Дискриминација српских жртава на суђењима у БиХ

(Нови Репортер)

У последње време судови у БиХ изрекли су више пресуда за ратне злочине над Србима, али то није много умањило незадовољство удружења српских жртава. У удружењима су понекад још више огорчени, сматрајући да су затворске казне починиоцима веома мале. Осим тога, у српским удружењима се питају како то да, поред починиоца злочина, не одговарају њихови команданти. Истина, они поздрављају пресуде, али истичу да се веома споро приводе правди одговорни за страдање Срба, те да су српске жртве дискриминисане у односу на жртве друга два народа.

Команданте Армије РБиХ (не) чекају оптужнице             

Удружења су посебно кивна што још нема оптужнице против бошњачког генерала Атифа Дудаковића, тим пре што је неколико Дудаковићу подређених команаданата и војника што осуђено, што осумњичено, а међу њима и он сам. Тужилаштво БиХ већ дуго води предмет под називом „Атиф  Дудаковић и други“, али до сада су осуђени и хапшени само ови „други“. А тужилачка одлука је, наводно, пролонгирана за следећу годину, иако није најјасније шта се још чека.

Прошле седмице ухапшен је 39-годишњи Сафет Ковачевић, осумњичен за злочине нас над српским становништвом на подручју Бихаћа и Цазина. Током ове године, тројица Дудаковићу подређених добили су укупно 25 година затвора на истом подручју: официри “безбедњаци” при Дудаковићевом Петом корпусу АРБиХ, Мехура Селимовић и Адил Ружнић, добили су по осам година, а војни полицајац Емир Мустафић осуђен је на девет година затвора. И то су, до сада, “најозбиљније” пресуде за ратне злочине у БиХ.

Међутим, председник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила РС Недељко Митровић каже за “НР” да је делимична сатисфакција породицама жртава злочина могућа једино када њихов командант Атиф Дудаковић буде кажњен. “Већ имамо неколико појединачних и групних пресуда које сигурно воде ка ономе ко је издавао наређење, односно није предузимао мере да спречи такве злочине који су евидентни. То доказује управо и та последња пресуда. Дудаковић је у питању јер је он владао ситуацијом, одлучивао о животу и смрти у том региону у току рата”, каже Митровић.  

Одговорност команданата траже и из Савеза удружења породица несталих Сарајевско-романијске регије. Председник те организације Милан Мандић истиче за “НР” да је евидентан неуједначен третман српских и бошњачких жртава. „ Замислите официре Армије БиХ и официре Војске РС по истој командној одговорности, на истим положајима: официр Војске РС добија 20 до 30 година затвора, а официр Армије БиХ буде претежно ослобођен или добије годину - две затвора. То је недопустиво”, истиче Мандић.

Разочаране породице српских жртава  

Породице жртава су, додаје, фрустриране због спорости процесуирања одговорних за страдање њихових најмилијих. “Зато смо да се процесуирају сви ратни злочини у БиХ, било над ким да су начињени. Али неки заборављају да је ратних злочина било у БиХ свих над свима. Значи, треба да се сви процесуирају,  а не само бирати одређене предмете, процесуирати их, а остале гурати у ладице и заборављати те ратне злочине”, закључује Мандић. 

Мирјана Симанић из Источног Сарајева од Тужилаштва БиХ годинама тражи имена одговорних за убиство свог супруга 1994. године у рејону Сарајева. Његове посмртне остатке пронашла је и сахранила тек 2007. године, али имена убица ни до данас нема. “Још нисам доказала, нити имам одговора од Тужилаштва БиХ ко је починио злочин над мојим супругом, иако имам одговор Уставног суда од 27. маја 2005. године, у којем је низ апелација од породиц целог Сарајева и сарајевско-романијске регије:  156 одлука у којима је Тужилаштво БиХ дужно доставити информацију о судбини и телима  наших чланова породица које тражимо”, каже Симанићева.

Још више су, изгледа, незадовољни чланови породица са подручја Сребренице и Братунца. Нико од припадника АРБиХ са тог подручја није одговарао за злочине на Србима. Тројица Бошњака су осуђена на симболичне казне, али због убиства Србина Стеве Тешића у околини Сребреника код Тузле у јулу 1995. године. Кантонални суд је осудио Неџада Орића из Сребренице на три године, а по једну годину затвора добили су Хамед Салиховићи Азем Ахмић из Братунца.

Радојки Филиповић из Бјеловца код Братунца убијено је неколико чланова породице у нападу Армије РБиХ на Бјеловац 14. децембра 1992. године. “На кућном прагу погинули су ми супруг и свекар. Моја свекрва - старица, јетрва и њено двоје деце одведени су у сребренички затвор. Немањи је било седам месеци, Оливери три године. Брано Филиповић је имао девет година када је заробљен. Провели су два месеца у затвору. Оно што ме као човека боли све ове године јесте чињеница да сам кренула да видим шта се дешава са предметима и да ли уопште постоје предмети ратних злочина почињени над члановима наших породица, а Тужилаштво о тим предметима ћути”, каже Филиповићева за “НР”.

Она је била на последњем састанку коју су удружења српских жртава организовала у Бањалуци са Весном Будимир, шефицом Одељења Тужилаштва БиХ за ратне злочине. Тужитељка се трудила да објасни да чини све што може, али Радојка Филиповић каже да свако чекање ствара само додатну горчину. “Више стварно не желим да идем на састанке тог типа. Не желим више ничија врата да отварам и не желим више уопште на ову тему да причам . Хоћу конкретно! Ја хоћу да ми предмет изваде из стола и кажу: 'У овом предмету фали то, то и то'. А онда да видимо ко је одговоран зашто тај предмет није комплетан, или зашто те изјаве нису обрађене како треба. И да не пребацујемо лоптицу”, закључује Филиповићева.

На било какву информацију из Тужилаштва БиХ већ седам година чека и Томо Петковић чији је син убијен у масакру заробљених припадника Војске РС на Црном Врху код Зворника у септембру 1992. године. “Масакриран је. Глава је одсечена. Писао сам писмо тој тужитељки код које је био предмет. Никад ми није одговорено”, резигнирано констатује Петковић.

Нису много мање разочаране ни породице жртава чији су злочинци пронађени и осуђени. Жељка Кошћо је чак била “кажњена” зато што је испољила разочарање због казни убицама свог мужа Неђељка и комшије Боже Катане у Турбету код Травника  у децембру 1992. године. Убице, браћа Елвир и Шабан Ђелилбашић  из истог места, склопили су споразум о признању кривице, да би крајем јуна ове године били осуђени на по шест годна затвора. Неђељкова супруга је одбацила споразум, питајући судије “да ли ће и она добити исту казну ако убије убице свог мужа”. Убрзо после те изјаве у суду, њена кућа у Турбету је каменована, а затим јој је прећено, због чега је била принуђена да напусти кућу !?

Муке са којима се сусрећу породице српских жртава за Недељка Митровића значи само једно: да су српске жртве дискриминисане у односу на бошњачке и хрватске. “Нас може задовољити само праведан и правичан третман свих. Нас највише фрустрира то што се чак игнорише покушај да се покрене тужилачка одлука, иако само покретање тужилачке одлуке не значи да је неко одговоран”, објашњава Митровић.

Последњи случај са првостепеном пресудом Албини Терзић за злочине над Србима у логору “Стролит” у Оџаку у пролеће 1992. године, изгледа, само потврђује досадашњу праксу. Казну од пет година затвора Терзићевој, председник Савеза логораша РС Бранислав Дукић сматра преблагом. “Суд БиХ изриче превише благе казне за ратне злочине над Србима, док када је реч о злочинима почињеним над Бошњацима и Хрватима, изриче високе казне. Таква пракса једна је од главних аномалија Суда и Тужилаштва БиХ, а на тај начин по ко зна који пут  се настоји обманути јавност да су Бошњаци били једини жртве, а Срби агресори у БиХ”, закључује  Дукић. 

Тако се највише правосудне институције БиХ све више претварају у “мали Хашки трибунал”: из Хага преузимају готове пресуде и доказе, по њима оптужују и суде. Ваљда због тога злочини над Србима остају у другом плану, а и никако да стигну на “дневни ред” Тужилаштва БиХ, кад ови у ретким тренуцима покажу интересовање за те злочине. Као да су то за њих неки случајни инциденти.