Izbori u Srpskoj – skoro (ne)rešen slučaj

Centralna izborna komisija BiH konačno je utvrdila rezultate opštih izbora u BiH: sem pobednika u trci za predsednika RS i srpskog člana Predsedništva BiH, sada je poznat i tačan raspored mandata u Narodnoj skupštini RS i Parlamentarnoj skupštini BiH. Pošto je Milorad Dodik ponovo postao predsednik RS, a dosadašnja vladajuća koalicija SNSD-DNS-SP osvojila knap poslaničku većinu, najizvesnije je da se vlast u Srpskoj neće menjati, dok je nešto manje izvesno kako će se sklapati izvršna vlast na nivou BiH. No, rezultati izbora u Srpskoj nikome ne daju za pravo da bude zadovoljan: ni Dodiku i SNSD-u, niti opoziciji okupljenoj oko SDS-a pod nazivom „Savez za promene“.

Dodikov protivkandidat Ognjen Tadić ostvario je rezultat vredan poštovanja, zaostavši iza Dodika za nešto više od 1 odsto, dok je za otprilike isto toliko opozicioni kandidat Mladen Ivanić pobedio kandidata koalicije SNSD-DNS-SP Željku Cvijanović u trci za srpskog člana Predsedništva BiH, koja je, takođe, ostvarila rezultat vredan poštovanja. No, kako je za formiranje vlasti u Srpskoj presudno ko je predsednik RS, utoliko će i Dodiku biti lakše da sa dosadašnjim koalicionim partnerima formira novu Vladu RS.

Ipak, Dodik više nije u tako lagodnoj poziciji imajući u vidu da je SNSD osvojio 29 poslaničkih mandata, što je za 8 manje nego u prošlom sazivu, dok su njegovi koalicioni partneri maltene ostali na istom. Naime, lista okupljena oko DNS-a Marka Pavića osvojila je 8 mandata, ali je od toga 5 DNS-ovih mandata, 2 pripadaju naprednjačkoj frakciji pod nazivom „Napredna Srpska“, a jedan radikalskoj frakciji pod nazivom SRS.

Lista Socijalističke partije osvojila je 5 mandata, ali jedan mandat od toga pripada radikalskoj frakciji pod nazivom SRS „dr Vojislav Šešelj“. Kada se sve to sabere i svi poslanici ovih stranaka ostanu na okupu – a treba znati da je poslanik jedini vlasnik mandata – dobija se broj od 42 poslanika, tj. najtanja moguća skupštinska većina. To garantuje relativno brzo formiranje nove Vlade, ali ne i dugovečnu i bezuslovnu podršku svih članica te široke koalicije, sem ukoliko im se sada ili kasnije ne priključi još neki poslanik iz opozicionog tabora.

S druge strane, SDS ima male šanse da, umesto SNSD-a, privuče na svoju stranu liste DNS-a i SP i s njima formira svoju vladu, tim pre što bi u nju morao da uključi i bošnjačku koaliciju „Domovina“, jer bez nje neće moći sakupiti skupštinsku većinu – a to nije ni izgledna, ni jeftina mogućnost. SDS-u tako ostaje za utehu rezultat od 24 poslanika, od kojih 2 pripadaju PUP-u i trećoj radikalskoj frakciji pod nazivom SRS RS. Rast sa 18 na 22 poslanika jeste značajan pomak, ali ne i veliki rezultat, tim pre jer im ni sa ostalim koalicionim partnerima ne daje velike šanse za formiranje vlade. Naime, PDP Mladena Ivanića ostao je na 7 poslaničkih mandata kao i pre četiri godine, kao i NDP koji ima 5 mandata, koliko su u zbiru pre četiri godine osvojili DP Dragana Čavića i NDS Krste Jandrića, pre fuzije DP-i i NDS-a u NDP. Naposletku, nije se ni bošnjačka koalicija „Domovina“ mnogo usrećila na ovim izborima: ovogodišnjih 5 mandata zapravo je samo zbir poslaničkih mandata koje su pre četiri godine osvojili na posebnim listama SDA (3) i SDP BiH(2). Istina, SDP sada više neće imati nijednog poslanika, jer nije prešao cenzus u Srpskoj, a SDA će najverovatnije kontrolisati svih 5 poslanika „Domovine“.

Dakle, kada se uporede rezultati sa prošlih i sadašnjih opštih izbora, SNSD jeste značajno pao, ali ne toliko da izgubi vlast, a SDS jeste malo porastao, ali nedovoljno da bude stožer nove vlasti u Srpskoj. Ukoliko se ovogodišnji rezultati uporede sa rezultatima lokalnih izbora u Srpskoj iz 2012. godine, moglo bi se reći da su na ovim izborima ukupni rezultati manje-više preslikani sa tih lokalnih izbora. Elem, nakon tih lokalnih izbora SDS jeste formirao vlast u većini opština u Srpskoj, ali zahvaljujući širokim koalicijama sa ostalim strankama, a na isti način je „preoteo“ i veći broj (grado)načelničkih mesta od SNSD-a. Međutim, SNSD je tada u zbiru osvojio veći broj odborničkih mesta od SDS-a, a rezultat je iznosio 387:323. Kada se malo bolje pogleda, to je gotovo isti odnos kao odnos glasova/poslaničkih mandata koje su SNSD i SDS osvojili na sadašnjim izborima za NS RS, pa zato razloga za zadovoljstvo danas ne bi trebalo niko da ima.

To znači da se za protekle dve godine maltene ustalila izborna baza i SNSD-a i SDS-a, kao i njihovih koalicionih partnera, te da - što je možda najvažnija pouka ovih izbora – ni jedna ni druga strana nisu uspele da izvedu na izbore apstinente/neodlučne birače. Štaviše, sve srpske političke grupacije u zbiru su izvele na izbore dva procenta manje birača nego pre četiri godine, a čak 6 odsto manje nego na lokalne izbore pre dve godine. To su ozbiljni razlozi da se svi redom zapitaju zašto je njihova ponuda ove godine bila još manje primamljiva apstinetima/neodlučnim biračima.

Dalje, kada se pogleda regionalna zastupljenost vodećih stranaka širom Srpske, vidi se da je SNSD i dalje vodeća stranka u najvećem broju opština, s tim da se u poređenju sa izborima pre četiri godine, prednost SNSD-a nad SDS-om u značajnoj meri istopila, ali u poređenju sa lokalnim izborima od pre dve godine, ta prednost je manje-više ostala ista. No, ono što može da obeshrabri SNSD jeste njihov osetan pad u Banjaluci, dok istovremeno SDS tu beleži izvestan rast, ali ne toliki da ozbiljnije ugrozi SNSD. Banjaluka je najveća izborna jedinica koja daje najviše mandata i u njoj je, svakako, SNSD i sada uspeo da nadoknadi gubitak mandata u drugim izbornim jedinicama.

Dodiku i SNSD-u sada će trebati mnogo političke veštine da očuvaju skupštinsku većinu od 42 poslanika, imajući u vidu ne samo činjenicu da su narasli apetiti DNS-a i SP-a, već i mogućnost da - pre ili kasnije - mogu porasti i apetiti njima pridružena 4 poslanika (dva naprednjaka i jedan radikal iz bloka oko DNS-a plus jedan Šešeljev radikal iz koalicije sa SP-om), ukoliko se u nekom trenutku odluče da deluju samostalno. Dodik je, s druge strane, već nagovestio da će pokušati da pridobije ponekog „nezadovoljnog poslanika“ iz redova SDS-a, ali takvi se za sada ne javljaju. Ipak, imajući u vidu da poslaničke „prebege“ iz redova opozicije u redove vlasti ni do sada nije bilo mnogo teško pronaći, neće biti čudno ni ako većina poraste sa „magičnog“ broja 42. No, posebno je pitanje koliko se takva većina može održati i po koju cenu.

Na početku to će delimično zavisiti i od formiranja izvršne vlasti na nivou BiH, gde se koalicija oko SDS-a uzda da je izbor njihovog člana Predsedništva BiH Mladena Ivanića dobar znak za početak ubeđivanja Ivanićevih budućih kolega u Predsedništvu BiH, Bakira Izetbegovića(SDA) i Dragana Čovića(HDZ BiH), da ih prihvati za partnere umesto SNSD-a. To će im pre poći za rukom kada je reč o Izetbegoviću, negoli u slučaju Čovića koji radije preferira savez sa Dodikovim SNSD-om. No, to je tek početak slagalice u koju valja uključiti i druge aktere u Federaciji BiH, a prethodiće joj način na koji će u tom entitetu, sa svih 10 kantona, biti dogovoreno formiranje vlasti.

S obzirom na to da će sve to trajati malo duže negoli formiranje vlasti u Srpskoj, treba očekivati da će Dodik bez većih problema moći da formira Vladu RS, ali bi opstanak takve vlade mogao biti upitan ukoliko u vlast na nivou BiH, umesto SNSD-a i DNS-a, zasednu SDS, PDP i NDP. Drugim rečima, oni bi sa tih pozicija bili u prilici da ozbiljnije i snažnije utiču da neko iz SNSD-ove koalicije u Srpskoj prebegne u njihove redove, kako bi se doveli u situaciju da dođu do većine u NS RS i oni formiraju novu vladu Srpske.

Imajući u vidu da su srpske snage u Parlamentu BiH gotovo izjednačene (SNSD ima 6 mandata, DNS 1, SDS 5, PDP-NDP 1, a SDA 1), a za podršku Savetu ministara BiH potrebna je najmanje trećina poslanika iz entiteta(uz uslov da postoji većina u Parlamentu BiH koji broji ukupno 42 poslanika) – ovoga puta „rat“ između SNSD-a i SDS-a za ulazak u Savet ministara BiH može biti nemilosrdan, a veliko je pitanje kakvu će cenu jedni i drugi za to morati da plate.

Izvesno je, pak, da se nikakve ustavne promene u Parlamentu BiH ne mogu izglasati bez obe „zaraćene“ strane u srpskom taboru, jer za to treba sakupiti dve trećine poslanika, uključujući i dvotrećinsku podršku poslanika iz RS, a nijedan od dva srpska bloka nije ni blizu tog broja. Drugim rečima, dogod se jedna od srpskih strana bude protivila pokušajima prenosa nadležnosti sa RS na nivo BiH putem ustavnih amandmana – to neće ni biti moguće. Budu li, nekim slučajem, obe strane prihvatile da u tom pravcu nešto čine – sve zarad, je li, evropske budućnosti BiH – onda će biti sasvim svejedno ko će to činiti iz redova vlasti, a ko iz opozicije.