Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |||
Ко у два блока у РС воли да кињи партнере, а ко ужива у понижењима? |
петак, 05. октобар 2018. | |
У амбијенту оштре поларизације на политичкој сцени РС, са етикетама владајућег блока о „издајницима“ у опозицији и паролама СЗП-а о „криминалцима“ на власти, човјек би помислио да бар унутар ове двије сруктуре владају хармонија и међусобно уважавање. Али, не лези, враже, ништа од тога није у оптицају. Релације између странака које чине „режим“ и „пету колону“ далеко су од идиличних. Уколико се узме мали предах од терминологије из домена црне хронике – симптоматичне за 2018. годину у Српској, чак и када је ријеч о поводима за партијска надгорњавања – односе у овдашњим коалицијама најувјерљивије дочаравају изрази из сфере нестандардне еротике. Јер, за комуникацију СНСД-а и ДНС-а, годинама унатраг, тешко је пронаћи прецизнију одредницу од садизма у првом и мазохизма у другом случају. Ако се неко пита каква је улога социјалиста у овом троуглу, треба знати да неко, очито, мора да буде и воајер.
И опозиционари су склони сличном начину функционисања, с тим што код њих у (не)заслуженом кажњавању најчешће ужива највећи партнер, СДС, док је имагинарни бич обично у рукама челника Партије демократског прогреса. ПДП-у је раније и НДП правио друштво у тим играма, али се у актуелној кампањи испоставило да овом покрету сада више одговара да буде пандан СП-у у Савезу за побједу. Ипак, такву намјеру није баш једноставно остварити, па би се, након серије малих, али уочљивих помака, лако могло десити да странка Драгана Чавића добије статус „доњег“ у шеми препознатљивој под шифром „два против једног“. Од свих епизода са оваквим предзнаком, највише пажње одавно привлачи сага са СНСД-ом и ДНС-ом у кључним ролама. Након избора 2014. Марко Павић је пожурио да изјави да његова странка „има легитимно право да предложи мандатара“. Он се тада позвао на предизборни договор да ДНС подржи кандидате СНСД-а за функције предсједника РС и српског члана Предсједништва БиХ, а да, по окончању избора, први бира сљедећу важну функцију у РС. – Ми смо изабрали премијерско мјесто. ДНС са овим ставом улази у предстојеће разговоре о формирању власти у РС – рекао је Павић крајем октобра те године. Међутим, „ријеч је ријеч“ само на билбордима ДНС-а, али не и у стварности, у шта се јавност РС могла увјерити 18. децембра исте сезоне, када је Жељка Цвијановић по други пут изабрана за предсједницу Владе Српске. Павић је тада скрушено одустао од „непоколебљивог гарда“, а међу 44 руке за избор СНСД-ове премијерке били су и његови посланици. Ипак, то је било тек затишје пред нове буре. За које се, на крају, испостављало да се одвијају у чаши воде, мада је изјашњавање ДНС-а против плана СНСД-а да се Рудник Љубија прода новом купцу, у моменту када се десило, 18. маја 2017, дјеловало као тектонско помјерање у редовима владајућег блока. Лидерима СЗП-а већ је застао дах пред могућношћу распада осовине ДНС – СНСД. Што се, наравно, није догодило, пошто нема тог властитог или Додиковог искакања из коалиционог колосијека које би Павићу било довољан повод да развргне чудан начин функционисања савеза са већим партнером. Послије још једног периода блажене досаде, прољеће ове године поново је било у знаку Павићеве цјевчице забодене у Додикову вену. Поучен искуством из 2014, схватио је да усмени, „џентлменски“ договори у владајућој коалицији немају никакву тежину. Зато је издејствовао да се, крајем марта 2018, сва међусобна обећања ставе на папир. Прије тога, приредио је огуглалој публици још неколико седмица пренемагања, наводно захтијевајући за ДНС једну од двије кандидатуре – за предсједника РС или српског члана Предсједништва БиХ. Логично, поново се испоставило да се ради о најпровиднијој могућој трговини, па се Додик ријешио овог „камена у ципели“ пристајући на члан 5 коалиционог споразума, који у први мах оставља утисак чврсте гаранције ДНС-у да ће добити мјесто у сличају изорне побједе. – Будући да је усаглашено да кандидати за предсједника РС и српског члана Предсједништва БиХ буду из реда СНСД-а, странке потписнице овог споразума су сагласне да за носиоце главних функција у институцијама РС – предсједника НСРС, предсједника Владе РС и предсједавајућег Вијећа народа РС, као и у заједничким институцијама БиХ – предсједавајућег Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ, предсједавајућег Савјета министара БиХ или предсједавајућег Дома народа ПС БиХ, буду бирани предложени кандидати из друге двије странке потписнице овог споразума у складу с оствареним изборним резултатом – наводи се у фамозном члану 5. Ако се овај параграф пажљиво чита, јасно је постоји читав низ могућности за двосмислена тумачења, која за СНСД нису никаква заклетва да ће баш ДНС-у дати функцију премијера, а не неки од побројаних „резервних положаја“. Да је тако, показало се кад је Додик провирио кроз ову „рупу у закону“ владајуће коалиције, те Павићу поручио да му не пада на памет да, као већ самопрокламовани побједник на изборима, дијели главне позиције са партнерима. – Има неких људи који имају амбиције да буду на челу Владе, али ако им се не свиђа нека потраже некога на другој страни. Значи, предсједник Владе биће кадар СНСД-а и већ знам ко ће то бити, али није лијепо да то сада кажем – изјавио је Додик. Врло брзо је допунио ова размишљања, прецизирајући да зна и ко неће бити премијер, уз алузију на незваничног кандидата ДНС-а за ту функцију Милана Радовића. – Има неких међу вама који су се нешто распиштољили, мало превише. Има оних који мисле да је било само довољно да уђу и да одједном не постоји ни Чубриловић, не постоји нико, не постоји ни Додик. Сад су они као неки лидери… Пустите ове скоројевиће који трче, па нешто мобилни, ово, оно, мрежа, ајте. Нек они то гањају за 10 година, кад нас не буде – поручио је Додик у говору пред чланством ДНС-а. Реагујући на такав иступ, Павић је био шкрт на ријечима. Успио је тек да проциједи да и даље вјерује у члан 5 коалиционог споразума. – Ми споразум поштујемо и мјесто премијера даће ДНС – казао је Павић. У наредним данима наставио је даје контрадикторне оцјене Додикове најаве, па је, с једне стране, на посљедњем састанку са лидерима СНСД-а и СП-а изразио задовољство односима у коалицији, а упоредо је показивао да се и он извјештио у алузијама, посебно када је пецнуо партнера тврдњом да, између осталог, послије избора неће улазити у савез са „онима који су против конститутивности Срба у ФБиХ“. А, колико је познато, у новијем периоду само је СНСД имао такав случај у Херцеговачко-неретванском и још два кантона, не желећи да квари односе са ХДЗ-ом Драгана Човића. Није проблем што је Павић са таквим „пријетњама“ упућеним Додику постао крајње неувјерљив било којем неутралном посматрачу, па чак и чланству властите странке, које не би требало бити затечено ако послије избора, у случају побједе блока око СНСД-а, види, рецимо, Владу Ђајића на мјесту предсједника Владе, а сопствену странку подијељену на нове опције чији ће предводници бити Милан Радовић и Недељко Чубриловић. Уз усамљеног Павића, који посматра како му се пулени „диференцирају“ на крила блиска СЗП-у, са Радовићем, те Додику, са Чубриловићем на челу. Дискутабилно је само то што ова фарса са Павићевим „контрирањем“ по ко зна који пут пролази у дијелу јавности, са довољно јаким желуцем да свари то пренемагање, за разлику од Ђокићевих социјалиста, који се на сваки љутити поглед из СНСД-а сами посипају пепелом, без сувишних увода каквим је склон драмски умјетник на врху ДНС-а. За то вријеме, у СЗП-у се полако заборавља дугогодишња навика прве поставе СДС-а да више него озбиљно третира све ултиматуме из ПДП-а, без обзира на константну осјетну разлику у гласовима које добијају ове двије странке. У већ заборављеној фази, када су те партије биле заједно у власти у РС, Влада Српске је формирана од недвосмислених ПДП-оваца које је предводио Драган Микеревић, те „нестраначких личности“ са подршком СДС-а, тада још неомиљеног унутар страног фактора у БиХ. Посљедњи ехо овакве рутине могао се видјети приликом формирања посљедњег сазива Савјета министара БиХ, када је ПДП-у успјело оно што је мало коме пошло за руком у глобалној историји парламентаризма – да без иједног посланика на нивоу БиХ добије ресор у Савјету министара, док су СДС-у са петочланим посланичким клубом припала два министарска мјеста. Будући да је у односима СДС-а и ПДП-а, очито, направљен пун круг, сада су се обје опзиционе странке намрштено окренуле трећем партнеру. Нарогушеност је, по свему судећи, двострана, имајући у виду досадашњи ток кампање, у којој се НДП, додуше, није потпуно дистанцирао од остатка опозиционог блока, али је упадљиво да наглашено солира. С тим да постоји извјесна разлика у наступу, јер је раније Драган Чавић словио за најжешћег говорника СЗП-а, а сада даје наглашено најпомирљивије изјаве, укључујући и посљедњу, о могућности о којој се навелико параноише унутар власти – да Савез за побједу, заједно са „Правдом за Давида“, 5. октобра направи русвај у Бањалуци. – Грађани не треба да брину, никакве ми немире нити предвиђамо, нити планирамо – рекао је Чавић на скупу своје странке у бањалучкој МЗ Врбања, додајући да „опозицији не пада на памет да негира резултате избора”, те да је „увјерен да ће послије избора у Српској бити промијењена власт“. Док је Чавић постао „голуб“, улогу „јастреба“ у протеклим мјесецима имао је потпредсједник његове партије Здравко Крсмановић. Теоретичари завјера би у томе вјероватно видјели договорену подјелу улога, а трезвенији посматрачи би регистровали Крсмановићево готово потпуно одсуство из актуелне кампање, те у томе наслутили трагове удаљавања од Чавића. Али, и од реалних токова, пошто је управо Крсмановић мјесецима најављивао постизборно формирање „трећег блока“ у РС, односно комбинације НДП – ДНС, што је данас више него икада далеко од стварности. Међутим, од било чега што има везе са чињеницама тренутно је удаљена и скоро једина тачка ДНС-овог предизборног програма – њихова жеља да добију тачно 107 500 гласова, па јој то није препрека да проналази своју публику. Уколико се ова уврнута рачуница ипак покаже тачном, биће дефинитивно јасно да су се категорије садизма и мазохизма измјестиле из међустраначких релација у РС. И да политичке „добровољне даваоце крви“, чији се број мјери у стотинама хиљада, треба тражити искључиво ван партија, међу обичним смртницима. Чији су животи ипак врло необични, јер немају никакву нелагоду док их страначки чиновници чекају са епруветама, флашама и канистерима за драгоцјену течност. Несуђена 82 хапшења Ма колико то данас звучало невјероватно, најоштрији „клизећи старт“ коалиционих партнера према СНСД-у, додуше несуђени, није планиран у ДНС-у, већ у Социјалистичкој партији. И то у првом премијерском мандату Милорада Додика. Крајем деведесетих, док су у СП-у још били Игор Радојичић и Саша Чудић, у Брчком је одржана скупштина ове странке, чији је већи дио био затворен за медије. Аутор ових редова је, стицајем (не)срећних околности, ипак успио да се ушуња у салу и тамо је имао шта да чује. Живко Радишић, тадашњи предсједник странке, запамћен по личном поштењу, али и испразним и дугачким говорима, ван домета камера и диктафона грмио је против политичких противника. У једном моменту, почео је да сипа оптужбе и на рачун мангупа у редовима сопствене партије и коалиције. У фасцинантном, најконкретнијем могућем излагању, Радишић је поручио делегатима да најужи врх СП-а од Додика тражи жестоки обрачун са корупцијом и криминалом. – Направили смо списак са 82 особе којима је мјесто у затвору, а министар Тихомир Глигорић је задужен да са овим захтјевом упозна Владу РС и спроведе га у дјело – рекао је Радишић. Од тада је прошло скоро 20 година и остало је неразјашњено ко се налазио на „црној листи“ СП-а. Међутим, познато је колико је људи из те „евиденције“ завршило иза решетака. Ниједан. |