Избори у Српској – скоро (не)решен случај

Централна изборна комисија БиХ коначно је утврдила резултате општих избора у БиХ: сем победника у трци за председника РС и српског члана Председништва БиХ, сада је познат и тачан распоред мандата у Народној скупштини РС и Парламентарној скупштини БиХ. Пошто је Милорад Додик поново постао председник РС, а досадашња владајућа коалиција СНСД-ДНС-СП освојила кнап посланичку већину, најизвесније је да се власт у Српској неће мењати, док је нешто мање извесно како ће се склапати извршна власт на нивоу БиХ. Но, резултати избора у Српској никоме не дају за право да буде задовољан: ни Додику и СНСД-у, нити опозицији окупљеној око СДС-а под називом „Савез за промене“.

Додиков противкандидат Огњен Тадић остварио је резултат вредан поштовања, заоставши иза Додика за нешто више од 1 одсто, док је за отприлике исто толико опозициони кандидат Младен Иванић победио кандидата коалиције СНСД-ДНС-СП Жељку Цвијановић у трци за српског члана Председништва БиХ, која је, такође, остварила резултат вредан поштовања. Но, како је за формирање власти у Српској пресудно ко је председник РС, утолико ће и Додику бити лакше да са досадашњим коалиционим партнерима формира нову Владу РС.

Ипак, Додик више није у тако лагодној позицији имајући у виду да је СНСД освојио 29 посланичких мандата, што је за 8 мање него у прошлом сазиву, док су његови коалициони партнери малтене остали на истом. Наиме, листа окупљена око ДНС-а Марка Павића освојила је 8 мандата, али је од тога 5 ДНС-ових мандата, 2 припадају напредњачкој фракцији под називом „Напредна Српска“, а један радикалској фракцији под називом СРС.

Листа Социјалистичке партије освојила је 5 мандата, али један мандат од тога припада радикалској фракцији под називом СРС „др Војислав Шешељ“. Када се све то сабере и сви посланици ових странака остану на окупу – а треба знати да је посланик једини власник мандата – добија се број од 42 посланика, тј. најтања могућа скупштинска већина. То гарантује релативно брзо формирање нове Владе, али не и дуговечну и безусловну подршку свих чланица те широке коалиције, сем уколико им се сада или касније не прикључи још неки посланик из опозиционог табора.

С друге стране, СДС има мале шансе да, уместо СНСД-а, привуче на своју страну листе ДНС-а и СП и с њима формира своју владу, тим пре што би у њу морао да укључи и бошњачку коалицију „Домовина“, јер без ње неће моћи сакупити скупштинску већину – а то није ни изгледна, ни јефтина могућност. СДС-у тако остаје за утеху резултат од 24 посланика, од којих 2 припадају ПУП-у и трећој радикалској фракцији под називом СРС РС. Раст са 18 на 22 посланика јесте значајан помак, али не и велики резултат, тим пре јер им ни са осталим коалиционим партнерима не даје велике шансе за формирање владе. Наиме, ПДП Младена Иванића остао је на 7 посланичких мандата као и пре четири године, као и НДП који има 5 мандата, колико су у збиру пре четири године освојили ДП Драгана Чавића и НДС Крсте Јандрића, пре фузије ДП-и и НДС-а у НДП. Напослетку, није се ни бошњачка коалиција „Домовина“ много усрећила на овим изборима: овогодишњих 5 мандата заправо је само збир посланичких мандата које су пре четири године освојили на посебним листама СДА (3) и СДП БиХ(2). Истина, СДП сада више неће имати ниједног посланика, јер није прешао цензус у Српској, а СДА ће највероватније контролисати свих 5 посланика „Домовине“.

Дакле, када се упореде резултати са прошлих и садашњих општих избора, СНСД јесте значајно пао, али не толико да изгуби власт, а СДС јесте мало порастао, али недовољно да буде стожер нове власти у Српској. Уколико се овогодишњи резултати упореде са резултатима локалних избора у Српској из 2012. године, могло би се рећи да су на овим изборима укупни резултати мање-више пресликани са тих локалних избора. Елем, након тих локалних избора СДС јесте формирао власт у већини општина у Српској, али захваљујући широким коалицијама са осталим странкама, а на исти начин је „преотео“ и већи број (градо)начелничких места од СНСД-а. Међутим, СНСД је тада у збиру освојио већи број одборничких места од СДС-а, а резултат је износио 387:323. Када се мало боље погледа, то је готово исти однос као однос гласова/посланичких мандата које су СНСД и СДС освојили на садашњим изборима за НС РС, па зато разлога за задовољство данас не би требало нико да има.

То значи да се за протекле две године малтене усталила изборна база и СНСД-а и СДС-а, као и њихових коалиционих партнера, те да - што је можда најважнија поука ових избора – ни једна ни друга страна нису успеле да изведу на изборе апстиненте/неодлучне бираче. Штавише, све српске политичке групације у збиру су извеле на изборе два процента мање бирача него пре четири године, а чак 6 одсто мање него на локалне изборе пре две године. То су озбиљни разлози да се сви редом запитају зашто је њихова понуда ове године била још мање примамљива апстинетима/неодлучним бирачима.

Даље, када се погледа регионална заступљеност водећих странака широм Српске, види се да је СНСД и даље водећа странка у највећем броју општина, с тим да се у поређењу са изборима пре четири године, предност СНСД-а над СДС-ом у значајној мери истопила, али у поређењу са локалним изборима од пре две године, та предност је мање-више остала иста. Но, оно што може да обесхрабри СНСД јесте њихов осетан пад у Бањалуци, док истовремено СДС ту бележи известан раст, али не толики да озбиљније угрози СНСД. Бањалука је највећа изборна јединица која даје највише мандата и у њој је, свакако, СНСД и сада успео да надокнади губитак мандата у другим изборним јединицама.

Додику и СНСД-у сада ће требати много политичке вештине да очувају скупштинску већину од 42 посланика, имајући у виду не само чињеницу да су нарасли апетити ДНС-а и СП-а, већ и могућност да - пре или касније - могу порасти и апетити њима придружена 4 посланика (два напредњака и један радикал из блока око ДНС-а плус један Шешељев радикал из коалиције са СП-ом), уколико се у неком тренутку одлуче да делују самостално. Додик је, с друге стране, већ наговестио да ће покушати да придобије понеког „незадовољног посланика“ из редова СДС-а, али такви се за сада не јављају. Ипак, имајући у виду да посланичке „пребеге“ из редова опозиције у редове власти ни до сада није било много тешко пронаћи, неће бити чудно ни ако већина порасте са „магичног“ броја 42. Но, посебно је питање колико се таква већина може одржати и по коју цену.

На почетку то ће делимично зависити и од формирања извршне власти на нивоу БиХ, где се коалиција око СДС-а узда да је избор њиховог члана Председништва БиХ Младена Иванића добар знак за почетак убеђивања Иванићевих будућих колега у Председништву БиХ, Бакира Изетбеговића(СДА) и Драгана Човића(ХДЗ БиХ), да их прихвати за партнере уместо СНСД-а. То ће им пре поћи за руком када је реч о Изетбеговићу, неголи у случају Човића који радије преферира савез са Додиковим СНСД-ом. Но, то је тек почетак слагалице у коју ваља укључити и друге актере у Федерацији БиХ, а претходиће јој начин на који ће у том ентитету, са свих 10 кантона, бити договорено формирање власти.

С обзиром на то да ће све то трајати мало дуже неголи формирање власти у Српској, треба очекивати да ће Додик без већих проблема моћи да формира Владу РС, али би опстанак такве владе могао бити упитан уколико у власт на нивоу БиХ, уместо СНСД-а и ДНС-а, заседну СДС, ПДП и НДП. Другим речима, они би са тих позиција били у прилици да озбиљније и снажније утичу да неко из СНСД-ове коалиције у Српској пребегне у њихове редове, како би се довели у ситуацију да дођу до већине у НС РС и они формирају нову владу Српске.

Имајући у виду да су српске снаге у Парламенту БиХ готово изједначене (СНСД има 6 мандата, ДНС 1, СДС 5, ПДП-НДП 1, а СДА 1), а за подршку Савету министара БиХ потребна је најмање трећина посланика из ентитета(уз услов да постоји већина у Парламенту БиХ који броји укупно 42 посланика) – овога пута „рат“ између СНСД-а и СДС-а за улазак у Савет министара БиХ може бити немилосрдан, а велико је питање какву ће цену једни и други за то морати да плате.

Извесно је, пак, да се никакве уставне промене у Парламенту БиХ не могу изгласати без обе „зараћене“ стране у српском табору, јер за то треба сакупити две трећине посланика, укључујући и двотрећинску подршку посланика из РС, а ниједан од два српска блока није ни близу тог броја. Другим речима, догод се једна од српских страна буде противила покушајима преноса надлежности са РС на ниво БиХ путем уставних амандмана – то неће ни бити могуће. Буду ли, неким случајем, обе стране прихватиле да у том правцу нешто чине – све зарад, је ли, европске будућности БиХ – онда ће бити сасвим свеједно ко ће то чинити из редова власти, а ко из опозиције.