Kome treba “Istanbulska deklaracija”?

Nakon što je Skupština Srbije donela Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici, te pošto je potpisana “Istanbulska deklaracija”, mogao se steći utisak da su se između vlasti RS i Srbije pojavili ozbiljni problemi u komunikaciji, a možda i veće političke razlike. S druge strane, pak, i u Banjaluci i u Beogradu se trude da razliku u stavovima ublaže retorikom koja bi bila podnošljiva njihovim biračima, prevashodno u Republici Srpskoj.

Istanbulska prečica od Sarajeva do Beograda

Bilo je, dakle, očito da je Deklaracija o osudi zločina u Srebrenici naišla na veliko negodovanje u RS, ali mnogo bolje se ne misli ni o “Istanbulskoj deklaraciji”. U RS, izgleda, sumnjaju da deklaracija koju su potpisali predsednici Srbije i Turske sa predsedavajućim Predsedništva BiH nije samo korak u normalizaciji odnosa dve susedne zemlje – kako se obično predstavlja – već da taj komad papira može biti i uvod u stvaranje atmosfere “mekog” pritiska na vođstvo RS u procesu “pospremanja” BiH, kad u taj “nedovršeni posao” malo čvršće uđu EU i SAD. U čemu bi, je li, Turska kao saveznik Bošnjaka, te Srbija kao zaštitnik RS, trebalo da pripomognu Briselu i Vašingtonu, ne bi li od BiH napravili “funkcionalnu” državu. A to će se, je li, više očekivati nakon oktobarskih izbora u BiH, a sada tek toliko koliko da svi politički akteri u BiH znaju šta će da sledi.

Bilo bi dobro da je “Istanbulska deklaracija” dokument koji, zaista, predstavlja ozbiljan korak ka stvaranju klime dijaloga između Beograda i Sarajeva, a pre svega dijaloga u samoj BiH. Da je zaista tako, ovaj dokument bio bi vidno istaknut, ako ništa, a ono barem na početnim veb-stranicama nadležnih institucija u dve zemlje. Ali, dokument se u tim institucijama nekako “zaturio”, pa se do njega može doći još jedino u originalu na engleskom jeziku, i to alternativnim putevima[1]. Baš kao što se i do potpisivanja te deklaracije došlo.

Elem, kao što se već manje-više zna, odmah po potpisivanju je srpski član Predsedništva BiH Nebojša Radmanović najavio da će osporiti “Istanbulsku deklaraciju”, jer kolektivni šef države nije zauzeo stav o tom dokumentu, kao što bi to trebalo da bude. No, u ime Predsedništva BiH i do sada su i Silajdžić i hrvatski član Željko Komšić znali samoinicijativno da nastupe, da bi se, nakon toga, RS ogradila od njihovih istupa i – na tome bi se obično završavalo. No, sada su se Srbi morali ograditi i od onog koji ih, zapravo, formalno, ne predstavlja, ali su verovali da on – i ako bude govorio u njihovo ime – neće to činiti mimo interesa RS. Kada je to predsednik Tadić, ipak, učinio u “Istanbulskoj deklaraciji”, vođstvo RS se potrudilo da ukaže da je predsednik Srbije “prevaren” od Silajdžića, ali je ostalo pomalo nejasno kako to da ama baš niko nije na vreme upozorio predsednika Tadića šta mu, je li, “spremaju” Silajdžić i turski predsednik Abdulah Gul. “U vezi sa ovom temom telefonom sam razgovarao sa predsednikom Tadićem i tom prilikom sam mu rekao da nije problem dogovor i regionalna stabilizacija i doprinos regionalnom miru, već to što je Silajdžić zloupotrebio činjenicu da je predsedavajući Predsedništva BiH(...) Tadić mi je rekao da je bio uveren da je Silajdžić legitimni predstavnik BiH, što govori o tome da se Silajdžić lažno predstavio i Tadiću”, izjavio je Dodik po otkrivanju “prevare”[2].

Predsednik Srbije se “u vezi sa ovom temom” javnosti nije obraćao, ali je beogradskoj Politici, ipak, “u Predsedništvu rečeno da je unutrašnja stvar BiH ko će je na skupu predstavljati, odnosno da li je Silajdžić imao ovlašćenje Predsedništva”[3]. Tako smo nekako dobili odgovor na pitanje kako je došlo do “šumova” na vezi između Banjaluke i Beograda baš kada je Tadić odlazio u Istanbul na viđenje sa Gulom i Silajdžićem.

Kako je, dakle, predsednik Srbije bio neobavešten s kim iz BiH i pod kojim uslovima može da potpiše jedan važan dokument, onda nije ni čudo što se u dokumentu našlo i ono što nikako nije moglo, kao što je pitanje povratka izbeglica, iako je u Parlamentarnoj skupštini BiH nedavno usvojena Strategija rešavanja pitanja izbeglih i raseljenih lica, i to posle dugih i napornih pregovora. “Strategija u ravnopravan tretman stavlja dve stvari, a to su i povratak i ostanak. U ovoj, navodnoj deklaraciji, koja se može smatrati aktom potpisanim između dva predsednika, Turske i Srbije, i neovlašćenog Harisa Silajdžića, stoji da se samo pokušava obezbediti podrška održivom povratku. To nije sva istina i sva politika koja je dogovorena u BiH. Ovo je konkretan primer na kojem se krši dogovorena politika u BiH”, poručio je Dodik[4]. Premijeru RS, ali i ostalim srpskim političarima, zasmetalo je još i to što se u “Istanbulskoj deklaraciji” pruža podrška Savetu za sprovođenje mira u BiH (PIC), koji se u RS najčešće smatra “nedejtonskim telom”, kao i nedorečenost stava o “samozaštiti i celovitosti BiH”. “Sporno je što je izostao drugi deo, a to je pozivanje na unutrašnju organizaciju BiH, sastavljenu od dva entiteta i tri naroda. Nemoguće je odvojiti teritorijalni integritet i subjektivitet BiH od statusa i postojanja entiteta i prava suverenih naroda”, naveo je Dodik[5].

No, ovde nije kraj unutrašnjim srpsko-srpskim razlikama. Onim stavovima u tekstu “Istanbulske deklaracije” na koje zamerke nisu imale vlasti RS, oštro su se usprotivile opozicione stranke u RS i deo Tadićeve opozicije u Srbiji. Osnovna zamerka “sestrinskih stranaka” SDS-a i DSS-a, odnosi se na podršku pozivu BiH za prijem u Akcioni plan za članstvo(MAP) u NATO savez, pri čemu SDS i Koštunica tu podršku vide isključivo kao polagano guranje RS u NATO.

Ta već dobro prepoznatljiva linija podele među srpskim političarima, kako stoje stvari, biće sve deblja kako se BiH bude približavala NATO. Dodik, istina, obećava da će, kad za to dođe vreme, raspisati referendum o članstvu u Severnoatlantskoj alijansi, dok u Dodikovoj opoziciji traže da to bude učinjeno već sada, jer opozicionari smatraju da kroz nekoliko godina može biti kasno, imajući u vidu da se neki od najbližih Dodikovih saradnika otvoreno zalažu za članstvo BiH u NATO, a i sam Dodik, s vremena na vreme, pomene “svoj lični stav” da “nema ništa protiv ulaska u NATO ako se ne dovodi u pitanje RS”. No, opozicionari ne veruju da neće biti pokušaja bitnog sužavanja nadležnosti RS prilikom približavanja NATO, a verovatno da u to ne veruje ni sam Dodik, tim pre što je i generalni sekretar Alijanse Andres fog Rasmusen u više navrata pomenuo “ustavnu reformu” kao jedan od uslova za pridruživanje NATO. No, kako se taj uslov s vremenom bude primicao, tako će i biti jasnije jesu li srpsko-srpske razlike u ovoj stvari taktičke prirode, ili su, ipak, po sredi duboke, nepremostive koncepcijske razlike. Pri čemu će jedni tvrditi da je NATO bezbednosna garancija opstanka RS, a drugi da članstvo u Alijansi samo može ubrzati nestanak RS. I jednih i drugih stavova već ima na srpskoj političkoj sceni u RS, ali je veća nevolja što među zagovornicima jedne i druge opcije još nema široke i ozbiljne debate, a sva je prilika da je, zbog dnevnopolitičkih razloga, još dugo neće ni biti.

Zato će, do potpisivanja neke drugačije deklaracije, “Istanbulska deklaracija” ostati dokument razdora među Srbima, a neće, izgleda, biti od velike koristi ni za proces značajnije normalizacije odnosa između Beograda i Sarajeva. Iako su papir iz Istanbula u Sarajevu zdušno pozdravili i Silajdžićevi najljući oponenti među Bošnjacima, svi oni su odmah izrazili i svoje očekivanje da će to biti tek početak Tadićevog “disciplinovanja” Srba u RS. Drugim rečima, iz Sarajeva se, izgleda, očekuje Tadićeva pomoć u slamanju srpskog otpora procesu puzajuće centralizacije BiH, pri čemu nije teško naslutiti da će bilo koji Tadićev potez koji tome ne bude vodio, biti dočekan kao svojevrsno “izvrdavanje” od ispunjavanja “obećanja” iz Istanbula. Jer, sama po sebi, deklaracija Tadića, Silajdžića i Gula, ne može ništa promeniti u BiH ukoliko na promene ne pristanu srpski političari u RS.

Ukoliko Srbi nastave sa oštrim protivljenjem najkrupnijim zahtevima za promene u vidu prekrajanja ustavnih mehanizama zaštite – tačnije, suspendovanju entitetskog glasanja prilikom usvajanja tzv. evropskih zakona zarad bržeg puta ka EU – “Istanbulska deklaracija” ostaće samo jedan akt koji je poslužio kao neuspeli pokušaj njenim potpisnicima: Gulu da pokaže da je Turska nezamenjiva u posredovanju u rešavanju srpsko-bošnjačkih sporova, Tadiću da se prikaže kao nezamenjiv u rešavanju tih sporova, a Silajdžiću da odbaci optužbe da je glavni remetilački faktor u procesu poboljšanja srpsko-bošnjačkih odnosa.

Dug put od Istanbula do izmirenja

No, sva je prilika da će “Istanbulska deklaracija” imati daleko kratkoročnije efekte: da Silajdžić, napokon, dođe u Beograd i pristane da konačno bude održan prvi sastanak Međudržavnog veća za saradnju Srbije i BiH; a da Tadić, nakon što je “iznudio” ustupak da se zločini nad srebreničkim Bošnjacima nazovu masakrom, ponovo dođe u Potočare i pokloni se žrtvama.

Posle, možda, što šta više neće biti isto, ali teško da će se išta bitnije promeniti u samoj BiH. Srbi i dalje neće pristajati da se u Parlamentarnoj skupštini BiH donese Deklaracija o osudi zločina u Srebrenici u kojoj ne bi bili pomenuti i zločini nad Srbima, a Silajdžić će i dalje gledati da na sve načine izvrda makar i da izrazi žaljenje zbog zločina počinjenih nad Srbima. “Uvek sam bio protiv svih zločina i osuđivao ih, bez obzira na to ko su počinioci, a ko njihove žrtve. Ali, ni počinjeni zločini, ni žaljenje nad njima, ne smeju biti iskorišćeni za prekrajanje istorije i optužbe da su Sarajevo ili Bošnjaci započeli rat. Na BiH je izvršena agresija, to jeste činjenica i istorija se ne može prekrajati”, tako je odgovorio Silajdžić nakon potpisivanja “Istanbulske deklaracije”, i to pošto ga je novinar dva puta zaredom pitao da li je spreman da uputi izvinjenje ili izrazi žaljenje nad zločinima koje su Bošnjaci počinili nad srpskim i hrvatskim civilima[6].

Silajdžić će, recimo, podržati – kao što je to zaista učinio – da porodice pobijenih vojnika JNA dođu u Sarajevo 3. maja i zapale sveće na mestu masakra u nekadašnjoj Dobrovoljačkoj ulici, ali će, istovremeno, odbiti da prihvati činjenicu da je na tom mestu pre osamnaest godina bilo i zločina nad pripadnicima JNA. Štaviše, kada predsednik SDA Sulejman Tihić nedavno izjavi da je “tu možda bilo i zločina”, Silajdžić će – maltene optužujući Tihića za izdaju – odgovoriti da je “tog dana izvršena agresija na BiH”. I tu je tačka: preko Silajdžića i ostalih silajdžića neće još dugo moći da se probije makar i Tihićeva pomenuta kratka rečenica – kod Srba u RS prihvaćena kao nagoveštaj dobronamernog gesta – jer rat za Silajdžića još nije završen, već je samo prekinut. Dakako, takvih silajdžića ima i u Tihićevoj SDA i u Lagumdžijinom SDP-u BiH, a pored njih Srbi će još dugo godina čekati na makar mali gest žaljenja, a o izvinjenjima da i ne govorimo. Još dugo će na to izvinjenje čekati i predsednik Srbije, iako ga je očekivao već nakon 6. decembra 2004. godine u Sarajevu, kada se prvi put izvinio zbog zločina koje su počinili pripadnici srpskog naroda.

Ovo i sva naknadna izvinjenja, kao i tek najavljeni “izrazi žaljenja” i prema srpskim žrtvama u BiH od strane predsednika Hrvatske Ive Josipovića, prosto, neće biti dovoljni da odobrovolje ne toliko srpske, koliko bošnjačke političare u BiH na simbolične gestove pomirenja. Napokon, ta vrsta simbolike u zemlji u kojoj dobar deo stanovništva strahuje ili, pak, (ne)voljno smatra da je mir samo kraća/duža pauza do sledećeg “konačnog obračuna” – neće odagnati kolektivne strahove sve dok se možda, kako je to neko davno primetio, u BiH u isto vreme na tri strane ne pojave tri domaće varijante Vilija Branta. Pod uslovom da do tada BiH ostane u celom komadu, sa sva tri naroda u njoj.