Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |||
БиХ - повратак отписаних решења и "посредничка" улога Александра Вучића |
среда, 02. октобар 2019. | |
Потпуни политички разлаз између водећих политичких партија у Републици Српској(РС) и Федерацији БиХ(ФБиХ) о слању годишњег националног плана (АНП) за активацију Акционог плана за чланство(МАП) Босне и Херцеговине(БиХ) у НАТО алијанси, недавно је "допунила" Странка демократске акције(СДА) Бакира Изетбеговића са својом новом-старом програмском декларацијом у којој је наставила да се залаже са "успоставлјање Републике БиХ са три нивоа власти(државни, регионални, локални)". Та и низ других формулација попут оне о "јачању босанског идентитета", које се на сваке четири године понављају у програмским документима СДА, нису могле никако другачије ни да буду доживљене у РС него као програм који води ка укидању РС, те преуређењу БиХ у централистичку/унитаристичку државу, што су на исти начин протумачили и водећи хрватски политичари у ФБиХ. На крају су и неки од најдоследнијих заговорника "грађански уређене БиХ" декларацију СДА оценили не само као ударац својој грађанској идеји, већ и много горе од тога. "Декларација СДА поручује, веома оштро, другим националним странкама како СДА и њено гласачко тело полажу право на територију БиХ као ексклузивно бошњачку територију. То значи да је Изетбеговић овом декларацијом ствари вратио на предратно стање и ствари поставио тако да, у најбуквалнијем смислу те речи, другим нацијама у БиХ поручује да се морају прилагодити његовом концепту тог босанског идентитета који је, у ствари, бошњачки", рекао је Енвер Казаз, професор Универзитета у Сарајеву.
Убрзо је затим и опозициона Социјалдемократска партија(СДП) БиХ најавила да ће у процедуру у Парламентарну скупштину БиХ упутити предлоге својих уставних амандмана који ће се наслањати на решења из тзв. априлског пакета уставних промена из 2006. године. Из СДП-а БиХ нису обелоданили каква ће тачно решења понудити, али је већ из најаве постало јасно - а ускоро је и потврђено у РС - да српски политичари о њима неће ни преговарати. Подсећанја ради, "априлски пакет" уставних решења предвиђао је пренос дела надлежности са ентитета на ниво БиХ путем увођења два нова министарства у Савет министара БиХ, укидање ротације у том извршном телу и у Председништву БиХ итд. Пре више од 13 година тај "пакет" имао је подршку водећих странака у РС, Савеза независних социјалдемократа(СНСД) Милорада Додика, Српске демократске странке(СДС) и Партије демократског прогреса(ПДП), као и СДА, СДП-а БиХ и Хрватске демократске заједнице(ХДЗ) БиХ, али је пропао због противљења тадашње Странке за БиХ Хариса Силадјжића и дисидената из СДА и ХДЗ-а, који су отворено тражили још више централистичких решења. С обзиром да се унапред знало да водеће српске и хрватске странке у РС и ФБиХ сада неће хтети ни да разговарају о предлозима СДП-а БиХ, а камоли о програмским начелима СДА - извесно је да је ова трка са новим-старим предлозима СДА и СДП-а највише требало да послужи њима самима за јачање позиција у њиховом бирачком телу, готово искључиво бошњачком. То је сасвим јасно када се зна да, рецимо, СДА никада није ни покушала озбиљно да у процедуру у Парламентарну скупштину БиХ упути уобличене предлоге уставних амандмана који би садржавали елементе "Републике БиХ са три нивоа власти", који искључују двоентитетско уређење базирано на постојећем Уставу БиХ и уставне механизме којима се онемогућава национално прегласавање. Просто, за разговор о спровођењу својих програмских начела СДА није могла да нађе поузданог саговорника у РС ни у време када су српски политичари у РС били изложени најснажнијим међународним притисцима, у време високог представника у БиХ Педија Ешдауна. Садашњи притисци, пре свега из Вашингтона, али знатно слабији него у Ешдауново време - ваљда због негодовање/противљења из Москве - усмерени су пре свега у правцу слања АНП-а у седиште НАТО-а зарад активирања МАП-а. То је, заправо, остао главни захтев и СДА и Демократске фронте Жељка Комшића(председавајући Председништва БиХ) свима осталима на политичкој сцени у БиХ. Дакле, не само Додику, са којим Изетбеговић и Човић скоро годину дана безуспешно преговарају о формирању новог Савета министара БиХ, већ и свим другим странкама. Али, излаз из тог "зачараног круга" није ни на помолу, тако да ни одговор опозиционог ПДП-а да би разговарали о слању АНП-а под условом да се у АНП угради клаузула о војној неутралности БиХ и да се о чланству БиХ у НАТО-у накнадно одлучује - нема готово никакву тежину. Додик и даље тврди да СНСД неће пристати на слање било каквог АНП-а, а у опозиционом СДС-у су остали при ставу да РС у овом питању треба да прати одлуке власти Србије. Додик, притом, наставља да нуди Изетбеговићу сличан аранжман са НАТО алијансом какав има Србија у оквиру Индивидуалног националног плана сарадње(ИПАП), али Изетбеговићу, а ни осталим политичарима који заступају Бошњаке таква понуда није ни прихватљива, ни примамљива.
Интересантно је, међутим, да председник Србије Александар Вучић избегава да се јавно изјасни о овој теми - образлажући то пословичним да "не жели да се меша у унутрашње ствари у БиХ" - иако је, како и сам истиче, Србија гарант Дејтонског споразума. А захтев СДА о слању АНП-а далеко је живљи у политичком простору БиХ неголи начела из програмске декларације СДА поводом које је Вучић ономад окупио политичке вође Срба у РС. То се, рецимо, није догодило када је СДА усвојила суштински иста своја програмска начела пре четири године, а Вучић је и тада имао све полуге власти у Србији и такође се представљао као заштитник РС као и сада. У међувремену је успео да својим "молбама" одврати Додика од "референдума о статусу РС" који је СНСД "заказао" за 2018. годину па отказао, баш као и од референдума о Суду и Тужилаштву БиХ "заказаног" две године раније. А ни Додику није требало пуно да услиши те Вучићеве "молбе".
Вучића заправо, као ни друге српске политичаре, ништа не кошта да објаве оно што је свима итекако јасно - да је програмска декларација СДА антидејтонска, као што су биле и све раније - тим пре што српски политичари у РС имају све дејтонске механизме у својим рукама да спрече да се иједан став из те декларације икада и појави у процедури у Парламентарној скупштини БиХ. Уз ту чињеницу, Вучићу није нимало тешко да се представља Србима с обе стране Дрине малтене као њихов сведржитељ, а да се, превасходно Вашингтону - где Додика понајпре виде као реметилачки фактор - приказује као кључни чинилац мира и стабилности у троуглу Београд - Бањалука - Сарајево. И када тај српски сведржитељ и регионални стабилизатор једном буде објавио свој "план за решење питања Косова и Метохије(КиМ)" - у облику Свеобухватног споразума Београда и Приштине о нормализацији односа или у обличју "плана о разграничењу" на КиМ - онда ће се можда јавно изјаснити и о свеобухватној бошњачкој политичкој идеји садржаној у њиховом моту "прво НАТО, па ЕУ". Или ће и тада око себе окупити српске политичаре из РС да саслуша њихове "жалбе", а онда им сведржитељски саопштити да НАТО није више гарант војне неутралности Србије само на КиМ, већ и "мало" шире? |