Izbori u BiH – trijumf Dodika, brodolom Silajdžića

Ubedljiva pobeda SNSD-a i Milorada Dodika na parlamentarnim i predsedničkim izborima i tesno vođstvo njihovog kandidata Nebojše Radmanovića nad opozicionim protivkandidatom Mladenom Ivanićem na izborima za srpskog člana Predsedništva BiH – ključna su i manje-više očekivana obeležja izbora u Republici Srpskoj. S druge strane „plota“, pad Harisa Silajdžića na treće mesto u trci za bošnjačkog člana Predsedništva BiH, iza Bakira Izetbegovića i Fahrudina Radončića predstavlja najveće iznenađenje izbora u Federaciji BiH. Odziv birača u celoj BiH bio je, kako se ističe, najveći od izbora 2002. godine, ali taj odziv je tek za koji procenat veći u odnosu na posmatranu godinu, tako da je broj apstinenata i dalje veći od 40 odsto.

RS: S kim će Dodikov SNSD formirati Vladu RS?

Iako konačni rezultati zvanično još nisu proglašeni, izvesno je da je Milorad Dodik pobedio na predsedničkim izborima u RS glavnog opozicionog protivkandidata Ognjena Tadića sa nekih 15 odsto razlike u osvojenim glasovima. Još je neizvesno ko će biti potpredsednik RS iz reda Bošnjaka, pošto je tesna razlika između kandidata SDP-a BiH Enensa Suljkanovića (1,77 odsto), kandidata SDA Šefketa Hafizovića (1,64 odsto) i kandidata SBiH (1,63 odsto), dok kandidat Narodne demokratske stranke Emil Vlajki sa 1,01 odsto glasova ima najveće šanse da postane potpredsednik RS iz reda Hrvata. Istina, oba potpredsednika RS imaju čisto protokolorne dužnosti, mada je, ipak, reč o osobama koje imaju snažan uticaj na malobrojne povratnike u RS. U slučaju Emila Vlajkija treba dodati i da je reč o čoveku koji uživa nesumnjiv ugled među Srbima u RS i BiH, što se ne može zaključiti na osnovu izbornih rezultata, ali to, ipak, nije merilo Vlajkijevog ugleda, imajući u vidu da se najveći broj Srba tradicionalno opredeljuje za najjače stranke, a iza Vlajkija je ovoga puta stala samo NDS, čiji će se uticaj meriti sa 1–2 poslanika u NSRS.

Iako konačni rezultati zvanično još nisu proglašeni, izvesno je da je Milorad Dodik pobedio na predsedničkim izborima u RS glavnog opozicionog protivkandidata Ognjena Tadića sa nekih 15 odsto razlike u osvojenim glasovima.

S druge strane, Radmanović je pretekao Ivanića za nepunih 3 odsto glasova, a iz opozicije poručuju da taj rezultat neće priznati sve dok Centralna izborna komisija BiH (CIK) ne izvrši detaljne provere skoro 10 odsto nevažećih listića čiji im je broj sumnjiv. Elem, samo je u trci Radmanović–Ivanić registrovan toliki broj nevažećih listića, što opoziciju, uz još neke navodne neregularnosti na izbornim mestima na zapadu RS, navodi na sumnju da je reč o krađi koja je presudno uticala na ishod te trke. Iz CIK-a BiH su odgovorili da će detaljno pretresti ove pritužbe i ispitati sve sumnje pre negoli proglase pobednika.

U međuvremenu, malo ko u opoziciji se potrudio da razloge Ivanićevog zaostajanja za Radmanovićem potraži u slaboj sopstvenoj fleksibilnosti da „spreče“ pojavu trećeg kandidata, Rajka Papovića iz vanparlamentarnog Saveza za demokratsku Srpsku (SzDS), partije SDS-ovog „disidenta“ Dragana Kalinića, koja ni nakon ovih izbora neće biti parlamentarna. Elem, pomenuti Papović je osvojio nešto više od 3 odsto glasova, taman onoliko koliko je Ivaniću „zafalilo“ da pretekne Radmanovića, nakon čega se i sam Kalinić javno pohvalio da je to bila njegova „osveta SDS-u, a ne Ivaniću“. To je verovatno najočitiji primer koji upućuje na zaključak da su vodeće opozicione stranke još pre izbora same sebe onemogućile da postignu bolji rezultat, ponajpre zahvaljujući sitnim partijskim interesima i sujetama pojedinih vođa.

Jer, govoriti o Dodikovoj vlasti kao o „režimu“, a pri tome izbegavajući, recimo, zajedničke poslaničke liste, zajedničke kandidate i čvrsto programsko povezivanje – teško da se moglo shvatiti kao ozbiljna i konzistentna politička alternativa Dodikovom „režimu“. Kada se tome doda da su, zbog otvorenih poslaničkih lista, mnogi kandidati vodili lične kampanje koje su zasenile čak i kampanje predsedničkih kandidata - onda se drugačiji ishod po opozicione stranke, izgleda nije ni mogao očekivati.

Govoriti o Dodikovoj vlasti kao o „režimu“, a pri tome izbegavajući, recimo, zajedničke poslaničke liste, zajedničke kandidate i čvrsto programsko povezivanje – teško da se moglo shvatiti kao ozbiljna i konzistentna politička alternativa Dodikovom „režimu“.

Zbog toga su, na kraju, mnogi u opozicionim redovima izgubili, veliki broj glasova je rasut, a i oni koji su nešto dobili – dobili su manje nego što su se nadali. SDS se, međutim, teši što je sada osvojio dvadeset do trideset hiljada glasova više, ali će u Narodnoj skupštini RS (ukupno 83 poslanika), kako sada stvari stoje, imati tek kojeg poslanika više (ukupno 18 ili 19). Enormno je „zaradio“ jedino „otcepljeni“ vođa SDS-a Dragan Čavić koji je sa svojom novoformiranom Demokratskom partijom prvi put izašao na izbore: u NS RS će sada imati 4–5 poslanika, umesto dosadašnja 2 „otcepljena“ iz Kluba SDS-a. No, mnoge male opozicione stranke će se, dok ovo pišemo, grčevito nadati da imaju po jednog poslanika, a to će im biti saopšteno tek na kraju izbornog procesa u BiH. To su: obe radikalne stranke („šešeljevci“ i Mihajlicini radikali), socijalisti Zdravka Krsmanovića, pa čak i ogranak SNS-a u RS, uprkos izdašnoj političkoj i materijalnoj pomoći „naprednjaka“ iz Srbije tokom predizborne kampanje.

Dakle, Dodikov SNSD bi na kraju zbrajanja trebalo da osvoji oko 45 odsto glasova, na osnovu čega će imati ubedljivo najviše poslanika u NS RS, ali će im, kao i pre četiri godine, opet možda nedostajati 2–3 mandata da sami formiraju vladu. Zato će, najverovatnije, SNSD vladu praviti sa dosadašnjim koalicionim partijama, DNS-om koji je zadržao četvrtu poziciju, odmah iza trećeplasiranog PDP-a Mladena Ivanića (bez značajnije promene rejtinga, može računati na 7–9 poslanika), kao i sa koalicijom SP-PUP (izvorni socijalisti i „penzioneri“) koji su lakše preskočili cenzus nego što su mnogi mislili. Spekuliše se i o mogućnosti široke koalicione vlade u koju bi ušao i SDS. Takve spekulacije podgreva i sam Dodik i deo nacionalne inteligencije, dočim ih u SDS-u još nazivaju „samo nagađanjima“.

Dodikov SNSD će sa oko 8 od 14 poslanika biti najjača partija iz RS i u Predstavničkom domu Parlamentarne skupštine BiH, ispred SDS-a sa oko 4 poslanika, a šanse da među njih „uguraju“ po jednog poslanika još imaju samo DNS i PDP. Ovde je izvesno da će SNSD činiti labavu koalicionu vlast na nivou BiH, zajedno sa pobednicima izbora u FBiH.

FBiH: Pad Silajdžića, let Radončića, uspon SDP-a BiH i HDZ-a BiH

Birači u „većem entitetu“ su na ovim izborima srušili i Harisa Silajdžića i njegovu Stranku za BiH, dok su „nagradili“ SDP BiH, SDA i Savez za bolju budućnost (SBB) Fahrudina Radončića. Radončić je sam uspeo da pretekne i Silajdžića u trci za novog bošnjačkog člana Predsedništva BiH, ali ne i prvoplasiranog kandidata SDA Bakira Izetbegovića, iako je razlika među njima ispod neočekivanih 10 odsto. Sada će, međutim, biti zanimljivo videti da li će i kako SDP BiH i SDA – kada budu pokušali da formiraju Vladu FBiH i Savet ministara BiH – hteti da zaobiđu bošnjačku varijantu Bogoljuba Karića, kako Radončića najčešće nazivaju oni koji ga smatraju medijskim tajkunom kojeg zanima pre svega sopstveni interes, a takvih ne manjka pogotovo u SDA, i to uglavnom u krugu oko vođe stranke Sulejmana Tihića.

Dakle, na osnovu do sada prebrojanih glasova, procenjuje se da će u Parlamentu BiH SDA i SDP BiH imati po 8 poslanika, a SBB oko 4, dok se snaga HDZ-a BiH procenjuje na oko 5 poslanika, dok bi ostatak pripao SBiH, HDZ 1990 i DNZ-u, maloj stranci koja okuplja poklonike svog osnivača Fikreta Abdića. U poređenju sa izbornim rezultatima od pre četiri godine, drastičan pad mandata, i to 2 do 3 puta, zabeležiće u Silajdžićevoj i koaliciji „otcepljenih“ HDZ-ovaca i „pravaša“, u tolikoj meri da niko od njih ubuduće neće moći presudno da utiče na glavne tokove političkih razgovora među Srbima, Bošnjacima i Hrvatima.

Ko će s kim i o čemu razgovarati u BiH ?

Početak tih razgovora neće biti lak za Milorada Dodika, posmatrano iz pravca Brisela i imajući u vidu da tamo ima puno srećnih – izgleda čak i više nego među Srbima – što u Sarajevu sa druge strane stola više neće sedeti Haris Silajdžić, nego Bakir Izetbegović. U prvim reakcijama iz Brisela Izetbegović je nazvan umerenim liderom, iako se on, ukratko, najlakše može opisati kao tvrđi pregovarač od dosadašnjeg miljenika Zapada Sulejmana Tihića, a nešto mekši od Silajdžića. Sam Izetbegović je obećao da će „odustati od inat politike“ – valjda aludirajući na Silajdžića – te najavio razgovore o mogućoj koaliciji sa SDP-om BiH Zlatka Lagumdžije. Još, međutim, predstavlja nepoznanicu kako će se prema Dodiku pozicionirati i Izetbegović i Radončić, koji je sa Tihićem u mnogo lošijim odnosima nego sa Izetbegovićem, a, istovremeno, prema Dodiku ne pokazuje tako odbojan stav kao Silajdžić.

S druge strane, Dodik sada odbacuje mogućnost podele vlasti na nivou BiH sa SDP-om BiH, pa se može pretpostaviti da će ga u tom pravcu pomalo „terati“ iz Brisela, imajući u vidu da se odande SDP BiH doživljava maltene kao „najevropskija“ stranka u BiH. Adut SDP-a BiH ostaje i Željko Komšić, ponovo izabran za hrvatskog člana Predsedništva BiH, ovoga puta sa takvom nadmoći da ga ne bi pobedio ni bilo koji hrvatski protivkandidat iz zapadne Hercegovine da je, nekim čudom, nastupio umesto svih četvoro koliko ih je, inače, učestvovalo u trci za hrvatskog člana. Zbog toga što su, dakle, ponovo većinski Bošnjaci malobrojnim Hrvatima izabrali predstavnika u Predsedništvu BiH, iz HDZ-a BiH sada najavljuju snažnu političku ofanzivu u pravcu osnivanja teritorijalno-političke jedinice u kojoj bi se Hrvati osećali ravnopravnije nego što su to sada.

Dodikov SNSD će sa oko 8 od 14 poslanika biti najjača partija iz RS i u Predstavničkom domu Parlamentarne skupštine BiH, ispred SDS-a sa oko 4 poslanika, a šanse da među njih „uguraju“ po jednog poslanika još imaju samo DNS i PDP.

Zato će u Briselu, sem na Izetbegovića i Lagumdžiju, možda moći da računaju i na HDZ BiH kada budu obnovili svoje zahteve za „brzo stvaranje novih institucija” u BiH i reforme za „ispunjenje onoga što građani BiH zaslužuju – integracije u EU”. Upravo ovako su formulisana očekivanja iz kabineta visoke predstavnice EU za spoljnu politiku Ketrin Ešton, neposredno po objavljivanju prvih preliminarnih rezultata opštih izbora u BiH.

S druge strane, Milorad Dodik je najavio da ne namerava da odstupa od svog političkog stava koji je tokom predizborne kampanje formulisao kao parolu “Srpska zauvek, a BiH dok mora”. Dodik računa na pomoć Rusije u odbrani dejtonskog modela RS i BiH i očekuje da njegove političke namere - ako već ne mogu da pomognu - iz Beograda ne ometaju ni Boris Tadić ni bilo ko drugi, kada uslede politički pritisci iz Sarajeva, Brisela, Vašingtona i Ankare. Dodiku će, bez obzira na snažnu poziciju koju sada ima, biti potrebna i što šira politička podrška unutar RS, a koliko će uspeti da je zadobije, dobrim delom će zavisiti i od njegovih sposobnosti. Uostalom, na mestu predsednika RS Dodiku sleduju i prava i obaveze da manifestuje političko jedinstvo među Srbima.