Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |||
Случај „Прилепин“ - РС као упориште русофилије или играчка русофоба? |
уторак, 04. септембар 2018. | |
Да се, неким случајем, било који обични смртник из Русије затекао у РС након забране уласка у БиХ писцу Захару Прилепину, 23. августа, стекао би утисак да је већина политичких представника Српске спремна да за братство са „матушком“ беспоговорно стави руку у ватру, фотељу на коцку, а службени „ауди“ под знак питања. Врх републичке власти у Бањалуци грмио је због неправде према несуђеном госту са истока, а лидери овдашње опозиције, која партиципира у Савјету министра у Сарајеву, нису прикривали нелагоду пред могућношћу да су у читаву свињарију умијешани и поједини мангупи из њихових редова.
Реторика обје стране била је таква да би неупућени посматрач помислио како је само ствар сата или, евентуално, дана када ће груба грешка бити исправљена, а Прилепин, уз извињење, позван да доврши кафу у београдском хотелу „Москва“ и крене у Бањалуку, те коначно одржи привремено отказано књижевно вече. Али, авај, све се завршило на пустим ријечима. Испоставило се ниједан од два блока у РС, мада бираче у актуелном предизборном периоду убјеђују да се „звијери боје ове ватре која траг им прати“, није у стању да од мистериозног „центра моћи“ у граду поред Миљацке добије елементарно објашњење о разлогу Прилепиновог заустављања на Дрини, а камоли да злобнике дисциплинује и разбуца. Од више десетина реакција на комплетан случај, за познаваоце вјештине „читања између редова“ најупотребљивији су били иступи једне од „ударних песница“ власти у РС. Не, није ријеч о Сташи Кошарцу или Николи Шпирићу, чак ни о низу аналитичара задужених да у сваком злу по владајући блок пронађу нешто добро за трио СНСД – СП – ДНС. Напротив, ради се о Драгану Мектићу, којег помјерање са позиције шефа изборног штаба СДС-а не спречава да до 7. октобра, у фуриозном ритму, настави да наноси немјерљиву штету Савезу за побједу. До те мјере да ће, након свега, прикладнија завршна ријеч о називу коалиције бити „промашаји“ – кадровски, прије свега, са „интелектуалцем“ из Прњавора на почасном првом мјесту листе негативне селекције. Не зна се шта је било ступидније у његовим изјашњавањима о овој ситуацији, да ли почетни покушај да се представи као потпуно неупућена особа или каснија намјера да заигра на карту „препредењака“ који је надмудрио политичке конкуренте из РС. На старту афере, лажни „наивац“ је све описао као потпуно самосталну акцију Обавјештајно-безједносне агенције БиХ. – Морате питати њих због чега је Прилепину забрањен улазак у БиХ. Нисам ни ја знао. Откуд знам кога они држе на листи. Нисам био у Сарајеву, нисам у току. Могу да претпостављам неке ствари, али одакле ми потреба да то радим – рекао је Мектић, у први мах. Али, будући да овај дилетант није у стању да дуго држи језик за зубима, чак ни када је то „корисно“ за гадости чији је актер, брзо је открио карте. – Прилепин је рекао да је од 20 до 30 пута био у БиХ. Само је регистровано да је 2017. ушао у БиХ. Имамо сазнања како је улазио – тако да не буде пријављен на граничним прелазима. Састајао се овдје с људима и разрађивао планове како треба уништити и растурити опозицију у РС. Посљедњи састанак је био у Андрићграду и на њему су били и Додик и Емир Кустурица. Чак се није либио ни пушке. Ратовао је у Чеченији, Украјини и тако даље – рекао је Мектић. Склон увесељавању особа са сличним менталним склопом, које је могуће замислити како слушају министрове „пошалице“ сједећи на гајбама пива испред неке СТР, он је направио нови искорак у тој мизерној дисциплини. То је учинио описујући свој посљедњи састанак са руским амбасадором у БиХ Петром Иванцовом, уз тврдњу да га је дипломата „детаљно испитивао да ли даје посљедњи потпис“ да нека особа уђе на фамозну бх. „црну листу“ лица којима није дозвољен улазак у земљу. – Нисам му желио одговорити. Чак сам му одговорио тако да се може стећи дојам као да ја дајем посљедњи потпис – каже Мектић. Будући да министар нема обичај да сопствене спектакуларне тврдње поткрепи било каквим доказима, филмском режисеру Емиру Кустурици није био проблем да демантује Мектићеве „димне бомбе“, те да их сведе на стари механизам, неупотребљив у било којем правосуђу на свијету – „твоја ријеч против моје“. – Тај Мектић је научио да лаже и изговара бесмислице, попут тих да су се Прилепин и Додик некада срели и то још у Андрићграду, гдје су ковали планове да руше опозицију. Па тако, тај Мектић каже да су се Додик и Прилепин, а ето изгледа и ја с њима, срели у Андрићграду. Никада Додик није био са Прилепином у Андрићграду, и мислим да се никада у животу нису ни срели, али за Андрићград одговорно тврдим да нису – рекао је Кустурица. Генерално, у читавој причи, владајуће странке су солидно искористиле овог „кеца на десетку“. Мада је то најмање битно у свему, прикупиле су солиднији број предизборних поена, иако се ради о ситуацији која је више одјекнула на медијској и политичкој сцени РС, него у широј популацији Српске. Материјала за офанзиву власти није мањкало, па је чланица Заједничке комисије за одбрану и безбједност Парламентарне скупштине БиХ Душанка Мајкић (СНСД) закључила је да је Мектић „идејни творац забране уласка руског књижевника у БиХ“, те да је свом страначком колеги и директору Службе за послове са странцима Слободану Ујићу „објаснио шта треба да уради“ када је ријеч о Прилепину. Генерални секретар Службе предсједника РС Синиша Каран навео је да се у случају забране уласка ради о „малом безбједносном и обавјештајном пучу у БиХ“. На крају, поентирао је Милорад Додик, додијељујући већ другог дана афере орден писцу из Русије. За то вријеме, опозиционари на нивоу Српске, који су истовремено и дио већине у бх. институцијама, били су тотално затечени. Осим гротескног Мектића, у главним ролама њиховог игроказа „50 нијанси сиве“ нашли су се водећи ПДП-овци, Младен Иванић и Игор Црнадак. Блиједом реченицом да очекује „јасан став надлежних органа“, српски члан Предсједништва БиХ је тутнуо врућ кромпир у руке министру спољних послова БиХ из властите партије. Црнадак је одмах пожурио да све прослиједи Извршном обавјештајном одбору БиХ, а чланови тог тијела, иначе коалициони партнери шефа дипломатије, брзо су раскринкали његову муљажу, било директном поруком да су ненадлежни, попут Вјекослава Беванде, било карикатуралним објашњењем да ни након пар дана нису добили „допис колеге Црнатка“, као што је учинио Мирко Шаровић, иначе запослен у истој згради Савјета министара. У финишу, све се свело на Црнатково надгорњавање са Додиком о томе ко је позвао руског министра иностраних послова Сергеја Лаврова да посјети РС и БиХ 17. септембра, као да је то од пресудног значаја након ове поприличне бруке СЗП-а. Међутим, ако се сфера српско-руских односа сагледа на начин који надилази конкретан случај „Прилепин“, испоставља се да невиних, напросто, нема. Посебно уколико се има у виду чињеница да два документа са највећим интензитетом антируске интонације у БиХ у новијем периоду имају потписе водећих политичара власти и опозиције у Српској – Милорада Додика и Младена Иванића. У јавности РС прошао је прилично незапажено 19. извјештај Републике Српске Савјету безбједности УН. А у Додиковој „ситној књизи“ из априла ове године, упућеној генсеку Антонију Гутерешу, заиста се има шта прочитати, јер је мало свјежих примјера таквог „прања“ српских политичара од било какве везе са Русима као у том тексту са 31 страницом. За ову прилику, довољно је навести наслове поглавља извјештаја, као што су: „Наводи о милитаризацији РС под руским утицајем немају никакву чињеничну основу“, „Полиција РС никада није прошла кроз руску обуку“, „Полиција РС има редовне обуке са америчким оружаним снагама и европском полицијом, а не са руским персоналом“ или „РС је на челу европских интеграција у БиХ“. Да се „Власи не сјете“ о чему је ријеч у овим изливима вјерности вашингтонско-бриселској агенди, ту је тек један критички сегмент о „америчком утицају на изборе и медије у БиХ“. С друге стране, и опозиционари имају адуте у овој трци, о чему свједочи Иванићев глас за усвајање Стратегије спољне политике БиХ за период 2018 – 2023. из марта ове године. У том документу, између осталог, пише да БиХ треба да „активно прати заједничку спољну и безбједносну политику ЕУ“ и да би у том смислу требало „унаприједити систем придруживања спољнополитичким изјавама и рестриктивним мјерама ЕУ према трећим земљама и субјектима”. А то значи само једно – основу за придруживање БиХ западним санкцијама Русији у будућности, ма колико Иванић проглашавао овај текст „начелним“, а поменуту интенцију Стратегије квалификовао као „подметање“ политичке конкуренције. Све у свему, иако истраживачима јавног мнења у БиХ и РС до сада није био у фокусу однос Срба с ове стране Дрине према Русији, сви неформални увиди показују изразито већинско проруско расположење у Српској и наглашену дистанцу према САД, НАТО-у, па и ЕУ. То не могу промијенити ни бизарни покушаји низа иначе компетентних критичара актуелне власти у РС – да случај „Прилепин“ потцијене бесмисленим и неутемељеним поређењима са забраном другом писцу, Тањи Ступар Трифуновић, да наступи на „Кочићевом збору“, или чак са случајевима напада на новинара Владимира Ковачевића или смрћу Давида Драгичевића. Компарације су депласиране, јер је и Захару и Тањи било мјесто пред бањалучком публиком, као што је одговорним за премлаћивање Ковачевића и Давидову смрт мјесто иза решетака. А поготово је узалудно Прилепину оспоравати репутацију најпознатијег и најважнијег савременог писца из Русије, уз небулозе о „ратнику“ – као да су се Хемингвеј или Малро либили контакта са рововима и пушкама и као да има нешто спорно у његовом боравку у униформи у Чеченији или Доњецку, јер је прва територија у саставу Русије, а друга јој припада по сваком могућем праву, осим хашког, наравно. Коначно, ту су и бесмислице о Прилепиновом чланству у Национал-бољшевичкој партији, која, узгред, у Русији не дјелује од 2007. године, када је забрањена. Захар се од тада, све до 2012, појављивао на скуповима руске опозиције, а Путину се приближио након 2014, када је Москва стала иза проруских тежњи у Криму и Донбасу. То довољно говори да није ријеч о никаквој марионети, нити екстремисти, већ о човјеку који мисли својом главом и који, да лудило буде комплетно, није споран као посјетилац Њемачке или Француске, али јесте као путник у БиХ!? Напокон, овдје није пресудан један човјек, већ спознаја да политичке елите РС, и владајуће и опозиционе, уопште не прате резоне властитог народа. Рећи за њих да су русофили или русофоби, без обзира на различите системе вриједности, био би комплимент, јер би то значило да је ријеч о људима са увјерењима, а не о калкулантима који мисле да су ужасно лукави покушавајући да провидно и аматерски балансирају између великих сила. А у два блока у РС увјерења има управо онолико колико у случају предсједника НСРС Недељка Чубриловића има познавања Прилепиновог опуса. – Како неко може да угрози некога читајући пјесме – упитао је Чубриловић и „остао жив“, проналазећи непостојећи поетски дио у библиографији руског прозаисте. Малофејев пуштен низ воду Прије ликовања над ситуацијом са Прилепином у којој су се увјерљивије снашли, и у владајућем блоку морали би да се суоче са компромитујућим баластом у фаху српско-руских односа. Иако су убијеђени да је то терен на којем су неприкосновени, из владајућих структура РС, рецимо, није стигло никакво реаговање када је Константину Малофејеву, на исти начин као Прилепину, само на аеродрому у Бањалуци, 30. маја ове године забрањен улазак у БиХ. А човјек је све, само није обични држављанин Русије, будући да слови за „Путиновог Сороса“. Односно, милијардера који је, према параоничним теоријама западних и домаћих русофоба, задужен да створи моћну проруску медијску мрежу у региону, што се до сада није десило. Али се јесте догодило то да Мектић Малофејеву накнадно приписао „прање новца“, а креатори завјера из сличног миљеа нереализовану намјеру да купи обвезнице РС, вриједне 200 милиона евра. И све је прошло уз потпуни мук актуелних „јуначина“ из власти Српске, врло гласних у случају „Прилепин“. |