Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |||
Дејтон, Били, Сенди и Медли |
понедељак, 30. септембар 2013. | |
(Прес, 29. 9. 2013) Упркос растућој незапослености, Србија је понудила радна мјеста економским експертима Гузенбауеру и Строс-Кану, па би Српска, за коју је још увијек примарно политичко питање опстанка, могла да позове безбједњака Сендија Бергера. То је онај Американац који је крајем грађанског рата био на нашој страни, а сада је такође без ранијег високог положаја у државној или међународној администрацији. “САД су током 1995. озбиљно разматрале опцију да Републици Српској понуде излазак из БиХ и федерацију са Србијом. Шеф Савјета за националну безбједност Сенди Бергер је био за то, ни државна секретарка Медлин Олбрајт није била против, али је преферирала другу опцију, коју је такође понудио главни безбједњак: бомбардовање српских положаја и очување цјеловите БиХ, уз специјалне везе са матицом. Предсједник Клинтон се приклонио њеном ставу.“ Тако је, према недавно откривеним документима ЦИА, у лежерној размјени мишљења три вашингтонска центра моћи, режирана завршница грађанског рата у БиХ, скројена основа Дејтонског споразума и преломљена послијератна судбина БиХ. У бројним српским медијским коментарима сви се баве питањем зашто су ти документи објављени баш сада, односно шта би то актуелно политички могло да значи. Неки аналитичари сматрају да Американци на овај начин најављују повратак на западнобалканску сцену. Други, да је то порука за Брисел, а прије свега Берлин, да и надаље неће моћи сами да рјешавају проблеме у европском дворишту. Трећи, да је послије интервенција у Ираку, Египту, Сирији, Вашингтону потребно да подсјети на своју улогу у рату у Босни, као доказ да САД нису у глобалном сукобу са муслиманима. Овим претпоставкама могла би се додати и четврта. Публиковањем папира по којима осамостаљење РС замало што није прошло у Бијелој кући још 95, Американци припремају терен за заокрет у БиХ у прилог Србима. Утолико прије што документи ЦИА свједоче да је стари Изетбеговић варао САД гледе својих панисламистичких веза са радикалима у Техерану. Занимљиво је да при томе баш ниједан од аналитичара не доводи у питање аутентичност објављених докумената или барем њихову тенденциозну селекцију. Прије свега: шта све од докумената није објављено, а једнако је важно или још важније? Затим, какав је био став Пентагона, Савјета за спољну политику, Конгреса и кључних интересних група из крупног бизниса итд.? Откако се 80-их година појавила чувена мапа о линијама распада СФРЈ, односно откако се 90-их потврдила као самоиспуњавајућа прогноза, људи на екс-Ју простору су склони да олако повјерују у све што се сервира са меморандумом ЦИА. Заборавља се да је у то вријеме стратешки глобални интерес САД, насупрот јединственом ставу Француске, Њемачке и Британије, био да НАТО остане у Европи те да је трансатлантско надигравање било спољнополитички оквир грађанског рата у Босни. Американци су саботирали међународне мировне планове за БиХ све док нису убиједили своје европске савезнике да нема рјешења без ваздушних удара НАТО на српске положаје. А да би придобио националну јавност за војну интервенцију у Босни, Клинтон је тражио од Алије Изетбеговића спектакуларно жртвовање пет хиљада муслимана у Сребреници. Интерес САД био је, дакле, много већи него што испада према напрасно обзнањеним папирима ЦИА. О чему онда ови донедавно тајни документи заправо говоре? Вјероватно само о томе како је једина суперсила на врхунцу своје глобалне моћи првих 90-их интерно третирала локално крвопролиће на балканској периферији. Како јасно пише у папирима, наш пријатељ Сенди је Медлин и Билију био предложио двије опције да се рат у Босни брзо оконча искључиво у функцији тада предстојећих предсједничких избора 1996. Дакле, чак и стратешки интерес САД за останком НАТО-а у Европи био је мање важан спрам амбиције Клинтона и његових људи да још четири године остану на власти. За шта би, напокон, ти до јуче конспиративни папири могли да нам послуже? Србима са десне обале Дрине до јуче су спочитавани наводни планови за стварање велике Србије на рачун БиХ, а Србима са десне и данас се приписује њено разбијање. У свим окончаним и текућим хашким процесима то се наводи као једна од главних тачака оптужнице, иако су о подјели БиХ још у миру расправљали представници владајуће коалиције СДА, СДС и ХДЗ у Сарајеву, а током рата се подјела као рјешење помињала и у међународним мировним иницијативама. Сада, ево, имамо црно на бијело да се и у врху америчке администрације расправљало о подјели БиХ као легитимном рјешењу, што значи да се ни Сенди, Медлин и Били нису обазирали на чињеницу да се радило о већ увелико међународно признатој држави. Сасвим конкретно, шеф Савјета за националну безбједност САД је предложио да се, коју годину након окончања рата у БиХ, Српској омогући референдум о осамостаљењу. Аранжман којим се Србима са задршком од 5 година признаје право на самоопредјељње до отцјепљења договорили су у септембру `93. Крајишник и Изетбеговић. Али, када је тај исти референдум коју годину касније Милорад Додик и заказао, дочекан је на нож, једнако од ОХР-а и Американаца, као и Бошњака. Али, боже мој, и Дејтонски споразум је од некада „највећег успјеха америчке дипломатије послије Другог свјетског рата“, постао документ релативног значења и ограниченог трајања, који се мора мијењати, а у међувремену се не треба држати његовог слова него духа. Зашто у контексту недавно обзнањених документа ЦИА нешто слично не би могло да се деси и са међународним признањем БиХ: да од неких нових „сенди-менди-били“ чујемо причу о „духу међународног признања БиХ“ који се одвојио од материје слова и папира похрањених у архиви УН. Коначно Американци су аутори и „признања“ и „Дејтона“ па једини знају шта су хтјели. |