна” тврди чак да је Кељменди био толико “далековид” да је још пре годину и по дана посредовао у измирењу до тада љутих политичких противника, а однедавно коалиционих партнера Златка Лагумџије и Фахрудина Радончића. Обојица, међутим, тврде да немају везе са наводним измиритељем, али ће своје тврдње, свакако, моћи да поткрепе деловањем када стигну захтеви ЕУ и САД о “зауздавању” Кељмендија. Истовремено, у Тужилаштву БиХ су потврдили да је Кељменди и даље од истрагом, а истражне радње води Управа полиције ФБиХ. Ако би се та истрага фокусирала на наводе које су у оној истрази за убиство Делалића износили неки од његових “сабораца” – онда би, можда, била разоктривена “бошњачка државна мафија која је једина преживела на Балкану”[7], како то сликовито данас описује Фахрудин Радончић. Елем, још пре неколико година један од Делалићевих сарадника тврдио је да ту “мафију” чини мрежа саткана од веома познатих имена. „Ово је мрежа у читавој Босни. Преко кога долазе убице, то ти је Насер Круејзи, у Тузли је Насер Орић, овде је Насер Кељменди. Ето недавно, кад је Ђукановић долазио у град, чуо сам да су он, Кељменди и Радончић били на голф теренима. Ту је и Бакир Изетбеговић, Бакир Алиспахић, па реис. Значи цела мрежа“, казао је тада познати сарајевски криминалац Алмир Пашић[8]. Као будући министар безбедности БиХ, Радончић ће, свакако, имати добру прилику да разбије “бошњачку државну мафију”, али ће то, истовремено, бити прилика да и они које Радончић увелико оптужује - а то су бројни “угледни” чланови СДА из рата и поратног периода - подсете Радончића да се и сам обогатио уз помоћ те исте СДА коју назива мафијашком. Уосталом, већ годинама политички противници не пропуштају прилику да Радончића прозову да је за своје добро искористио везе са СДА док је на челу био Алија Изетбеговић, што је трајало више од две деценије. То упућује на закључак да се, услед оптужби да је и сам био део стварања “бошњачке државне мафије”, Радончић са том “мафијом” неће моћи ни обрачунати а да не “поткачи” некога ко би могао да “закачи” њега. Што значи да ће се Радончићев најављени “обрачун” са “бошњачком државном мафијом” завршити на поруци политичким супарницима/непријатељима која има тек снагу опомене сажете у мото “не дирај ме – ни дирам те”. Тако ће “завера ћутања” у Сарајеву - уз понеки инцидент - моћи да функционише као и до сада на свим пољима: од прикривања одговорности највиших војних и политичких званичника РБиХ за ратне злочине до ратног и поратног профитерства “бошњачке државне мафије”. Зато би и привођење правди Насера Кељмендија могло бити ограниченог домета, тим пре што и Кељменди данас изгледа далеко моћнији него пре неколико година. У поређењу, рецимо, са кланом Рамуша Харадинаја на Космету који броји око стотину људи, Кељменди поседује читаву војску следбеника.”У организацију Насера Кељмендија укључено је више од пет хиљада људи, а он је имао своје јатаке у политичким врховима свих држава на простору бивше Југославије. Не мислим да ће с његовим привођењем правди ићи лако, али охрабрује чињеница да је било потребно да се умешају Американци да би дошло до финализације те истраге која се годинама води на овом подручју”, тврди новинар подгоричког “Монитора” Туфик Софтић[9], мислећи само на истрагу Тужилаштва Црне Горе против Кељмендија која је отворена још прошле године. Но, имајући у виду да је Кељменди био “добровољни” финансијер црногорске независности, а претходно и веома битан спонзор албанске ОВК на Космету, те да је данас и у Црној Гори и на Космету и у ФБиХ спреман да подржи свакога ко се не буде превише интересовао за порекло његовог богатства - извесно је само то да ће за разоткривање свих његових “пословних тајни” бити, пре свега, потребна политичка воља. Ако би таква судбина задесила Кељмендија, питање је још само да ли би и кога он “повукао” са собом. То је, заправо, највећа тајна која се налази у наново отвореном случају овог албанско-бошњачко-црногорског “патриоте”. [3] Isto. [5] Isto. |