Избори у Српској и (не)видљива Вучићева рука

Како се приближавају општи избори у Републици Српској(РС) и БиХ заказани за 7. октобар, тако кључни актери и ривали „испаљују“ своја предизборна истраживања по којима су или победили или само што нису. Али, то ипак говори да нико није толико сигуран у своју победу како то представљају бирачима.

Из Савеза независних социјалдемократа (СНСД) су тако пласирали „истраживања реномираних агенција“, које нису именовали, према којима су њихови кандидати за српског члана Председништва БиХ и председника РС, Милорад Додик и Жељка Цвијановић, већ победили, а СНСД има 40 одсто подршке бирача који ће изаћи на изборе.

С друге стране, и из супарничког Савеза за победу (СзП) су готово прогласили победу својих кандидата за поменуте функције Младена Иванића и Вукоте Говедарице. Позивајући се на „истраживање београдске агенције Демостат“, СзП је саопштио да „Иванић и Говедарица воде испред Додика и Цвијановићеве за 8-9 одсто“, те да „СзП има 49 одсто гласова, а коалиција СНСД-а са Демократским народним савезом (ДНС) и Социјалистичком партијом (СП) има 45 одсто подршке бирача“.

Независно од СНСД-а и СзП-а, ДНС је саопштио да њихова „истраживања“ говоре да ће они освојити 15 од укупно 83 посланика у Народној скупштини РС (НС РС), док СП „пуца“ на чак 10 посланика.

Када би се, дакле, рачунало по жељама учесника, НС РС била би претесна да прими све ове претенденте на посланичке мандате. Али, треба имати у виду да се 63 посланика бирају директно у шест изборних јединица, а да преосталих 20 мандата добијају кандидати са страначких компензационих листа сразмерно укупном броју гласова које освоје у целој РС, уз услов да пређу цензус од три одсто. Даље, Уставом РС је предвиђено да у НС РС мора бити најмање по четири посланика бошњачке и хрватске националности. У последњих неколико изборних циклуса, бошњачки и делимично хрватски посланици бирани су што са директних, што са компензационих листа странака чије су централе у Федерацији БиХ (ФБиХ), док се недостајућих хрватских посланика могло наћи и међу изразито српским странкама у РС, а није било готово ниједне која, барем на компензационим листама, није имала неког грађанина хрватске националности који претендује на посланичко место. Парламентарни избори у РС и БиХ имају и посебну драж јер су листе посланичких кандидата отворене, па се ионако „љута“ политичка битка додатно распламса и међу кандидатима унутар сваке странке појединачно - у намери да бирач баш поред њиховог имена и презимена убележи „иксић“.

Ако све до сада речено имамо у виду, јасно је да је тешко прогнозирати исход избора у РС, како парламентарних, тако и оних за две најважније функције, како се то обично каже. Мада функција председника РС је важнија, јер изабрани председник даје мандат за састав Владе РС, а ту апетити у садашњој констелацији политичких снага и пројектованих жеља - нису мали. Тако ће и Цвијановићева или Говедарица - ко већ победи у трци за председника РС - бити у сличној (не)прилици када се буде премишљао коме да да мандат за новог премијера, јер је лидер ДНС-а Марко Павић први пут у кампањи, и то два пута у року од неколико дана, изричито поручио да ће „премијер бити из ДНС-а“. Други пут је то рекао директно одговарајући на Додикову тврдњу да ће „премјер бити из СНСД-а“, позивајући се на споразум СНСД-ДНС-СП по коме је ДНС подржао Додика и Цвијановићеву, а заузврат добио право првог избора на функцију по свом избору. Наравно, уколико ДНС по броју освојених гласова буде други по снази у коалицији, на шта у ДНС-у увелико рачунају.

Могућност да ће СНСД заједно са социјалистима и „Уједињеном Српском“ Ненада Стевандића бити близу посланичке већине у НС РС равна је чуду, сем уколико након избора не привуку у своје јато „прелетаче“ из других странака. Исто тако, равно је чуду да странке окупљене у СзП-у буду близу посланичке већине без „прелетача“ из оног првог јата, и у случају да Говедарица победи Цвијановићеву. Павић је препознао целу ту ситуацију, па, рачунајући да ће ДНС бити тас на ваги, већ сада одлучно тражи функцију премијера за ДНС, и то не за себе, већ за неког „младог и стручног који је потписао бар један финансијски завршни рачун“.

Tешко да ће сви они који се нацртају поред Вучића на отварању нове болнице у Источном Сарајеву 5. октобра добити гласове пресудне за победу. Да неко озбиљно мисли да је тако, већ би РС била преплављена анкетама о великој популарности Вучића у РС, али „истраживања“ тог типа још нико није објавио, а није познато ни да ли их је ико радио. Дочим понашање српских политичара, почев од Додика, понајвише говори о њиховом страхопоштовању према „свесрпском вођи“, а од тога већ нема помоћи ни њима ни њиховим бирачима.

Павић тиме није послао само поруку Додику и СзП-у, већ очигледно рачуна да ће и већи број бирача препознати ДНС не само као странку „која је умерена и која није ни лево ни десно“ - како је најчешће сам описује - већ и као странку са много више утицаја и моћи него до сада. У ту сврху у ДНС је примио и неколико „одбеглих“ посланика СДС-а, међу њима и Огњена Тадића, који је своју „Народну странку“ колективно учланио у ДНС само неколико месеци након оснивања. То је Павићу овог лета донело и први званични сусрет са председником Србије Александром Вучићем, баш у дуету са Тадићем, који са Вучићем одржава политичке везе зачете још док су обојица били на високим функцијама у СРС-у, свако са своје стране Дрине.

Свакако да новоуспостављена веза са Вучићем за Павића не представља ствар престижа, већ отвара могућност јачања веза са Вучићем у циљу придобијања његове подршке остваривању јачег утицаја ДНС-а у РС, све уз Тадићеве „гаранције“, шта год то подразумевало. А Вучић тиме ојачава своју улогу играча без којег нико релевантан на политичкој сцени РС не може да води главну политичку игру, а да бар мало не зазире од његове "тешке речи".

Како то може да изгледа могао је већ на почетку изборне кампање да осети Иванић када га је Вучић укорио што му је овај „држао придику да не треба да се меша у изборе у РС“, иако је Иванић и те како бирао речи да се не би могло ни протумачити да „држи придике Вучићу“. Но, после Вучићеве придике Иванић се није јављао за реч на ту тему, у СНСД-у су се листом јављали да „бране“ Вучића од Иванића, а целу причу завршио је Младен Босић из СДС-а речима да „верује Вучићу да се неће мешати у изборе у РС“, јер би Вучићев долазак 5. октобра на отварање нове болнице у Источном Сарајеву, заједно са Додиком, „био протумачен као подршка Додику“.

Тако су и Босић и СНСД-овци - иако са различитом мотивацијом - допринели порасту страхопоштовања према Вучићу у РС, а да то овај није ни тражио, уверен да му то није ни потребно, јер само он може да одлучи шта ће коме рећи и да ли ће доћи у Источно Сарајево 5. октобра или неће. Уосталом, ако и дође - па чак и ако буде упутио неку нову „историјску“ поруку - тешко да ће сви они који се нацртају поред Вучића добити гласове пресудне за победу. Да неко озбиљно мисли да је тако, већ би РС била преплављена анкетама о великој популарности Вучића у РС, али „истраживања“ тог типа још нико није објавио, а није познато ни да ли их је ико радио. Дочим понашање српских политичара, почев од Додика, понајвише говори о њиховом страхопоштовању према „свесрпском вођи“, а од тога већ нема помоћи ни њима ни њиховим бирачима.

Као што ни социјалистима у РС никако не помаже истрајна подршка „сестринског СПС“ у свакој досадашњој кампањи, не би ли постали знатно утицајнији фактор на домаћој политичкој сцени. Иако их је вођа СПС-а Ивица Дачић лично посетио који дан пред почетак садашње кампање, а потпредседник ИО ГО СПС-а Слободан Милошевић их на самом почетку кампање „охрабрио“ порукама да је СПС за време власти његовог имењака „најзаслужнији за потписивање Дејтонског споразума и стварање РС“, социјалисти од таквих „историјских порука“ - које (им) понављају с времена на време - ни до сада нису имали велике користи на изборима. Мада су, као и Дачићев СПС у Србији, имали политичког њуха да у власти РС проведу много више времена него у опозицији. Зато ваљда вођи социјалиста у РС Петру Ђокићу никада није ни било потребно да се састаје са Вучићем, нити да га призива. Уосталом, то у њихово име може да чини Дачић. Па, ко на изборима победи њему ће и прићи, а под којим условима, то већ може - ако затреба - и Дачић са Вучићем некако да уреди.

Утом ће можда стићи и заједничка Декларација РС и Србије о опстанку српског народа , на којој се, на Вучићеву иницијативу, "ради" ево већ годину дана, а која само што није била објављена о Сретењу ове године, а онда и после избора у Београду. Онда је тај Вучићев "тежак рад" неправедно заборављен, па сад ваљда чека неко следеће Сретење.

Видети још: Слободан Антонић: Избори у РС и манипулације истраживањима јавног мњења - клеопатре, баба ванге и „реномиране“ анонимне агенције